Najlepše godine svog života većina mojih sunarodnika, uključujući i mene samu, provela je trpeći i čekajući. Tu poletnu, treću deceniju života kotrljali smo između ratova, barikada, mobilizacija, sankcija, inflacija, bombardovanja, gubitaka prijatelja, vremena i ambicija. Trpeli smo strah i beznađe, nedostatak vidljive perspektive i smislenih razloga za projekciju svoje budućnosti u egzistencijalno obezbeđenim, emotivno obojenim i decom upotpunjenim porodicama.
Dugo toplo leto, sunce u zenitu, sparni vikend odlazećeg jula i Ada, nekada Ciganlija, a poslednjih godina samo Ada. Uputila sam se s porodicom i prijateljima ka beogradskom moru, ponesena pogrešnom procenom da će broj mojih sugrađana ležerno rasutih po njegovoj obali, biti osetno manji. Moje očekivanje da je jedan deo njih još uvek u prevoznim sredstvima na putu ka ili u povratku sa Egejskog, Jonskog, Jadranskog ili nekog već kristalno bistrog mora, pokazalo se kao neosnovano.
Subota 23. jul 2016. godine. Sparno, lenjo, tromo prepodne jednog sasvim običnog letnjeg dana, jedne po mnogo čemu posebne godine. Dok subotama, mesecima i godinama provodim prepodne pokušavajući da se održim na površini svog Bermudskog trougla, plutam po površini svog malog mora u delu okeana zvani Život, ove sate neobične subote provela sam kraj malog-velikog ekrana.
Tekst je moj pokušaj da ponudim odgovore na brojna pitanja koja se ovih dana uz mnogo neukusa i degutantnosti otvaraju u našoj javnosti. Tekst je svedočenje svedočenja, dug je, jer je i postupak dug. Svako može da odustane od čitanja, ali ne i žrtve koje bi odustajanjem rizikovale da budu dodatno anatemisane, optužene i proglašene krivim za lažno svedočenje. Ovom prilikom zahvaljujem se NJOJ i članovima njene porodice na iskazanom poverenju i saglasnosti da ovo svedočenje predstavim onima koji su zainteresovani da ga pročitaju.
Osamdesetih godina prošlog veka gotovo da nije bilo roditelja pripadnika moje generacije koji nisu započeli izgradnju vikendica, manjih ili većih duž Ibarske magistrale, Kosmaja, Rudnika ili na obroncima Fruške gore. Naši neimari su ulagali u njihovu izgradnju raspoloživa finansijska sredstva, često neisrpnu energiju, veliku ljubav i iluziju da će njihovi potomci sa jednakim žarom i divljenjem uživati u rezultatima njihovog rada materijalizovanom u lepim kućicama sa još lepšim okućnicama.
LJUDI SE MENJAJU, NEKI LJUDI MENJAJU VREMENA, NOVA VREMENA MENJAJU NEKE NOVE LJUDE, reče čovek čije fotografije govore više od reči. One nastaju da bi zabeležile delić sekunde, trenutak našeg života, lepe i manje lepe trenutke, drage ljude, pejzaže, prolaznike, zrak Sunca ili cvet. Nastaju da bi pričale priču o našim životima, šaputale tajne, sprečile zaborav. Neke nastaju da bi stvarale iluziju, prikrile stvarnost, učinile nas onakvim kakvi nismo, zamutile fokus. Sa razlogom ili bez.
Rođena sam davnih 70-ih u gradu koji je onda i sada bio beo, među ljudima koji su onda u mojim očima bili beli, u epohi koja je imala nijansu bele boje. Ja sam rođena u boji. Rasla, razvijala se, maštala, svoj svet i identitet gradila u boji. Nekad neprimetna, nekad ekscentrična, nekad patetična, uvek autentična. Svojih boja i nijansi bila sam svesna tada, sada još više. Nisam se uklapala, poklapala, podlegala imeprativu sredine zvanim BITI ISTI. Da li sam bila POSEBNA prepuštam sudu drugih. Ali sam, uprkos svemu što je određivalo moj život, ostala SLOBODNA.
Moja mladost je prošla. Prošli su i godine kada smo slavili tu MLADOST, ili bar DAN MLADOSTI. Sada moj sin uživa u svojoj MLADOSTI, bez DANA MLADOSTI, a ja mesecima razmišljam o MLADOSTI Paola Sorentina.
Imam sina, dužna sam naglasiti u pubertetu, koji se školuje u jednoj od brojnih škola u gradu. Mi kao roditelji, bake i deke, svi bočni i pobočni srodnici, a usuđujem se pohvaliti i dalji preci, pružili smo mu ličnim primerom uvid u značaj obrazovanja i sticanja odnosa prema njemu. Od ranog detinjstva edukovali, razgovarali, pokazivali, čitali, posvećivali pažnju vokabularu, trudili da podstaknemo kreativnost, probudimo interesovanja… Mislim da smo u tome i uspevali - koliko su okolnosti zvane "savremeni tempo života" dozvoljavale.
