• Search form

28.12.2020 | 23:21

Kultura i korona: Nebojša Bradić - Budućnost pozorišnog sektora neizvesna

Kultura i korona: Nebojša Bradić - Budućnost pozorišnog sektora neizvesna

Pozorišni reditelj Nebojša Bradić smatra da je situacija u oblasti teatra neizvesna zbog posledica pandemije korona virusa, ali ukazuje i da je zapravo smao učinila vidljivijim ključne probleme. Bradić je u intervjuu za portal SEEcult.org ocenio da je "kreativni sektor na respiratorima", da je egzistencija umetnika ugrožena i da su mnoge organizacije zatvorile vrata, a ne isključuje ni crnje ishode. Smatra i da su prenosi pozorišnih predstava veliki rizik i da ništa ne može da nadomesti iskustvo gledanja predstave uživo u sali punoj publike, Bradić izdvaja i pojedine TV produkcije koje su pokazale da je moguće proširiti teatarsko iskustvo i van sale, a  bez gubitka u kvalitetu. Nadležne za kulturnu politiku podseća na predlog mera koje je organizacija Kreativna Srbija, čiji je predsednik, predstavila još pre pola godine, ali još nije dobila na njih jasan odgovor.

Violinista na krovu, Muzikalen teatar, Sofija, premijera u januaru 2020.

- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?

Nebojša Bradić: Poslednje režije koje sam radio bile su mjuzikli koje sam pripremao u Beogradu i Sofiji. Međutim, Kovid 19 je poput nekog zloslutnog i smrtonosnog Fantoma u operi zagrmeo i zatvorio pozorišne zgrade svih pozorišta, prekinuo probe, spustio zavese i zaglušio moćne i koloritne glasove pretećom tišinom. Materijalna šteta raste iz dana u dan, talenat je postao nevidljiv, nema interakcije onih koji raskošno daju i onih koji zahvalno primaju. Nisam optimista, i to ne samo zbog nepredvidivog i strašnog virusa, već zbog neznanja i pohlepe javnih vlasti koje ignorišu neophodnost pozorišne umetnosti. Budući poslovi u pozorišnom sektoru su postali sasvim neizvesni. Umesto novih režija, pišem fragmente sećanja za buduću knjigu i ponovo se vraćam dramama, scenarijima i libretima koji čekaju na moguću realizaciju.

- Koje probleme pozorišne, odnosno filmske scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?

Nebojša Bradić: Za ostvarenje zahtevnih pozorišnih produkcija potrebni su talentovani glumci, pevači, muzičari, plesni ansambli i meseci priprema. Muzička pozorišta su svojevrsne “elektrane za proizvodnju strasti”. Za ove “praznike duše” koji se dešavaju treba utrošiti ne mali novac. Prihodi od blagajne za to nisu dovoljni. Gledaoci koji sede na stolicama sa crvenim somotom svojim ulaznicama mogu da pokriju troškove samo onoga što je na sceni. Međutim, tamo ne može ništa da se dogodi bez čitave vojske pomoćnika. Pedesetak muzičara u orkestru, čitava gomila nevidljivih stručnjaka za tehniku, osvetljenje i rekvizite, pomoćno osoblje na blagajnama, po garderobama, vešte ruke u maskirnici, tehničari iza kulisa, portiri… Najveći deo teatara može da iz sopstvenog prihoda pokrije jedva 15 procenata svog budžeta i da nešto od toga stavi na raspolaganje za umetničku produkciju, za inscenaciju i režiju, za scenografiju i kostime, glumce i pevače. Iako javne vlasti finansiraju fiksne troškove (plate, materijalno održavanje), i dalje se pojavljuju “rupe” zbog troškova produkcija, koji se stalno povećavaju. Zbog toga je potrebno brižljivo planiranje kojim se maksimalno angažuje postojeći umetničko-tehnički potencijal kako bi se otvario program koji neće “igrati samo jedno leto”. Pandemija je samo postavila lupu koja je uvećala dramu koja postoji na relaciji javne vlasti - teatri - publika.

Brodvejske vragolije, režija Nebojša Bradić, Pozorište na Terazijama

- Šta je unazađeno tokom pandemije u oblasti u kojoj radite?

Nebojša Bradić: Bilans još nije poznat jer ovo nije detektivska priča na čijem ćemo kraju otkriti ko je ubica. Slučaj sa pandemijom još uvek nije završen i scenario ove naše priče se menja iz dana u dan. Štaviše, pred nama se svakodnevno pojavljuju novi scenariji, sa dodatnim zapletom i potpuno različitim krajevima, ili bez ikakvog kraja. Zbog toga ne možemo govoriti šta je sve unazađeno kao posledica pandemije, jer su mogući i najcrnji ishodi: raspad kompanija, gubitak gledalačkih navika, promena kulturnog pejzaža…. Činjenica je da je kreativni sektor na respiratorima, da je ugrožena egzistencija umetnika, da su mnoge organizacije zatvorile svoja vrata i da se produkcija smanjila, samo je deo onoga što se vidi na površini.

- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Nebojša Bradić: Ništa pozitivnog, niti ohrabrujućeg nisam video u ovom periodu. Nažalost.    

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Nebojša Bradić: Prenosi pozorišnih predstava su veliki rizik. Ništa ne može da nadomesti iskustvo gledanja predstave uživo, zajedno sa publikom u punoj pozorišnoj sali. Ipak, za vreme pandemijske izolacije imao sam nekoliko izuzetnih doživljaja u gledanju pozorišnih predstava na ekranu. Jedna od njih je bila Fedra Nacionalnog pozorišta iz Londona sa Helen Miren u glavnoj ulozi. Produkcija je funkcionisala čak mnogo bolje nego predstava koju sam imao prilike da vidim uživo 2009. godine na sceni Litlton. Implikacije tog iskustva su brojne. Pre snimka, emitovan je intervju koji je sa rediteljem Nikom Hajtnerom vodio Džeremi Ajrons. U njemu je reditelj rekao nešto što se ne može naći u programu predstave i na plastičan način uveo publiku u Rasinovu dramu. TV produkcija je sa pet kamera iskoristila sve prednosti medija. Ona nije bila samo statični svedok događaja, već je ulazila u samu radnju, omogućujući nam da vidimo krupni plan i lica glumaca. Tako smo mogli da pratimo čitav spektar emocija kod Helen Miren koja je bila istinski motor predstave: krivicu, požudu, bes i očajanje prema Hipolitu. Najveći dobitnici su bili glumci koji su ćutali za vreme njenih tirada. Dok bismo u pozorištu svoju pažnju usmeravali na nosioca radnje, na ovom TV prenosu mogli smo da vidimo reakcije onih koji ćute i nemo reaguju. Ova predstava nam je pokazala da je moguće proširiti teatarsko iskustvo i van pozorišne sale bez gubitka u kvalitetu. Srećom, mnogi snimci predstava srpskih pozorišta koje je RTS realizovao u okviru TV teatra imaju traženi kvalitet. Jedan od poslednjih velikih poduhvata bio je 24-satni prenos pozorišne predstave Olimp reditelja Jana Fabra.

- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Nebojša Bradić: Tokom jeseni su odigrane po dve predstave mjuzikala koje sam ja režirao: Jadnici i Violinista na krovu. Obnovio sam i Žene iz Troje. Dobro za ohrabrivanje umetnika i publike, ali nedovoljno za zaključke. Bio sam na nekoliko premijera i festivala. Bez obzira što su pozorišta uspela da aktiviraju proizvodnju, ponekad sam imao utisak da ono što se dešava na sceni ne uspeva da popuni praznine u gledalištu. U tom smislu bi verovatno bilo zanimljivo čuti i kakva su glumačka iskustva. Momenti u kojima sam ja nastupao, a to su bile tribine i diskusije, nisu mi omogućavale punu interakciju. Naprotiv, osećao sam apsurd II čina Joneskovih Stolica.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Nebojša Bradić: Umetnici ne mogu da biraju - moraju da žive i stvaraju. Umetnik nije Bog. Niko ne može biti siguran kako će se ova priča završiti, ako se završi. Na neki način, ona se još uvek dešava. Važno je da umetnici i umetničke organizacije ostanu zdravo fokusirani na postavljene ciljeve i da ne odustaju. Posebno mislim na mlade umetnike koji su tek zakoračili u oblast. Zbog toga su neophodni različiti modeli podrške za kreativni sektor. U svemu tome uloga medija je veoma važna, posebno onih koji afirmišu ulogu kulture i umetnosti.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Nebojša Bradić: Zanima me šta bi bivši ministar kulture (Vladan Vukosavljević) sada uradio od poslova koje nije uspeo da realizuje u prethodnom periodu. Imao bih i izvesna pitanja u vezi sa onim što (ni)je učinjeno. Što se tiče mera koje bi trebalo preduzeti u vremenu pandemije, Kreativna Srbija, čiji sam predsednik, izašla je već krajem maja sa predlozima kako pomoći kreativnom sektoru u vreme pandemije. Radi se o merama koje su predstavljene tadašnjoj i sadašnjoj predsednici Vlade. Od Vlade i nadležnog Ministarstva očekuje se da raspodeli podršku nesubvencionisanim organizacijama koje nisu bile u mogućnosti da daju svoje programe, da obezbede pomoć umetnicima koji su članovi umetničkih udruženja, kao i onima koji nisu članovi udruženja, a mogu da dokažu da su im se prihodi smanjili zbog obustave aktivnosti, da osnuje Fond za kulturu za različite podrške kulturnim organizacijama i pojedincima i još ponešto. Do sada nismo dobili jasan odgovor na naše predloge.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Nebojša Bradić: Pandemija je samo ogolila neefikasnost i glomaznost institucija, slabosti (ne)postojećeg sistema i nekompetentnost lidera. Pokazala je, u mnogome, kako ne treba raditi. Pitanje kako će scena raditi  kada pandemija prođe jeste pitanje za milion dolara. Procena Svetske banke je da će se epidemija Kovid 19 okončati 2024. godine implementacijom vakcine u čitavom svetu. Zato je obnova kreativnog sektora neizvestan posao koji traži kvalitativne i kvantitativne promene. Za to neće biti dovoljna vizija i napori pojedinaca, već pospešni rad timova.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, 3 najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Nebojša Bradić: Pandemija. Pandemija. Pandemija.
1. Odlazak mnogih bliskih ljudi koji su bili deo kulturnog pejzaža Srbije. Mnogo malih bleštavih svetala se ugasilo. Pandemija kao okidač.
2. Svetlo koje se pojavilo u septembru kada je održano nekoliko značajnih kulturnih manifestacija, izvan uobičajenog kalendara. Pandemija kao nužni predah.
3. Hrabri ljudi koji protestuju protiv manipulacija i laži. Oni pale bleštavo svetlo. Sloboda i stvaranje su jedno. Pandemija kao katalizator promena.

*Naslovna fotografija: Muzikalen teatar, Sofija

(SEEcult.org)

Zoran Popovic, Trojica
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.