ZDRAVNANJE ili kratka istorija (ne)podobnosti (3)

Tuberkuloza nosa (lupus), Montmeja, Paris, 1868, dr Stanley B. Burns Archive

U XIX stoleću je došlo do značajnih otkrića u oblasti medicine. Mijazmatička teorija (grč. miasma, zagađenje) na osnovu koje se smatralo da zarazne bolesti izaziva i širi zagađen, kužan vazduh, biva opovrgnuta otkrićem patogenih klica, virusa i bakterija. Zahvaljujući većoj brizi o higijeni i boljoj ishrani, smanjio se mortalitet i produžio životni vek ukupne populacije Evrope. Bolesti su počele da se dele na izlečive i (privremeno) neizlečive, razlikujući se time od ranijih epoha kada je svaka telesna slabost bila potencijalno smrtonosna.
Medicina je i zvanično postala empirijska i ,,nepristrasna” disciplina u službi zdravlja i prevencije bolesti. Takav pristup je zahtevao klasifikaciju i univerzalizaciju psihobioloških karakteristika čoveka uz izuzeće (i eventualnu patologizaciju) individualnih, uopštavanju nepodložnih karakteristika pojedinca. U to doba medicina prestaje da bude samo korpus brojnih metoda lečenja i postaje aksiologija ili teorija vrednosti proseka (u ovom slučaju). U industrijski razvijenim društvima Evrope, zdravlje se predstavljalo kao obrazac normalnosti, dok su lekari različitih provenijencija, bili autori i čuvari društvenog poretka. Lečenje je neretko podrazumevalo izolaciju pacijenata u bolnicama , karantinima, sanatorijumima i sl. Tokom prethodnih vekova bolesnici su bili neželjeni ali integralni deo društvene zajednice. U XIX veku, oni se posmatraju kao strani elementi koje data zajednica mora higijenski ukloniti ako želi da napreduje. Zaklanjajući se iza neutralnosti i objektivnosti, medicina je dvostruko otuđene pacijente (od zajednice i od samih sebe) tretirala kao bezlične žrtve prinesene na oltar ,,bogu” progresa.
Međutim, u isto vreme pojavljuje se i drugačija, suprotna tendencija – idealizacija bolesti i bolesnika (možda kao reakcija na pomenutu radikalnu depersonalizaciju). U duhu romantičarskog senzibiliteta epohe, mislim da se bolest ,,upotrebljavala” kao oruđe za izoštravanje duha i čula te razgradnju čoveka u korist Pojedinca (slično Remboovom receptu prema kome je pesnik morao dugo i kontinuirano rastrojavati vlastita čula ne bi li dospeo do novog). Bolest je mogla da bude dokaz prethodno postojeće izuzetnosti i oblik pobune individue protiv malograđanske sredine. Zdrava osoba se suviše poistovećivala sa svojim životom, prihvatajući zdravlje zdravo za gotovo. Oboleloj osobi je pak bolest omogućavala izvesnu dozu egzistencijalne nezavisnosti – apostrofirajući njeno nepripadanje životu i smrti. U tom svetlu se kućna ili bolnička izolacija ukazivala kao preimućstvo i nužan (mada ne i dovoljan) uslov individualizacije. Poznati roman Tomasa Mana, Čarobni breg, upravo govori o jednom takvom mestu, sanatorijumu za lečenje tuberkuloze iz prve decenije XX-og veka, koji se nimalo slučajno nalazi na planini u Davosu u Švajcarskoj. Glavni junak Hans Kastorp i ostali bolesnici se nalaze na ničijoj zemlji tj. pod pokroviteljstvom bolesti, u nekoj vrsti (i doslovno) čistilišta iz koga se odlazi ili u „raj'' izlečenja-osvešćivanja sopstvenog identiteta ili u ,,pakao” tj. smrt. Bolest je na tom mestu, zbog blizine smrti, sobom nosila i jak erotski naboj jer smrt razgolićava život kao bolest koja razgolićava telo – čineći ga prisutnim samo u onoj meri u kojoj se ne može kontrolisati.
Treba imati u vidu i da je pomenuta koncepcija bolesti izrazito klasno obojena: zdravlje je samo u višim klasama moglo biti okarakterisano kao nedostatak prefinjenosti duha dok je u nižim ,,prostačka krepkost ” bila neophodan uslov opstanka.

Antonin Artaud, francuski pesnik, reditelj, glumac i dramatičar je proveo mnogo godina u psihijatrijskim ustanovama izložen elektrošokovima jer su neki lekari, između ostalog, verovali da su njegovi crteži, poezija i izrada natalnih karti – simptomi  mentalne bolesti!

Slično poimanje bolesti su delili i mnogi modernistički i avangardni umetnički pravci, počevši od simbolizma preko ekspresionizma do nadrealizma i art brut umetnosti. Nije toliko bila u pitanju fascinacija fizičkim promenama koliko izmenjenim stanjima svesti. Smatralo se da je tzv. ludilo, u svojim najrazličitijim vidovima, ustvari vizionarstvo (često nerazumljivo i samim tim zazorno) od strane uskogrudih savremenika pežorativno imenovano kao bolest. Verovalo se da ludilo u sebi nosi imanentnu društvenu kritiku te ljudskost neumekšanu strahom i sitničavim društvenim obzirima. Zapravo (psihička) bolest je viđena kao metoda uklanjanja preživelog poretka (u) svesti, nakon čega individua može osve(s)titi svoje zanemareno stvaralačko biće. U prisustvu takve nezajažene energije, konformističko građansko društvo epohe je delovalo (ili trebalo da deluje) duhovno, emocionalno, intelektualno neuhranjeno i bledo tj. bolesno!
Na drugoj strani, Susan Sontag u knjizi Bolest kao metafora, poredi različita tumačenja bolesti u XIX i XX stoleću. Autorka u ovom delu sučeljava tuberkulozu, paradigmatsku bolest pretprošlog veka, sa kancerom paradigmatskom bolešću prošlog i možda ovog veka. Tako, dok je tuberkuloza svojevremeno izazivala ambivalentne emocije i stavove, kancer prati isključivo negativna ikonografija. S. Sontag ističe da u naše vreme kancer ili bolest (smrt?) uopšte, ne podstiče nikakvu idealizaciju. Štaviše, oboleloj osobi se odlučno odriče mogućnost eventualnog ličnog sazrevanja navodnjavanog konkretnom bolešću (osim onog sazrevanja izazvanog patnjom kao takvom). Spisateljica podseća da se obolelima često pripisuje hronična neostvarenost, potiskivanje emocija i vlastitih potreba radi „mira u kući” tj. prinudnog usklađivanja sa (neprijateljskom) okolinom. Navedenom bih mogla dodati potpuno odusustvo bilo kakve erotske konotacije u vezi sa kancerom. Možda se to može objasniti „popularnim” viđenjem raka kao smrti same a ne njene najave, sa kojom donedavno nije moglo biti pregovora pa time ni ambivalencije (mnoga maligna oboljenja su i dalje neizlečiva). Bolest poput raka tera organizam da ide unazad ka sebi, hrani se sobom i time ubija sebe. Čovek navodno ,,jede” sebe pokušavajući da na metapsihološkom nivou nadoknadi ontološki nedostatak (da li je pandemija raka zapravo pandemija besmisla?). Zahvaljujući činjenici da se ovakvom „kompenzacijom” ništa ne nadoknađuje pošto osoba umire – rak čitam kao apsurd, dominantno stilsko i egzistencijalno iskustvo XX veka, prevedeno na jezik medicine.
Ipak moram primetiti da počevši od druge polovine prošlog veka, distinkcija između bolesnika potčoveka - pokvarene mašine i bolesnika natčoveka - superiornog stvaraoca, polako nestaje. Na njeno mesto dolazi postdija(ek)lektička medikalizacija ljudskog života od rođenja do duboke starosti – nezavisno od zatečenog stanja i (ne)funkcionalnosti organizma. Tako se recimo deca i mladi leče od života (videti npr. sindrom poremećaja pažnje); stari se leče od smrti jer se starenje i umiranje neretko izjednačavaju sa bolešću; globalno društvo današnjice se leči od ružnoće (vodeći se izgleda logikom koja glasi: ako je bolest ružna onda je i ružnoća bolest).¹

Hannah Wilke, Intra-Venus, 1992, Umetnica je neposredno pred smrt snimila, u formi foto dnevnika, ciklus fotografija posvećenih različitim fazama svoga tela  u vlasti bolesti (limfoma)

Istovremeno, bolest više nije ,,dozvoljena” zbog čega se među savremenicima promoviše prihvatanje neizbežnih tegoba ali samo kao zahtevnijeg oblika zdravlja (o čemu govore parole poput „sa sidom se danas živi'' i sl.). S druge strane, zdravlje se više ne shvata kao puka životna vitalnost već se tretira kao proces  nadgradnje života koji preuzima ulogu  filosofije, umetnosti, religije…  Briga o zdravlju se prikazuje kao celoživotan projekat koji ne podrazumeva odsustvo bolesti nego „autoafirmativni'' pristup (odsustvu) bolesti.  Teškoće u razlikovanju dva do skoro antagonistička pojma se očituju u popularnim savetima za lečenje (svih bolesti) iz medija. Čitaoci i gledaoci se revnosno i stalno iznova upozoravaju da npr. rak izaziva: genetsko nasleđe, prepečena hrana, stres, pušenje, zagađen vazduh, GMO hrana, gojaznost, emocionalna osujećenost, ultraljubičasto i druga zračenja, hemikalije za domaćinstvo, nedovoljna fizička aktivnost itd. Rak se pak leči: vedrim mislima, sirovim voćem i povrćem, redovnim vežbanjem, mršavljenjem, prestankom pušenja, eliminacijom stresa, kućnim ljubimcima i sl. Uzročnici i lekovi protiv bolesti pripadaju istom korpusu neizbežne svakodnevice prosečnog savremenog čoveka. Iste banalne strategije i metode koje se preporučuju  uslovno bolesnim i zdravim individuama možda pokazuju potrebu prosečnog savremenika za neprepoznatljivošću kao  utešnom iako nemogućom predostrožnošću i „magijskom praksom'' (kada već ljudi ne mogu prepoznati bolest tj. njen uzrok, neka ni bolest ne ,,prepozna” ljude ).
Bez obzira na sve rečeno, smatram da se u okvirima savremene umetnosti bolest još uvek može uočiti i poimati kao samostalan estetski element. U skladu sa aktuelnom maksimom - ne postoje bolesti samo bolesnici - bolestan umetnik koji je naravno već preživeo vlastita uverenja, može plasirati svoju bolest kao svoj estetski stav (koji isto tako treba preživeti). Umetnik u tom slučaju preuzima ulogu (bes)pomoćnog svedoka koji prisustvuje umetnosti u/na svom telu. Savremeni umetnik nije osoba koju je bolest podstakla da stvara umetnost – on nije autor već saputnik svoje umetnosti, po čemu se razlikuje od umetnika iz prve polovine prošlog veka. Modernisti su se služili bolešću kao medijumom za prenošenje skrivenih i potencijalno revolucionarnih ideja novog čoveka. Nasuprot tome, ovo tumačenje ne polazi od bolesti kao katalizatora umetnosti nego predlaže bolest kao umetnost. Naime, bolest je glavni autor intervencija na telu a pripadajući umetnik je – beležnica. Nadovezujući se ipak na istorijske umetničke pravce, ovu umetničku praksu posrednog autorstva svrstavam u prošireno polje bodi arta ili nadrealistički bodi art (nesvesno, automatsko pisanje telom u telu).

Muzej nauke i tehnike, odeljenje Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, izložba Medicina u Srbiji kroz vekove, detalj postavke

Bolest i bolesnike je oduvek pratila reputacija paradoksalnog, prinudnog antikonformizma tela koje probija i time otkriva fiziološke, anatomske, estetske, moralne, filosofske i sl. granice epohe. Danas živimo u globalnom društvu u kome je zamagljivanje granica preovlađujuća strategija za očuvanje  (mentalnih) granica. Istovremeno, često se umesto kreativnosti preferiraju  „kreativni'' načini za opravdanje nedostatka kreativnosti. Zbog toga bolestan umetnik može (ironije radi?) igrati ulogu naslednika autorskih prava svoje bolesti – svog kreativnog pristupa telu.

                                                                            Kraj

¹Ovo se lako može videti na primeru gojaznosti. Gojaznost nije patologija po sebi ali danas se smatra odbojnom u estetskom pogledu. Kako bi se ovakvo uverenje zasnovano na estetici lepog oslobodilo frivolnosti i dobilo na težini (sic), gojaznost se proglašava bolešću. Osim toga debeli ljudi se suočavaju  i sa drugim predrasudama na osnovu kojih se smatra da su lenji, aljkavi, nemarni, emocionalno neispunjeni, asocijativni i čak  glupi.