BRAK ILI MRAK - PRELAZNI PERIOD IZMEĐU ŽIVOTA I SMRTI

Najlepše godine svog života većina mojih sunarodnika, uključujući i mene samu, provela je trpeći i čekajući. Tu poletnu, treću deceniju života kotrljali smo između ratova, barikada, mobilizacija, sankcija, inflacija, bombardovanja, gubitaka prijatelja, vremena i ambicija. Trpeli smo strah i beznađe, nedostatak vidljive perspektive i smislenih razloga za projekciju svoje budućnosti u egzistencijalno obezbeđenim, emotivno obojenim i decom upotpunjenim porodicama. Čekali smo da prođu sve oluje, milosrdni anđeli ostanu bez krila, a faktor stabilnosti i mira na Balkanu prepusti malo mira i stabilnosti i nama na raspolaganje. Tumarali smo po ulicama u dugim kolonama, hodnicima fakulteta sa udžbenicima često deplasiranog sadržaja, zaostalim ispitima sa prethodnih godina, popunjavali indekse, najčešće nemajući jasnu predstavu o njihovoj upotrebnoj vrednosti i sudbini. Neki su uspešno izbegavali odgovornost i u nedostatku spremnosti da pružaju, primaju i odriču se, bežali od susreta sa realnošću, pripisujući to izostanku spremnosti da se vezuju. Bilo je i onih koji su trošili dane i godine na puko preživljavanje svoje sumorne svakodnevnice kraj lokalnih dragstora i haustora. Neki su, zahvaljujući urođenom ili tada stečenom instinktu za preživljavanje i snalaženje u nepoznatim okolnostima, koristili iste i snalazili se u sivoj ekonomiji i crnom tržištu. A svi zajedno smo starili - anestezirani i hipnotisani. Živeli smo svoje mikro živote i povremene ili privremene, na seksu zasnovane, odnose sa partnerima odabranim pukim slučajem, ili pak maratonske veze koje su nastajale, odvijale i mnoge od njih opstajale uprkos svim iskušenjima. U četvrtu deceniju života ulazili smo sa višegodišnjim stažom vanbračnih zajednica, često dugim koliko i prethodna, izgubljena decenija. U brak smo stupali kada smo podigli kredite, stekli ili najčešće nasledili neophodni krov nad glavom, zasnovali radne i poprilično narušili ljubavne odnose. U poslednjim minutima biološkog sata, narušenih hormonskih statusa i diskutabilne reproduktivne funkcije, na pragu novog milenijuma i naivno očekivanog boljeg života, zakonom smo legalizovali i uredili odnose već ozbiljno lišene euforije i emotivne zanesenosti. Pozivani da svojim prisustvom uveličamo svadbena veselja, prosleđivali smo čestitke, duplirane poklone sa svojih venčanja novim mladencima, i svi zajedno požurili da nadoknadimo propušteno i sustignemo život kakav smo zamišljali i kakav se od nas i očekivao. Činilo se da sustižemo stvarnost, skućili se, zaposlili, kupili prva polovna kola, naravno upravo ona koja bi nagoveštavala uspeh i status, dobili prve potomke, krstili ih i pompezno proslavili prvih par rođendana. Žene su obolele od hronične migrene i gastritisa prisutnih posebno u većernjim časovima, muževi, vorkoholičari oboleli od loših dana i permanentnog umora. Onda smo, logično, počeli da se razvodimo, nekada zakonski, podelili decu i bračnu tekovinu. Jedan za drugim, u pravilnim vremenskim razmacima, kraćim nego što smo uspevali da izbalansiramo odnose sa svakim razvedenim prijateljem ponaosob. I onda, što bi se reklo Jovo nanovo - sa decom za vikend i sredom, alimentacijom dovoljnom za pokrivanje samo sportskih aktivnosti, obeleženi i etiketirani u familiji, i prilikom za novo provodadžisanje među prijateljima, vidljivim borama i nevidljivim strahom od samoće i starenja. Razlozi su brojni, iskustva bolna, epilog uvek isti. Neki su emotivno razvedeni nastavili da žive svoje brakove. Čast izuzecima.

Prelazni period između života i smrti

Romantika

Bašta hotela Romantika - negde na polovini puta od Beograda do grčkih letovališta, ne toliko romantična koliko simpatična i čista, zgodna za popiti i pojesti. Ispijam svoju duplu, domaću kafu, kucam poruke na svom telefonu. Moj sin igra igrice na telefonu. Moj suprug ćuti, odmara pogled u daljini.

Podižem svoj umorni-odmorni pogled i zadržavam ga na romantici koja se ukazala preda mnom. Lepo je bilo posmatrati je i prisećati se sličnih i ličnih. Lepa devojka, ljupka, bledog tena i živih očiju, igrala je zavodljivi ples pogledom, mamila njegove poglede osmehom i zračila živahnošću. Momak je upijao svaku poru njenog mladog lica, ljubio usne između osmeha, nežno dodirivao šake koje još nisu nosile teret i veća iskušenja. Ispred nje činija grčke salate, dekorisane kako dolikuje, ispred njega porcija roštilja, lepinja i pomfrit. Ona otmeno drži viljušku, elegantno maše i kruži njom kroz vazduh dok gestikulira rukom, sporadično prebira po salati i prinosi ustima izabrani komad povrća. On pristojno koristi escajg, polako žvaće, pravi česte pauze, ljubi je diskretno i ukrašava taj trenutak osmehom zadovoljstva. Odlazi do toaleta kucajući poruke. Ona odlaže pribor na način koji označava kraj obroku, uzima telefon, piše poruku uz primetni smešak, nesigurno popravlja frizuru.

On se vraća, ljubi je, smeju se, fotografišu, plaćaju račun i zagrljeni, laganim korakom uz povremeno zastajkivanje poljupca radi, odlaze do automobila kojim će izvesno nastaviti put svoje bliske budućnosti, strasti, možda ljubavi. Iza njih je u bašti Romantike ostao miris bliskosti, očekivanja, potrebe za prisustvom, davanjem i pružanjem emocija. Ostala je slika života, mladosti i večnosti koja im stoji na raspolaganju da je oboje bojama i nijansama koje izaberu, ili im ih život sam rasvetli ili nepovratno potamni. Nastavila sam da kucam poruke, sin nije ni prekidao prelaženje nivoa aktuelne igrice. Suprug je bio spreman da nastavi vožnju ka grčkom letovalištu. Mi i telefoni kretali smo se svako za sebe ka kolima uz neobaveznu razmenu rečenica informativne prirode.

Put u poznatom pravcu

Okrepljena romantikom, nastavila sam svoje putovanje do odredišta na obali mora. Suprug je skoncentrisano vozio pokušavajući da se svakim pređenim kilometrom puta E75 udalji od nataloženog stresa privremeno odloženog na radnom stolu svoje kancelarije. Ja sam na pola puta između jave i sna, uz zvuke omiljene muzike, beležila u svom telefonu crtice za tekstove u nastajanju. Naš potomak, sa slušalicama u ušima i telefonom u rukama, ignorisao je svaki pokušaj komunikacije smatrajući ga nezanimljivim i staromodnim. Akutni pubertet, klimaks u najavi i posttraumatski sindrom, pojednostavljeno nazvan stres, bojili su porodičnu idilu i romantiku na putu do željenog letovališta.

Reprodukcija i manipulacija

Restoran resorta Grande Blue bio je popunjen mahom porodicama iz zemlje domaćina, zemlje porekla vlasnika hotela i zemlje mog porekla. Niz strme stepenice, oprezno i užurbano, spuštala se moja sugrađanka sa bebom u naručju. Nespretno i nervozno njene korake su pratili nešto starija devojčica uredno ispletene kose i dečak sa plastičnim tabletom u ruci. Majka je sa bebom oslonjenom na levi bok odlagala tanjire ispunjene odabranom hranom za svako dete ponaosob. Dečak je bahato udarao po svojoj igrački, devojčica glasno negodovala, beba izvijala i nervozno plakala u rukama iznemogle majke. Ona je, brišući znoj sa čela, podizala nebrojano puta bačenu cuclu sa poda restorana i brisala je o izbledelu haljinu. Punila je četvrti tanjir svim kulinarskim specijelitetima u ponudi. Vrh kupe pripremljene za pater familiusa krasili su dagnje i jagnje. Ljubav na usta ulazi. Sudeći po izgledu tanjira, moj sugrađanin je izvesno voljen muž. Iscrpljena i posvećena majka i supruga ispunila je svoj tanjir čokoladnim, kremastim kolačima. Endorfin i energija, neophodna za materinstvo i ljubav, na usta ulaze. Netrpeljivo je hranila svako dete ponaosob, brisala ostatke hrane sa njihovih obraza i užurbano žvakala svoje poslastice čiji ukus izvesno nije ni osetila. Kupa je stajala i čekala. Žena je čekala i pogledom ga tražila. On je sedeo kraj recepcije i rutera taman onoliko koliko je bilo potrebno da razmeni fotografije i poruke sa izvesnom xy osobom. Taman onoliko koliko je bilo potrebno da se obrok njegove čeljadi završi. Onda bi, loše odglumljenim zadovoljstvom uspešno obavljenim poslovnim kontaktom, utrčavao u restoran. Jagnje i dagnje, lignje i dinje, nestajale su sa njegovog tanjira istim tempom kojom je iščezavalo strpljenje i vidljiva potreba njegove žene za, makar i trivijalnim, razgovorom. Počastio ju je bljutavim komentarima na račun količine slatkiša koji će se dodatno odraziti na njenu, njemu neprivlačnu, spoljašnjost. Lišena svakog zadovoljstva, žena je napuštala restoran noseći bebu i gorak ukus u ustima, vodeći dečaka i devojčicu i svoju surovu stvarnost. Pater familias je zalivao sve pojedeno sa dve-tri čaše crnog vina, gotovo s nogu i brzinom kojom je i žvakao hitao ka recepciji i ruteru. Svake večeri.

Egzistencija i meditacija

Francusko vino, belo i pitko, propisno sipano tri prsta od dna čaše, tanjiri ispunjeni pažljivo izbalansiranom iskombinovanom hranom umerene količine, koliko prosečan francuski želudac može da primi i svari u toku jednog obroka. Muškarac otmenog izgleda savršeno stilizovane i oblikovane spoljašnosti, poželjan i  neizbežno primetan. Odisao je sigurnošću i staloženošću. Žena je bila vitka, lepa, iznad svega mistična. Deca u nekom zrelom pubertetu, pristojno su degustirala morske plodove i svežu salatu, sporadično su razmenjivala rečenice i naravno gledala svako u svoj telefon. Ipak, melodija njihove porodice bila je čudna. Žena nije jela. Svoju ljubav ona nije hranila ukusnim zalogajima. Pred njom se nalazio tanjir sa hranom koju je sama birala. Bila je nema, odsutna, daleka i nezainteresovana. Pogled joj je dosezao do uvek iste tačke, daleko na kopnu. Muž je pokušavao da sporadično skrene njenu pažnju i misli postavljajući joj pitanja na koja nije dobijao odgovor duži od jedne reči. Posmatrala sam je, čini mi se, više nego što je on to činio. Meditacija, melanholija, depresija, rezignacija? Pokušavala sam da presretnem taj pogled upućen, jasno mi je postajalo - osobi daleko od restorana, mora i njenog supruga. Pogled joj je putovao svake večeri nošen istom čežnjom i požudom ka njenoj oazi, utočištu i pećini koja je čuvala njenu i njihovu priču. Tajnu. Ne znam da li je i privlačni Francuz znao tajnu, prepoznavao njenu čežnju i požudu. Posmatrala sam i njega, i ekran njegovog lap topa kraj recepcije i rutera. Nije slao poruke i fotografije xy osobi. Slao je popunjene tabele ciframa i činilo mi se izveštaje koji su zahtevali duži boravak kraj recepcije. Za to vreme ona je svake večeri ispijala vino, šaputala, osmehivala se i plakala sa telefonom oslonjenim na lepo lice, kraj drugog rutera u baru na plaži. Deca su nedaleko od nje slala poruke i fotografije. Svake večeri.

Apstinencija i demencija

I ovom prilikom, kao i uvek na svojim putovanjima, raznežila sam se i prepustila razmišljanju i zamišljanju posmatrajući bračne parove u osmoj deceniji života.
Prosto - čarobni su, motivišu i ulivaju nadu. Pridržavaju jedan drugom ruku, pomažu, osmehuju, razmenjuju kratke i jednostavne rečenice tonom koji umiruje. Prisutni su ostatkom duha i tela onoliko kojiko im narušeno zdravlje i zamagljeno sećanje dozvoljavaju. Putuju ka poslednjij destinaciji, zajedno, grčevito se držeći jedan drugog i svakog dana koji osvane i koji klizi ka kraju i raju ka kojem klize i oni. Hodaju polako, jedu malo, ne šalju poruke i fotografije. Ostavili su pregršt albuma, poruku čuvaju za kraj. Ne znam da li su se voleli, ne znam ni da li se plaše smrti onoliko koliko se plaše smrti svog životnog saputnika, ne znam ni da li su zajedno putovali kroz sva iskušenja, prostor i vreme, ali znam da su tu sada zajedno i pridržavaju jedno drugom ruku. Ne znam da li pamte romantiku, putovanja u poznatim i nepoznatim pravcima, da li su manipulisali, podnosili rađanje ili nerađanje potomstva, pubertete, da li su slali izveštaje, osmehe i suze karj nekih barova, meditirali i zapravo ceo život živeli paralelne inkognito živote, volšebno iz njih nestajali i vraćali se jedni drugima. Znam samo da ih vidim zajedno, posvećene i uplašene.

Plašim se i ja