U POTRAZI ZA POLITIČKI KOREKTNIM SAMOUBISTVOM

Dejan Klincov, Raški feminista, 2013.

hidžab – četrvrtasta marama za glavu i vrat koja ne pokriva lice;

nikab – veo koji pokriva lice a ostavlja otkrivene oči;

burka – pokrivač za lice i telo; lice skriva rešetkasta pregrada;

feredža – široki kaput dugih rukava sa velikom jakom tj. kragnom koja se podiže i pokriva glavu sve do očiju;

zar – ogrtač iz jednog komada čiji donji nabrani deo služi kao suknja a gornji otvoreni deo se prebacuje preko glave i obmotava oko ramena…

Na drugom kongresu AFŽ-a [1] održanom 13. i 14. jula 1947. godine u Sarajevu, na inicijativu muslimanki, donesena je rezolucija za skidanje zara. Zakon o zabrani nošenja zara i feredže donet je 27. septembra 1950. godine. Tom prilikom istaknuto je da je pokrivanje žena običajna (a ne verska) praksa koja onemogućava žene da aktivno učestvuju u političkom, društvenom i ekonomskom životu zajednice.

Zar i feredža time više nisu bili samo atributi privatnosti, već su postali politički ulog u oslobađanju žena i modernizaciji onih jugoslovenskih oblasti naseljenih pretežno muslimanskim stanovništvom.

Danas, više od pola veka kasnije, u islamskim državama, regionu i Srbiji (Sandžak), promoviše se politika ponovnog (delimičnog) pokrivanja, uz istovremeno zalaganje za (verske) slobode. Tako prisustvujemo ironiji istorije gde izgleda da verske slobode potiru ili bolje reći „iskupljuju” sve druge slobode. Ako se prisetimo jedne od glavnih parola drugog talasa feminizma, šezdesetih godina prošlog veka (lično je političko),vidimo da je sada i ovde na delu njena inverzija – umesto lično je političko važi političko je lično. Više nije individua ta koja radi vlastite emancipacije insistira na razotkrivanju i politizaciji svoje (tegobne) privatnosti. Tzv. javni politički diskurs određuje domet privatnosti i (bez)ličnosti koja se potom ravnopravno dodeljuje/garantuje svima bez razlike a u obiku paket aranžmana „prava na razliku”.

U ovom tekstu ispitivaćemo opravdanost hroničnog antagonizma između otvorenog Zapada i zatvorenog Istoka, a osvrnućemo se i na umetnički gest vizuelnog umetnika Dejana Klincova (1963), pod nazivom Raški feminista.

Od Aristotela do Frojda tj. od IV veka p.n.e. do XX veka n.e. u većem delu sveta je preovlađivalo gledište po kome su žene u fiziološkom , psihološkom, moralnom i svakom drugom osim estetskom smislu, nedovršeni ili osakaćeni muškarci. Islamska kultura je ovakvo shvatanje dovela do ekstrema, oduzimajući ženama (u javnosti) čak i estetska preimućstva. Na zapadu se igra skrivanja i otkrivanja žena menjala s vremenom ali je uvek zadržavala znatnu dozu erotičnosti i moralne ambivalencije. U islamskom svetu pak nanovo otkrivena „nepromenljiva” praksa pokrivanja lica i/ili tela žena, govori u prilog pomenutom shvatanju na osnovu koga se žene doslovno svode na nerazdružive senke ili fotografske negative muškaraca (u današnje vreme u kome su negativi gotovo izumrli!).

TEZA

Pokrivanje muškaraca je bilo i ostalo u funkciji privremenog odlaganja identiteta kome se pribegava u vanrednim okolnostima, prilikom ilegalnih aktivnosti ili kao zaštita od nepovoljnih klimatskih ili radnih uslova.

Čini nam se da ovaj običaj u islamu ima obrnuto proporcionalno značenje kod muškaraca i žena. Za muškarce pokrivanje predstavlja realnu zaštitu života i identiteta pojedinca a za žene ono predstavlja simboličku „zaštitu’’ života pojedinke od identiteta. Iz toga proizlazi da je, u okrilju islama, ženskost/ženstvenost legitimna ali nedovoljno legalna odrednica za posedovanje identiteta.

Suprotno tome, u savremenom postidentitetskom evroameričkom kontekstu, ženski kao i mnogi drugi identiteti jesu legalni i operativni ali ne i legitimni termini. Identitete kao nesavitljive, dogmatske i esencijalističke kategorije zamenili su afiniteti. Savremenici često osećaju potrebu da maskiraju nedostatak pravih pitanja biranjem i isprobavanjem mnogobrojnih, privremenih „životnih stilova”. Negovanje kratkotrajnih i po pravilu površnih ali raznolikih interesovanja, u centar pažnje postavlja (ne)mogućnost izbora po sebi. Na taj način samo biranje, nezavisno od posledica izbora, postaje zamena za samoočitovanje. S obzirom na neutaživu potrebu za promenom samih sebe, savremeni pojedinci nisu motivisani za upoznavanje sa (o)sobom koju su izabrali.
Tako dolazimo do naredne polarizacije: na jednoj strani su pokrivene muslimanke koje navodno, u ontološkom smislu, nisu „dovoljno kvalifikovane’’ da bi mogle pretendovati na vlastiti identitet a na drugoj strani su savremeni Evroamerikanci oba pola, koji su navodno „previše kvalifikovani” da bi ga imali.

Pomenute različito usmerene tendencije na kraju dovode do anonimnosti kao jedne od retkih zajedničkih kulturnih spona. Međutim, u istočnjačkom miljeu, anonimnost je posledica represivne samonegacije, najčešće rezervisane za žene; na zapadu je ona neretko oruđe progresivne i čak subverzivne samoafirmacije kao u slučaju Anonimusa ili grafiti umetnika na primer.

ANTITEZA

S pravom se možemo zapitati koliko je anonimnost danas u službi paradoksalne legitimacije slobode individue a koliko atavistički zaostatak predindividualnog karaktera. Anonimnost se pokazuje kao dovoljno prostran kulturalni habitus u kome zajedno prebivaju i simulirano odsustvo „nevidljive’’ muslimanke i deklarativno prisustvo gledljive ali nevidljive savremene individue („uvek druge od sebe’’).

Italijanski filosof Paolo Virno savremenu individuu ne opisuje kao proizvođača već kao ciničnog i oportunističnog izvođača virtuoza i prezentera ljudskog potencijala uopšte.

,,Dok virtuoz u strogom smislu reči (pijanista ili plesač na primer), koristi unapred pripremljenu partituru tj. tipičan gotov proizvod, postfordistički virtuozi pri „izvođenju” (performing, prim. aut.) svojih sopstvenih lingvističkih sposobnosti ne moraju gotov proizvod uzeti kao svoj krajnji cilj. Opšti, javni intelekt (general intellect, prim. aut.) ne mora nužno podrazumevati akumulaciju specifičnih znanja, već pre samu sposobnost mišljenja; potencijal kao takav, ne njegove bezbrojne pojedinačne realizacije’’.[2]

Smatramo da pokrivenu muslimanku i prosečnu postfordističku personu spaja izostanak krajnjeg produkta, u ovom slučaju izostanak individualnosti. Prezir i zabrana ispoljavanja konkretnog potencijala odnosno poštovanje isključivo apstraktnog potencijala po sebi nezavisno od njegovog kvaliteta i realizacije – deluju međusobno zamenjivo. Lični potencijal je tako ili zatočenik nasleđenog kulturnog obrasca ili poverenja u budući antiartikulacioni individualizam pojedinca. Ipak, u obema opisanim situacijama se zapravo skriva tek nedoraslost osobe sopstvenoj slobodi.

Virno takođe tvrdi:

SINTEZA

,,Činjenica da apstraktno znanje pre nego razmena ekvivalenata reguliše društveni poredak ogleda se u figuri savremenog cinika. Zašto? Zato što princip ekvivalencije formira bazu, iako kontradiktornu, za egalitarističke ideologije koje podržavaju ideal uzajamnog prepoznavanja bez ograničenja, po strani od ideala univerzalne i transparentne lingvističke komunikacije. U suprotnosti sa tim opšti intelekt kao uvod u socijalne prakse, ne nudi nikakvu mernu jedinicu pomoću koje bi se vršila poređenja. Cinici prepoznaju u konkretnom okruženju u kome deluju i nadmoć izvesnih kognitivnih premisa i istovremeni nedostatak pravih ekvivalencija. Iz predostrožnosti oni potiskuju želju za dijalogom o jednakosti. Od početka oni odbacuju bilo kakvu potragu za intersubjektivnim utemeljenjem svojih praksi, kao i bilo koji zahtev za standardizovanim prosuđivanjem koje bi imalo moralni predznak. Pad principa ekvivalentnosti, blisko povezanog sa razmenom dobara, može se uočiti u ponašanju cinika, u njegovom nestrpljivom odbacivanju težnje za jednakošću. Cinici stižu do tačke kada poveravaju svoju samoafirmaciju umnožavanju i (rasplinjavanju) hijerarhija i nejednakosti koje izgleda da neočekivana centralizacija proizvodnje znanja povlači za sobom”.[3]

Mislimo da Virno ovde govori o savremenim pojedincima, cinicima iz zapadne kulturne sfere, koji (anti)utopiju apsolutne nesamerljivosti vide kao svoju šansu. Budući da je pojedinac ,,oslobođen” od vrednovanja tj. od svakog njemu nadređenog tzv. spoljašnjeg kriterijuma procene, više nije jednostavno razlikovati samoafirmaciju od samonegacije. U ne tako davnoj prošlosti, različitost je podrazumevala nejednakost dok je istovetnost prizivala jednakost. Iako se u naše vreme propagira različitost i jednakost, na (s)ceni je zapravo istost i nejednakost odnosno nejednak udeo u istosti Virnoovih cinika.

Međutim, koliko god u okviru vlastite kulture zapadnjaci izgledali neuporedivo isti, oni se ipak mogu porediti sa pripadnicima drugih kultura, kao što smo to, nadamo se, u dosadašnjem izlaganju pokazali. Ukoliko se recimo pozovemo na čuvenu hantingtonovsku tezu o tobožnjem sukobu civilizacija, moramo uzeti u obzir imperijalizam evroameričke slobode kao i njene kontraefekte.

Slobodarska orijentacija Zapada se danas doima kao neupitna, prirodna činjenica; pritom se sloboda upražnjava poput kakve (velike) nužde koja ne sme da izostane ali čije učinke treba diskretno ukloniti. Drugim rečima, savremeno društvo se zvanično zalaže za slobodu mišljenja, govora, delanja i sl. ali u praksi, takve napore osujećuje s manje ili više uviđavnosti (nadgledan/a sam dakle postojim?!).

U kontrastu sa pomenutim shvatanjem neke muslimanke, među njima i feministkinje Trećeg sveta, brane svoje pravo na slobodu da odbace slobodu u njenom neokolonijalnom ruhu. Zbog toga neke od njih podržavaju nošenje određenih pokrivala smatrajući iste integralnim delom svog verskog , rodnog i kulturno osvešćenog identiteta. Primetimo ipak da takve žene u nemuslimanskim zemljama često izazivaju podozrivost upravo u pogledu svoje samosvesti dok u muslimanskim zemljama samo potvrđuju svoj drugorazredni socijalni status. Izgleda da i u jednom i u drugom slučaju kredibilitet ženske osobe u nezanemarljivoj meri zavisi od njene, uvek neizvesne, telesne evidencije. Ako žene nema, kako je svojevremeno izjavio Lakan, njeno odsustvo se može zabeležiti njenom perifrazom [4] – nestalnom modom ili pak „analogonom” nepostojanja tj. sakrivanjem iza burki, nikaba i dr.

Imajući u vidu prethodno rečeno, konstatujemo da Klincov svojim ,,prerušavanjem” dovodi u pitanje etničke, rodne, moralne, teološke, klimatske i stilske vizuelne konvencije. Globalno savremeno društvo ne očekuje od muškaraca ono što i dalje očekuje od žena – da sebe stavljaju u zagrade seksualnih, verskih, etičkih, pedagoških, estetskih i drugih obzira. Iz tog razloga umetnik muškost, kojoj nikad nije osporavana autonomija, stavlja pod navodnike tako što preuzima običaj namenjen isključivo ženama. Sudeći po fotografijama, Klincov se ne opredeljuje izričito za ili protiv pokrivanja žena; on ,,razoružava” mit o anatomiji kao sudbini ali ga ne ukida. Rad možemo čitati kao parodiju tzv. čestitosti i skromnosti kojima pomenute osobe nekritički streme. Istovremeno, naslućujemo i izvesnu solidarnost sa pokrivenima te ironični predlog (m)odela demokratije, u skladu sa zahtevima date kulture. Stilska vežba iz represije nad individualnošću uopšte, mogla bi biti još jedna varijacija na temu. Klincov sebe naziva raškim a ne sandžačkim feministom čime naglašava kontinuitet dve ovdašnje naoko nepomirljive (pravoslavne i muslimanske) tradicije iščekivanja bolje prošlosti na mestu budućnosti. Konačno, autor na snimcima nosi žensku maramu, čime nagoveštava mogućnost konstituisanja gay potkulture u okviru islamske kulture, tome ne previše naklonjene.

Na kraju, umesto zaključka citiramo Karela Kosika:

,,Savremeno čovječanstvo je potresano i ugrožavano etničkim, vjerskim, rasnim, nacionalističkim predrasudama i sukobima. Ali da li je to jedina opasnost? Smrtna opasnost nije u ostacima predmodernosti, u koje spadaju spomenute predrasude i sukobi već u dvoznačnoj prirodi modernosti same. Globalno čovječanstvo ne ugrožavaju toliko zastarjele vrijednosti nego transformacija stvarnosti u skup i sistem vrijednosti u kome najviša vrijednost djeluje kao slijepo se ostvarujuća fatalnost koja emancipira i istovremeno porobljava, donosi i umnožava moć, ali isto tako dovodi i u bespomoćnost".[5]

[1] AFŽ ili Antifašistički front žena je bila masovna politička organizacija osnovana za vreme rata 1942-e a ugašena 1953-e godine. Ova organizacija je bila ženski ogranak Komunističke Partije Jugoslavije, zadužena za popularizaciju njenih ciljeva među ženama.

[2] Virno Paolo, A Grammar of the Multitude, Semiotext(e), Los Angeles CA 90057, New York NY 10027, Columbia University, 2004, 66.

[3] Ibid. 87-88.

[4] Perifraza (grč. periphrasis, peri – o, oko; phrasis – govor, izraz) je stilska figura kojom se sa više reči ili rečenica opisuje odnosno zamenjuje neki pojam koristeći pri tome neke njegove bitne odlike

[5] Kosik Karel, Mostovi preko evropske rijeke i drugi spisi, Požarevac: Centar za kulturu, Edicija Braničevo, 2008, 272.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti