VIKENDICE - SIVA FAZA JEDNE GENERACIJE

Osamdesetih godina prošlog veka gotovo da nije bilo roditelja pripadnika moje generacije koji nisu započeli izgradnju vikendica, manjih ili većih duž Ibarske magistrale, Kosmaja, Rudnika ili na obroncima Fruške gore. Naši neimari su ulagali u njihovu izgradnju raspoloživa finansijska sredstva, često neisrpnu energiju, veliku ljubav i iluziju da će njihovi potomci sa jednakim žarom i divljenjem uživati u rezultatima njihovog rada materijalizovanom u lepim kućicama sa još lepšim okućnicama.

Kako smo mi potomci stasavali, a pubertet u nas unosio nepodnošljivi otpor prema povrtarstvu i voćarstvu, idili nedeljnih ručkova u nabujalim bašticama i gnušanje prema nošenju cegera punih plodova prirode, tako su i roditelji, gubivši bitku sa našim hormonima, prepuštali potomcima prazne stanove vikendom. Oni su nastavili rad na podizanju spratova za svakog potomka posebno, a potomci rad na sebi - šta god to bilo. Taj proces je tekao uporednim tempom. Kako smo stasavali mi, tako su i spratovi namenjeni odmoru i rekreaciji naših porodica, izlazili iz sive faze i bivali spremni za fine radove. Problem je nastao zbog toga što smo kolektivno ušli u sivu fazu i što smo mi te završne, fine radove poželeli da uobličimo na nekim drugim, činilo nam se svetlijim prostorima, daleko od vikendica i na žalost roditelja. A roditelji su ostali, pa i danas odlaze u sada već pomalo oronule kućice kraj velikog grada. Sobe sivih faza čekaju povratnike i neka srećnija vremena.

I ja sam bila dete roditelja neimara. S tom razlikom što su moji roditelji, lišeni spremnosti da se izlože tom fizičkom naporu i slobodnog vremena neophodnog za realizaciju podviga zvanog izgradnja vikendice, rešili da nam priušte gotov proizvod. Trebalo je samo odabrati lokaciju i objekat. Bila sam mala, ali se i danas dobro sećam polemike koju sam prisluškivala iza odškrinutih vrata svoje sobe: "Ne Slovenija, ne Hrvatska, ne želim da mi kuća ostane u drugoj državi!" Bilo je to početkom 80-ih i ništa nisam razumela. Logično, preostala je samo SVIJETLA CRNA GORA kao garant mira i stabilnosti za našu nepokretnu imovinu.

Sećam se kada smo se prvi put spustili pravo sa dubrovačke rivijere, sveže okupani mirisom borova i zvucima zričaka i nekih trubadura u zaliv neobičnog oblika. Sećam se kariranog stolnjaka sa zlatnom pepeljarom i ugostiteljskog radnika koji nam je pružio ključ od frižidera i mogućnost samoposluživanja u trenucima njegove pospanosti. Sećam se stena, sivih i oštrih, koje su se tada zvale plaža. Ali pamtim i reči meštanina koga sam nešto kasnije upoznala: "Nismo mi lenji no ste vi nervozni. Viđu sunca, viđu mora, što će ti više!"

I baš tako. Kada sam tako počela da posmatram zaliv neobičnog oblika, lišena bespotrebne gradske nervoze, zavolela sam i sive stene, karirane stolnjake, usporene ugostiteljske radnike, Lušticu, Rose, Žanjice, Misrište, Mamulu, Santa Maria de la salute, zidine iznad Kotora sa pogledom koji zadržava dah, Bokeljske večeri, izlete do Dubrovnika na kafu, čak i Caftata, uvale iza Prevlake i mnogo toga još.

Ali, igrala je rock ’n roll cela Jugoslavija, više se savijala no ispravljala. I tako smo u pravilnim vremenskim razmacima bivali svedoci ili saučesnici raspada jedne velike nekretnine koja je mimo zakona fizike sama po sebi postala pokretna. SFRJ - država čija se teritorijalna rasprostranjenost menjala brže od naziva koji bi je adekvatno pratio u pasošima i ostalima zvaničnima dokumentima. Čini mi se da smo tih decenija bili zarobljeni u sivoj fazi nekih čudnih neimara, bez okućnice, plodova prirode i mora. Nisu gradili - rušili su kuće i okućnice, vikendice, zamutili nam poglede, suzili izbore i donosili odluke mimo nas.

Potomci su jedan za drugim lagano odlazili sa pasošima različitih boja, čipovanim ili ne, dovršenog ili nedovršenog zvanja i znanja. A u svijetlu Crnu Goru pristigli su pravo niotkuda neki novi novi neimari. Jednom od njih i mi smo otuđili našu nepokretnu imovinu u šarenoj fazi.

Sela sam u avion, svesna da ostavljam ispod i iza sebe porodičnu priču, svoje odrastanje, prvo zaljubljivanje, poljubac, godine zamrznutog statusa na Pravnom fakultetu, diplomu, venčanje, rođenje svog sina. Ostavila sam iza sebe divne trenutke provedene sa prijateljima na stenama Boke kotorske, stare gradove, ostrva, uvale. Ostavila sam i neka svitanja, sunce iza Lovćena, odraz Njegoša na ravnoj površini mora, zvezdana neba u avgustu i zvezde padalice koje sam hvatala u njihovom padu. Zamrzla sam u sećanju svoju terasu i pogled na Perast kroz uski prolaz između Kamenara i Lepetana. Njoj se stalno vraćam, sebe i roditelja-neimara radi. Sve ostalo je nostalgija.

Ovih dana očekujem dolazak drage prijateljice koja je, kao pomenuta većina, napustila sivu fazu istorije ove države i otplovila na drugi kontinent. Radujem se susretu sa njom i još jednom voljenom osobom. Radujem se zagrljaju, priči, suzama i smehu. Radujem se zato što ćemo ih podeliti u jednoj vikendici kraj velikog grada sa pogledom na njega i mnogo dalje od njega. U vikendicama se lepše dele emocije, plodovi prirode i mora. Hvala našim neimarima što su nam ih ostavili za tu i slične prilike, u sivim ili obojenim fazama.