Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti
Umetnica Milica Rakić predstavlja se od 6. septembra u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti (NGVU) u Beogradu izložbom “Crvena da te nema trebalo bi te izmisliti” kojom ispituje potencijal umetničkog rada i galerijskog prostora u rekonstrukciji onoga što je istorijski istaknuto i onoga što je prećutano - prirodu kohabitacije živih i mrtvih senki socijalističkog nasleđa.
I kao metod istraživanja tog konfiskovanog sećanja i identiteta, Milica Rakić koristi kombinaciju više medija – performans i video rad, intrigantne jezičke konstrukte, pseudo-arhivski ambijent... Hoda na ivici procepa između više izvora znanja i sećanja: arhiva (dokument, tekst, fotografija) i gesta (performans, video rad, slogan, objekat), navela je Anica Tucakov u tekstu “Moja sloboda nije po vašem ukusu” povodom izložbe, kojim umetnica i ovoga puta proširuje polje funkcionisanja arhiva kao “fikcionalne ustanove” na fizički prostor same galerije, pretvarajući i celokupni arhitektonski objekat (nekada rezidencijalnu kuću, reprezentativnu građansku vilu međuratnog perioda), neizmenjen dizajn enterijera iz 30-ih godina 20. veka i zasebni prostor galerije u medij po sebi. Zauzima zidove, prostor i nevidljive vazdušne membrane objekta, dok se granice između fiktivnog i realnog gube.
Karakteristična po tome što precizno i uspešno imenuje svoja dela i izložbe, sa nazivima kao idejnim ekstenzijama samog projekta, koji nose težinu gradivnog materijala izložbe i radova, Milica Rakić i sentencom “Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti” koncizno detektuje i imenuje samu bit projekta. Jer, postupak umetnice Milice Rakić, određen je ovog puta prvenstveno pozicionim statusom dramatis personae другарице Милице Ракич.
Prvi put je pritom reč o materijalizaciji, odnosno neposrednom fizičkom susretu Milice Rakić i другарице Милице Ракич. U radu realizovanom u ovom ambijentu, Milica Rakić intenzivira postupak daljeg razvoja osnovne odrednice postojanja другарице Милице Ракич (personae koji umetnički i dramski otelotvoruje Vladimir Bjeličić - umetnik, kustos, istoričar umetnosti i dugogodišnji Miličin saradnik). Višeznačnu ontološku enigmu pojačava neposredni fizički susret Milice Rakić i другарице Милице Ракич.
Uz navođenje malo poznatih arhivskih podataka o učešću žena u posleratnom jugoslovenskom društvu i političkom institucionalnom okviru, prizor dobija jasnu, teatarski stilizovanu, dramaturšku formu (doprinos dramaturškinje Olge Dimitrijević). Snažne spacijalne kontrakcije tog autentičnog ambijenta neminovno moraju uticati na definciju putanje heroina u posebnom “zrcalnom režimu”. Na njihove inverzne pokrete i ogledalna gibanja prostora.
Okupirajući celokupni objekat kuće u Krunskoj 60, izložbeni projekat u oficijelnom galerijskom prostoru obuhvata i Miličine kondenzovane verbalne iskaze, dobro “nahranjene” ambivalentnim referencama. Značenjski polemične i napete. Iako nalik otisnutim tekstualnim izvodima, ove poetičko konfliktne i zavodljivo intrigantne verbalne konstrukte ozvučava, zapravo, skriveni slikarski postupak. Jer, vizuelna inteligencija ovog projekta upravo se pokazuje na osnovu probirljivosti sredstava i njihove svrsishodnosti, navela je Anica Tucakov, dodajući da su ti slogani deo jasno formulisanog izložbenog zahvata, koji raspolaže unutrašnjom merom i logikom, te domišljatom idejnom armaturom.
Umetnica istovremeno koristi vremenski lavirint arhiva i prostor galerije, kao izmeštene imaginarne lokacije koje omogućuju temporalnu ujedinjenost prostora. Tako i pseudoarhivski ambijent, sa originalnim nameštajem salonskog stana ovog objekta, razvija model arteficijalno umetnutog enterijerskog konteksta.
“Miličin postupak i na taj način ispituje potencijal arhiva kao pomoćnog sredstva performativne prakse, dok njena postavka sugeriše na koji način je u galerijskom prostoru moguće rekonstruisati i resemantizovati ono što je istaknuto i ono što je prećutano. Milica istražuje kapacitet tog sadržaja, koji je ponekad fragmentiran do te mere da celina koja se izdvaja od zaborava postaje destabilizirajuća. Najzad, materijalizacija другарице Милице Ракич u ovom izložbenom projektu kompletira njene dosadašnje emanacije, kao medija komunikacije i stvaralačkog izraza. Sopstvo, kao jedna od ključnih tema umetnosti, predstavlja tako složeni stvaralački impuls, koji se mora realizovati u naizmeničnom ritmu otkrivanja, privida i krinki. Jer istinita umetnost može biti samo ako stvarnost dovodi do pojave, istovremeno afirmišući tu pojavu kao privid”, navela je Anica Tucakov.
Poznata po radovima kojima ispituje način na koji jezik i kultura oblikuju lični identitet, Milica Rakić, rođena 1972. godine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, doktorirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je Saveza komunista Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Učestvovala je na 30 samostalnih izložbi i na više od 400 grupnih u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u Beogradu.
U skladu sa trenutnom epidemiološkom situacijom, izložba će biti otvorena uz poštovanje svih mera opreza - nošenje zaštitnih maski i održavanje bezbedne razdaljine, te ograničen broj osoba u izložbenom prostoru.
Fotografije: Aleksandrija Ajduković
(SEEcult.org)
