AHMED BURIĆ: Muzej korupcije

Ne znam koja je to godina, nekad s početka ovog 21. vijeka, kad se ono tek počelo ići “tamo” kod njih, što znači ovdje kod vas, u Crnu Goru, i padne nama na pamet da se napravi serija reportaža iz glavnih gradova zemalja, što se kaže, nastalih raspadom bivše Jugoslavije.

I zapadne mene da to sve oposlim, pa dođe vrijeme, a čemu vrijeme tome i vakat, da se ide i u Podgoricu.

I tako, moj drug fotoreporter i ja, lagano pored Foče, pa na Šćepan polje, doduše tamo i ne može brzo, kad gledaš onu habesinu iz auta, sve kontaš, eto gdje sam sve bio, a zapašće me da ovdje zaglavim, da se skotrljamo dole, pa da posthumno postanem legenda Vaterpolo kluba Mladost sa Pive. A i onaj prelaz čim vidiš, odmah ti bude jasno da baš ne prelaziš iz (ozbiljne) države u (ozbiljnu) državu, nego da je to iz divljine u divljinu. Pa taman da je nastalo hiljadu država. Doduše, to je tad bila SR Jugoslavija, a ne samostalna Crna Gora, ali mi praksa nekako govori da su neke stvari – konstantne.

I tako, izvukosmo se iz smrtnog zagrljaja mogućeg vaterpola sa katastrofalnim ishodom, jašemo prema Plužinama, taman da se počnemo spuštati u dolinu, ono puklo zelenilo, sunce, meni odmah lijepo, znam da mi je tamo iza brda Hercegovina, odatle su moji, fino mi zapalimo cigaru, ja brbljam nešto o tome da nema ljepše zemlje, da nigdje na svijetu nema tako blizu planinska klima kao na Lovćenu, a tridesetak kilometara odatle obala sa južnomediteranskim klimatskim uslovima, razvezao se ja, a i jesam epski igrač s nešto lirskih driblinga – “đe se nebo s planinama spaja” – kad, policijska tablica. Dvojica majstora, jedan stariji, izgled doajena milicijske službe iz SFRJ, opasač malo popušten, sve kako spada. I drugi mlađi, suhonjav, ispeglana košulja, pantalone malo velike, opet kako sve treba, i pred nas – stop. Mi stanemo. I, kreće dijalog.

- Dobar dan.
- Dobra vi sreća - odgovorim ja da pokažem kulturno- antropološko znanje terena na koji dolazim, i onaj stariji odmah malo spusti pogled koji je morao značiti nešto kao: “Eve ga opet naš, džaba bosanske tablice, džaba sve, a i ja budala što u podne ljude zaustavljam, umješto da neđe u ‘lad ležim, ali hajde sad, gotovo je.”
Onaj mlađi šuti i gleda. Pa će opet stariji:
- A dokle, ljudi?
- U Podgoricu, odgovara fotoreporter, i pođe da nešto zausti, ali ja brže – bolje nastavim, glumatajući malo spustim intonaciju:
- Na jednu konferenciju, znate imamo poziv od Ministarstva …
Ne dade on meni ni da završim, nego odmah reče:
- Sve u redu, samo oprezno, znate kakav je ođe put, a nijeste bili ni vezani, ali nema veze, samo da vi sretno dođete, sve je u red.

Moj drug fotoreporter malo u čudu gleda ovaj naš mali voodoo ritual jer i Doajen i ja govorimo više obrvama i pogledima nego riječima, a i prve se komšije razumiju. Mene je maternjem jeziku učila nana, koja je iz Bileće, a to je četrdesetak kilometara odatle, a Doajen je isto iz okoline, i znate kako je to, prve se komšije razumiju, bez i da govore. Što bi rekla poslovica, ti mene serdaru, ja tebe vojvodo, a kući znamo koja smo govna.

Tih godina, a valjda je u svakoj epohi tako, naime, postojale su magične riječi koje otvaraju neka vrata i skraćuju dijalog sa zvaničnim organima vlasti. Na višem nivou to je bila riječ “transparentno” a na nižem – “konferencija”. Kad dođe kakav strani donator, što kiti sirotinju parama holandskih ili američkih poreskih obveznika, a pritom na Balkanu od toga živi šest puta bolje, nego što bi u zemlji iz koje dolazi, na tebi samo da kažeš da će sve biti “transparentno” i odmah se odškrinu vrata Ali – Babine pećine u kojoj stoji blago za podržavanje ljudskih prava. I civilnog društva.    

Pa, kad te zaustave, kažeš da ideš na konferenciju. To odma’ izgleda nešto važno i saobraćajna policija odmah drugačije gleda na stvar. Otprilike misle kao, eto čovjek ipak žuri na važan posao, nije neki divljak što stišće gas da nagrdi i sebe i ostale, još kad poguraš s Ministarstvom, onda sve ide lakše. Istina, ja u Crnu Goru ne znam dosta političara ali imam trojicu braće među piscima i novinarima, pa bi se imao neko i nazvati. Naši narodi imaju kompleks vlasti, pa je bolje ne čačkati mečku. A tako je i danas, čim neko kaže magičnu riječ “kapitalne investicije” narod odmah pomisli da se radi o ozbiljnu čovjeku, a ne o budali, što je devedeset posto slučaj.

Nego, da završim priču. Fotoreporter pali auto, a onaj mlađi policajac, malo prije nego je auto krenulo upita:

- A da nemate slučajno upaljač?

Ja uredno izvadim upaljač, a majstor ode par koraka prema onoj škarpi, kad tamo na kup naslagane grančice i preko njih. neki papirići. Pogledam bolje, kad – odsječci od mandatnih kazni. I odma’ skontam: vrijeme je ručku, oni su naplatili šta su imali, valja nešto odnijeti šefu da se prikaže da se nešto radilo, a dokaze o ostatku dohodka valja uništiti. Ona se vatrica razgori, mi polako pođosmo, mladi policajac mahnu i eto nas opet na putu za dolinu Zete, ususret suncu koje se diže i obasjava nebesko plavetnilo i sve zemaljsko.

Drug fotoreporter je šutio skoro do Podgorice, a meni su se sa crnogorskim pejsažima miješale epizode: kako su dva policajca u Hercegovini kao bez daha uletjeli u kafanu kod svog poznanika, poznatog cicije, i rekli, daj nam brzo 30 maraka, nemamo goriva, a ganjamo nekog bjegunca, brzo molim te da nam ne pobjegne. Čovjek kud će – šta će, izvadi iz kase i da im pare, a oni odmah odu u birtiju preko puta i naruče sebi po šniclu, i pokažu gazdi da su ga konačno zajebali. Ili kad je moj drug M. jurio na putu Sarajevo – Zenica, a ograničenje 70, policija tablu, on jedva zakoči i nađe se u problem, jer zna da je napravio prekršaj za doživotno oduzimanje dozvole, i za zabranu polaganja i u sljedećem životu. I padne mu na pamet spasonosna ideja. Stavi 100 maraka u saobraćajnu i pruži je policajcu, čovjek otvori, vidi stoju, sad u trenutku se odvija ta igra, to je više nego fina dnevnica, ali valja i čuvati dignitet, pa i posao, pa kaže:

- Gospodine, kakva je to žurba, pa vozili ste 111 kilometara brže od dozvoljenog.
Moj se jaran ne dadne zbuniti nego kaže:
- Ih, 111… pa nema ta novčanica. U Zagreb, brate, na hitan sastanak, moram izvini. Stvarno. Nisam pio ništa, vjeruj mi, sve je u redu.

Drot ga pogleda, stavljajući 100 maraka u džep, vraćajući dozvolu, kaže.

- Dobro, al’ pazi, imaš prije Zavidovića na onoj velikoj krivini još jednu patrolu, a poslije ti je, svakako, Republika Srpska i nije autocesta, pa gledaj.

I tako, kad se govori o korupciji, ja se uvijek sjetim tih budalaština, u kojima tzv. Mali čovjek u saradnji sa nižim nivoima vlasti ostvari neku svoju privilegiju, i tu i tamo izigra propise. I one čuvene - “ko voli pravnu državu, dabogda živio u njoj!” Ali, kratko traje to zadovoljstvo. Jer, istovremeno shvatim da ne znam ništa o korupciji. Jer, sitni smo mi, k’o narodi i k’o ljudi da spriječimo prodaju Sarajeva Arapima, crnogorske obale Rusima, jadranskih otoka kineskim tajkunima i engleskim biznismenima…

Postoje majstori koji su s tim počeli na vrijeme, i znaju kako se to ozbiljno radi. Nama na repu događaja, sitnoj buraniji, ostaje da se smijemo paljenju odsječaka od mandatnih kazni. I da pojedemo pokoju šniclu.

Ako u grlu ostane koja knedla, biće to siguran znak da smo nategnuli sami sebe. U državama u kojima je sve adete, sva pravila, svo čojstvo, hrabrost, merhamet i kulturu pojela jedna magična riječ – korupcija. 

Sve su ove zemlje veliki muzeji korupcije.

Ali, to je već neka druga priča.

Za neku pravnu državu. Ko je voli, dabogda živio u njoj.      

Ahmed Burić

Mobilna književna rezidencija, Čelobrdo, Crna Gora, 2016.