Ako ne kontrolišemo – ignorišemo, to je zvanična kulturna politika

Ružica Marjanović, energična, uporna i odvažna profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji, koja je i osnivačica Užičke književne republike, pre 20 godina je u Užicu pokrenula Festival “Na pola puta”, izuzetan kulturni događaj ne samo za taj grad, već i za sve one koji razumeju ulogu književnosti, knjiga i čitanja u smislu života. Kako kaže u intervjuu za SEEcult.org, festival koji je pokrenula, a čiju vatru drži još uvek visoko plamtećom, danas se drži na entuzijazmu upornih pojedinaca, kao i cela nezavisna scena u Srbiji. Veruje da će tako biti dokle god budu mogli da izdrže, jer Sizif mora da kotrlja neki kamen da bi našao smisao.

Dobitnica nagrade “Borka Pavićević” za javni gest koji pokazuje kako kultura može da pomogne u promeni društvenog pamćenja, kaže da su svi prilično umorni od rada na mišiće, ali da neće odustati. Sada im je prioritet da nađu naslednike koji će nastaviti knjigama da popravljaju, uspostavljaju i grade nove mostove među ljudima s prostora nekadašnje Jugoslavije, i to tako što spajaju gimnazijalce iz Užica i cele Srbije i regiona s najznačajnijim regionalnih piscima današnjice. Ružica Marjanović s ponosom ističe da su tokom prethodne dve decenije retko pravili kompromise, ali nikad ispod granica onoga što Festival “Na pola puta” čini kvalitetnim i prepoznatljivim. Trudili su se da budu što slobodiji, a u tome su uspevali zato što im glavni donatori, koji su izvan zemlje, nikada nisu postavljali bilo kakve uslove. Uspevali su i zato što su užičke organizacije i firme, kao i sami Užičani, svim srcem stajali i stoje uz Festival, na razne načine na koje mogu da pomognu, pa i pečenjem pite. Priznaje da je u Užicu, kao i u celoj Srbiji, dodatno teško raditi jer sve, pa i nezavisna scena, zavisi od centralizovane, autoritarne vlasti, koja se prema svemu sa oznakom “nezavisno” ponaša ignorantski nezainteresovano. Kao najbolji dokaz toga su konkursi i rezultati konkursa, zbog kojih je Nezavisna kulturna scena Srbije organizovala protest, ali je vlast ostala nema. Čuvena užička profesorka smatra da je kulturna politika Srbije nepostojeća. Na primeru Užica kao “Nacionalne prestonice kulture” 2024, to se vidi, između ostalog, i po tome što Grad Užice nikada na svoj sajt, u ogranak kulturni događaji, nije postavio Festival “Na pola puta”, iako on dve decenije okuplja najeminentnije pisce regije. Uprkos svemu, Ružica Marjanović kaže da nezavisni umetnici moraju da nastave da se bore radom najbolje što mogu da promene kulturnu paradigmu, iako mogućnost uticanja na odluke establišmenata smatra iluzijom. Međutim, motiv za borbu je činjenica da to što rade ima kumulativno dejstvo za budućnost.

Čas sa Ivanom Ivanjijem, 2019.

- Kao festival, trajete već 20 godina. Šta podrazumeva trajanje u uslovima u kojima živimo, naročito u sferi obrazovanja i kulture? Koliko ste kompromisa u međuvremenu morali da napravite da biste opstali? Šta vas je teralo na njih?

Ružica Marjanović: Trudili smo se da napravimo što je moguće manje kompromisa, a trenutno pripremamo 20. festival “Na pola puta”. To uglavnom znači posvećenost, odnosno neku vrstu, rekla bih, “nastrane želje” da se nešto dobro uradi. Svi koji festival realizujemo verujemo da ne sme da se stane, dokle god budemo mogli da radimo. Kompromisi su pravljeni nekoliko puta, ali nikad ispod granice onoga što festival čini kvalitetnim i prepoznatljivim. Trudili smo se da dođemo do različitih donatora, neki su imali neke uslove, na neke nismo pristajali, na neke jesmo, ali imamo sreću sa organizacijama koje nas podržavaju i pomažu, koje su uglavnom izvan naše zemlje. One nam ne postavljaju nikakve uslove. Takva podrška nam je izuzetnao važna.

- S kojom ste idejom zapravo počeli “Na pola puta”? Šta je pre 20 godina nedostajalo Užicu što vas je inspirialo da pokrenete taj festival?

Ružica Marjanović: Pre 20 godina u celoj Srbiji nedostajalo je bilo kakvih većih kontakata sa književnošću regiona, jer - u to vreme, praktično ni u najboljim beogradskim knjižarama niste mogli da kupite bilo koje izdanje regionalnih autora, štampano izvan Srbije. U to vreme Užice nije imalo nijednu pristojnu knjižaru, mada ni sada ne možemo baš da se pohvalimo nekom boljom. I ono najvažnije, zbog čega je festival pokrenut, je to što smo primetili da naši učenici ne razumeju čak ni jezik Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a to je 2005. godina i ratovi su se tek završili. Sve je inicirao događaj kada sam đacima puštala film o Aleksi Šantiću, jer smo se u tom trenutku bavili njime. Film se završava tako što dečak, koji glumi brata Alekse Šantića, prelazi preko mosta i kaže: “Ceo Mostar je sahranio mog Aleksu. Neki kažu, ne zna se da li će u dženet ili u raj.” Kada sam pokušala sa decom da razgovaramo o tome šta znači ta scena, nisu znači šta znači reč “dženet”. Pitali su me, koji je to jezik? U jeziku moje generacije u Užicu, bilo je normalno čuti tu reč, znali smo šta znači. Mi nismo daleko od granice Bosne, pola moje generacije studiralo je u Sarajevu, druga polovina u Beogradu. Užice je prirodno bilo vezano za Sarajevo, ali smo mi zbog rata, od devedesetih do 2005. dobili generaciju koja počinje teže da razumeva jezik kakav se govori u Bosni. Jezici nam se prosto razdvajaju. To se radi, rekla bih, ciljano. I zato smo pisac i profesor Nenad Veličković iz Saraheva i ja razgovorali o tome da u Užice dovede ekipu mladih pisaca. Dogovorila sam se sa Nenadom da dovede onoliko pisaca koliko može da ih stane u njegov automobil. Sve sam ispričala svojim drugaricama i koleginicama, koje su se složile da je to dobra ideja. Kako smo nekako morali i da ugostimo te ljude, trebalo je, dakle, da uradimo i neke tzv. prizemne stvari, da ti ljudi negde prespavaju i nešto pojedu, Otišli smo zato kod tadašnjeg gradonačelnika Miroslava Martića, koji je bio moj profesor marksizma, ali je 2005. godine, kao kadar DS-a, bio gradonačelnik. Martić je rekao: “Sarajevo, divno. Studirao sam tamo. Nisam bio od rata. Može.”

- Znači, sve je uvek na ličnom niovu?

Ružica Marjanović: Tačno. Jeste. Ovakve stvari ne mogu bez pojedinaca i ličnih inicijativa. Gradonačelnik je tada mogao da izdvoji 200 evra iz budžeta, bez ikakve procedure. I mi smo s tih 200 evra i čovekom koji je u gradu bio zadužen za kulturu i mlade, koji nam je bio velika podrška i pomagač, napravili tri književne večeri. Tako su se na prvom festivalu pojavili pisci iz Sarajeva, Zagreba i Beograda. Uz Veličkovića, bili su i Sinan Gudžević, Fadila Nura Haver, Vule Đurić i Sava Damjanov. Trebalo je da dođe i Predrag Lucić, ali je bio sprečen, pa je poslao print “Ferala”, od čega smo napravili prateću izložbu. Sve je bilo pionirski, a apet izvrsno. Deca su bila raspamećena zbog svega što se u školi i oko škole dešavalo. I onda smo, jer je to bilo dobro, želeli da ponovimo. Sledeće godine su to već prozvali književnim festivalom, a sledeće godine smo aplicirali kod opštine i dobili sredstva. Sredstva koja smo dobili te 2007. godine bila su veća nego ono što smo dobili ove godine, kada je Užice nacionalna prestonica kulture. Potpuni apsurd, ali dobro - borimo se.

- Kakva je struktura Festivala, kako ga realizujete danas?

Ružica Marjanović: Festival su pokrenuli učenici i profesori Užičke gimnazije. Pridružili su se i učenici Ekonomske škole, jer je sa njima radila njihova tadašnja profesorka, a danas naša koleginica u Užičkoj gimnaziji. I to je od 2006. do 2012. godine bio isključivo projekat Užičke gimnazije. Međutim, kako je u međuvremenu grad rešio da za novac ne mogu aplicirati institucije, već samo udruženja građana, a kako je i na drugim mestima bilo sve teže aplicirati, bez obzira na to što je računovođa u školi bila rada da se time bavi, morali smo da oformimo udruženje građana. Tako je nastala Užička književna republika. Tako nas je, naime, u jednom svom divnom tekstu nazvao Saša Ilić. Nama se to dopalo iz više razloga: najpre zato što Užice baštini tradiciju Užičke republike, prema kojoj lokalne vlasti imaju vrlo ambivalentan odnos. Ako treba turistički da se hvalimo, onda im je ona super, ali ideološki baš i ne bi o tome. Nama se dopalo da se igramo tom činjenicom, jer smo mi grupa s istim idejama, s kojima se krenulo '41. godine, grupa koja pokušava nešto da uradi, promeni nabolje ako je ikako moguće.

- Imate li neki svoj prostor u kojem radite tokom godine, ili ga rentirate samo tokom festivala?

Ružica Marjanović: Opština je dala umetnicima neku prostoriju na korišćenje, pa nam je drugar koji je to vodio, dao sobicu, ali su umetnici odatle izbačeni u godini kada je Užice postalo nacionalna prestonica kulture. Mi nismo znali gde ćemo s arhivom, pa je moja kuća postala arhiva i prostor Užičke republike. Sve doslovce stoji u mojoj kući i ja stalno preskačem preko kutija.

Prostor koji koristimo za rad sa đacima je Užička gimnazija. U njoj je, takođe, teško naći prostora jer se broj đaka povećava, a prostor ostaje je isti. Međutim, poslednjih godina imamo izvanrednu saradnju sa bibliotekom, gde rade sjajni ljudi, od upravnice do tetkica. Kad god nam zateba, sada već više i ne pitamo, samo javimo da dolazimo. Kada je festival, aktivnosti se dešavaju u našoj školi, potom u OŠ “Nada Matić”, u koju obavezno ode neko od naših pisaca čiji je rad bliži tom uzrastu. Kada ti osnovnoškolci posle dođu u Gimnaziju, obavezno se prijavljuju za učešće na Festivalu. Večernja čitanja već godinama imamo u Užičkom pozorištu. Prvo javno čitanje bilo je u pozorišnom holu, jer još nije postojala mala scena. Jednom ili dva puta smo uveče bili u Gimnaziji, i jednom u Gradskom kulturnom centru. Pozorište ima izuzetne uslove i jako su raspoloženi za saradnju, a ništa ne moramo da im platimo za prostor. Raspoloženi da nam pomognu tokom festivala su svi, od majstora svetla i zvuka do scenografkinje. Mada, sada su za majstore svetla i razne druge poslove stasali i neki naši đaci, pa mogu da pomognu i oni. Neretko se desi da onda pomažu u pozorištu i predstavama, a ne samo na festivalu. I to je jako lepo videti kako deca pokupe neka znanja koja nisu samo književna. Tako se na dobar način utiče na njihove živote.

- Kakva su vam iskustva s učesnicima Festivala – posetiocima, a kakva s piscima?

Ružica Marjanović: Što se pisaca tiče, mi jako pažljivo pratimo šta se zbiva u savremenoj, tzv. regionalnoj književnosti, što je termin samo da se ne bi izgovorilo - nekada jugoslvovenskoj, ili eksjugoslovenskoj književnosti. Jugoslovenski je non - non reč. Pomno pratimo šta se dešava u jednoj godini i pokušavamo da izdvojimo ono što je kvalitetna književnost, ili ono što je korisno za nastavu, Važno je da uvek budu neke društveno aktuelne teme i da nisu sve vezane za iskustva devedesetih, zato što se bojimo da ćemo postati kao oni ljudi na kraju Jugoslavije koji su i dalje pričali o Drugom svetskom ratu. Trudimo se da napravimo dobar balans i da su teme o kojima se govori tokom festivala vrlo raznolike. Prošle godine se, npr. pričalo o promeni i evoluciji narativnog toka u video igricama i serijama. Gost nam je bio Darko Cvijetić i njegovo predavanje bilo je polupozorišni performans, Govorilo je o tome kako su njegovi romani transponovani u dramski tekst, u saradnji sa Kokanom Mladenovićem, što smo smatrali važnim, da naši đaci čuju ko je Kokan Mladenović.

- Koji je svojevremeno u Užičkom pozorištu režirao jednog odličnog “Per Ginta” ...

Ružica Marjanović: Tako je. I čije su predstave dolazile na Jugoslovenski pozorišni festival, kao i ovog novembra. Naš je festival je u aprilu, a Jugoslovenski pozorišni festival je u novembru, ali oni uvek par minuta pre predstave puste naše đake da gledaju predstave, svesni da će to jednom, kad se vrate s fakulteta, biti njihova publika koja će kupovati karte. Često se dešava i da naši učenici učestvuju u pratećim programima pozorišnog festivala. Uglavnom, pisci koji dolaze na naš festival ni na jednom drugom festivalu ne dožive ono što dožive u Užicu. Ovde sretnu značajan broj mladih ljudi koji su pročitali njihove knjge. Mi smo, shvativši da našim đacima, koji uveče vode razgovor sa piscima, treba neko vreme da se dogovore s piscem, napravili nešto što se zove  - svako svoga pokupite pisca. Grupa dece, koja se bavila nekim autorom, odvede pisca u grad, sednu u kafić, i tako se bolje upoznaju. Sad imamo i bivšu učenicu, koja je takođe bila festivalsko dete. Ona drži zanimljiv kafić “Tronožac sa Sanjom”, koji je više kao neki društveni klub. Napravili smo deci vaučere koje mogu da koriste tokom tih druženja na kojima piscima pričaju o gradu i načinu života. Svi su pisci dirnuti činjenicom da sretnu nemali broj srednjoškolaca koji su pročitali njihove knjige, pratili njihove intervjue, koji umeju vrlo ozbiljno da diskutuju o napisanom. Jedan autor, za koga nam je bilo značajno da dođe, a koji je prvi put došao u Srbiju posle rata, kada se parkirao u Užicu, parkirao se ispod grafita Ratka Mladića. To je, inače, čovek koji je vrlo jasno na svojim leđima osetio šta Ratko Mladić predstavlja. Taj naš gost važi za mrgudnog čoveka, s kojim je teško izaći na kraj. Zato sam, dogovarajući se s njim oko dolaska, bila više pažljiva nego što je to uobičajeno. Ispostavilo se da je taj susret njega i dece bio izvanredan, da je čovek krajnje divan, a da je mrgodna faca maska. Ostali smo u kontaktu, razmenjujemo informacije i knjige. Čini mi se da smo mi njega pomerili iz njegove ljušture, da smo dirnuli ljudskost jedni u drugima.

- Koji sve srednjoškolci učestvuju u razgovorima?

Ružica Marjanović: Koliko mi je važno što učestvuju naši, užički srednjoškolci, važno mi je što na festival dolaze i njihovi vršnjaci iz srednjih škola iz Rijeke, Sarajeva i Zagreba... To smatramo izvarednim uspehom. Cela ta organizacija traži mnogo logistike, koja se mora precizirat, da bi se organizovao dolazak, recimo, 30 učenika koje treba smestiti i nahraniti u tri dana, a tu su i tri- četiri ili pet profesorki, pa putni troškovi.... Gimnazija iz Rijeke deli troškove sa nama, ali gimanzija iz Sarajeva ne može, a nama je važno da ta deca dođu kod nas. Trudimo se da deca budu što manje fiksno organizovana, prepuštamo ih jedne drugima, da se upoznaju i druže a kako to izgleda najbolje se vidi po kafićima koji pulsiraju njihovom energijom u doba festivala. Svi su obučeni u iste festivalske majice, s cegerima s logom festivala. Preplave grad i stvarno ih je dirljivo gledati, ne možete ih razlikovati, što prilično frustrira ove “problamatične likove”.

- Da li svake godine dolaze iste škole?

Ružica Marjanović: Iz Srbije dolaze škole s kojima imamo saradnju. Imamo i profesore koji su nas podržali. Do sada smo imali učenike iz Zrenjanina, Beograda, Vrnjačke banje. Iz Sarajeva je svojevremeno dolazila Druga sarajevska gimnazija, dok je Nenad Veličković imao saradnju sa školom u kojoj su stvarali odličan školski list. Posle se promenila struktura u školi, pa je malo zaškripalo, ali smo zato uspostavili izuzetnu saradnju sa grupom dece u Stocu. Sa organizacijom “Mak Dizdar” napravili smo program koji je trebalo da bude sličan festivalu “Na pola puta”, jer je Gorčin Dizdar, unuk Maka Dizdara, na putu iz Beograda svratio kod nas u Užice na festival i oduševio se. Bio je tada na doktorskim studijama u Torontu i nas dvoje smo seli i napisali projekat, i 2015. godine u Stocu napravili susrete koji se zovu “Preko rijeka”. Učestvovale su dve škole iz Hrvatske (iz Rijeke - Prva riječka hrvatska gimnazija i Privatna gimnazija iz Zagreba). Njihove profesorke su fenomenalne, a dugo smo tražili škole u Hrvatskoj. Pokušali smo i sa Splitom, čak smo bili u kontaktu sa razrednom sina Predraga Lucića, ali to na kraju nije uspelo. U Stocu je bilo izvanredno, bio je to prvi susret dece u tom gradu. Došla su i deca iz Tuzle. Takođe, deca iz Stoca bila su izvanredna i u Užicu. U međuvremenu je naša draga prijateljica postala profesorka u Katoličkom školskom centru u Sarajevu, koji je, koliko se to može biti na Balkanu, dosta progresivna i liberalna škola, tako da nam oni sada dolaze u goste. Sledeće, 2025. godine, kako je naša škola sada uključena u program Super škola, u okviru RYKO programa, ostvarićemo saradnju s Kotorskom gimnazijom, pa ćemo tako prvi put imati i decu iz Crne Gore.

- Da li ste na festivalu srpskoj javnosti možda otkrili i neke - do tada još - nepoznate pisce?

Ružica Marjanović: Sada smo stigli do toga da su neki pisci prevedeni na naš jezik. Osim toga, neki od njih su, poput Saše Stanišića, prvi i jedini put gostovali u Srbiju baš kod nas na festivalu. Stanišić je svetska faca. Svoje drugo gostovanje u Srbiji Rumena Bužarovska imala je kod nas na festivalu. Prethodno je bila samo u Vranju, a sve je počelo tako što je s vranjanskom bibliotekom trebalo da napravimo nešto slično festivalu “Na pola puta”, pa sam ja, jer je Vranje od Skoplja udaljeno pedesetak kilometara, pitala našeg drugara Nikolu Galevskog iz Skoplja za nekog dobrog mladog pisca iz Makedonije. Preporučio ih je nekoliko, a mi smo pozvali Rumenu i ona je tada u Vranju prvi put bila u Srbiji. Imala je samo jednu knjigu, zbirku “Osmica” koja je bila objavljena na makedonskom. Rumena je pričala na engleskom, jer nije baš govorila srpski. Onda sam ja donela tu “Osmicu” u Užice, čitala je i prevodila đacima. Kada smo je pozvali u Užice, zamolili smo bivšu učenicu, čija je majka Makedonka, koja je u Skoplju završila engleski, gde joj je Rumena bila asistent, da nam prevede priče iz “Osmice” na srpski i onda smo ih za festival odštampali na štampaču, takoreći samizdat. Rumena je bila divna, te je godine sa njom bio i David Albahari, i jako su se dobro prepoznali.

Onda je tog leta, ili sledeće godine “Krokodil” pokrenuo rezidencijalne boravke i, posle prvog, na kojem je bila Lamija Begagić, mi smo predložili Rumenu. Rumena je tako stigla u Beograd, u trenutku kada niko ništa nije znao o njoj. Tad sam vodila njeno književno veče. Presrećni smo što su neki autori svoje prve kontakte ka tzv. regionalnoj književnosti počeli baš odavde. Pretprošle godine gost nam je bila Ana Petrović, autorka “Stripoterapije”, a kako je tu bio i Nikola Galevski, dogovorili su se da se knjiga štampa na makedonskom. Gostovali su i neki slovenački pisci koji su tek posle bili štampani.

- Kako izdavači vide vaš festival, pomažu li vam?

Ružica Marjanović: Imamo izvanrednu saradnju sa dve beogradske knjižare, a i sami tokom festivala imamo našu, festivalsku knjižaru - za đake, gde tokom festivala knjige pisaca koji su došli na festival, mogu da kupe i gosti. Sarajevski “Buybook” nam je prošle godine poslao paket knjiga koje nisu postojale u srpskom izdanju. Igor Beleš je doneo svoj roman “Listanje kupusa” u izdanju zagrebačke HENE. Kada nam je gost bio autor, čije je savremene drame štampalo Društvo dramskih umjetnika Hrvatske, zvala sam ih i oni su nam poslali paket knjiga. Dolaze knjige sa raznih strana, izdavači i knjižari nam daju rabat, s idejom da mi nešto kao zaradimo, ali mi ne želimo da zarađujemo na knjigama. Knjige se na festivalu, doduše, dobro prodaju, a deca nauče i kako se tim delom posla barata. Jako vole da rade u knjižari, a posle moraju da naprave i izveštaj, koliko je knjiga prodato, itd.

Izdavači nalaze interes na našem festivalu jer im promovišemo knjige. I ove, i prošle godine, npr, zvali smo pobednika “Bookinog” konkursa, jer su im knjige odlične. “Booka” svaki put objavi da je njihov pobednik gost našeg festivala “Na pola puta”. Kada smo zvali Sofiju Kordić na festival, njenu knjigu “Hipofiza u egzilu” objavio je beogradski “Arhipelag” koji nam je poslao primerke knjige. Takođe, pravili smo i izložbu o Dovlatovu, da bismo đacima i deci predočili da ne postoji samo ta putinovska Rusija, da Rusija nisu samo Dostojevski, Tolstoj i Čehov, već da postoji i nešto drugo. Naravno, uvek je književnost u prvom planu na festivalu, ali postoje i druge ideje, npr. da se ljudi obaveste i informišu. Potrudili smo tada jako oko te izložbe koju su radili srednjoškolci, ali prema visokim standardima. Izložba je posle gostovala u Vranju, kao primer najbolje prakse saradnje Gradske bibliteke i škola. Sve je uključivalo i prikazivanje filma o Dovlatovu, a tada nam je pomogao i Flavio Rigonat iz “Loma” koji nam je poslao knjige s nekim popustom i mi smo za jednu veče prodali 90 primeraka Dovlatovljevih knjiga. Flavio je posle mislio da mi sve knjige možemo tako da prodamo:) To sa Dovlatovim bilo je zaista neverovatno iskustvo. Jedan naš đak, koji je danas turistički vodić, a koji je u to vreme bio u Sankt Peterburgu, doneo je sabrana dela Dovlatova, pa smo neke delove prevodili i prvi put čitali publici i deci. Bilo je vidno da smo u njima probudili neku novu strast za čitanjem. I to je dobar pokazatelj da, kada deci/publici ukažete poverenje, kada shvate da ih ne varate, onda uspostavljate istinski ljudski odnos sa njima.

- Kakav je odnos Grada prema festivalu?

Ružica Marjanović: Vrlo čudan. Kada Grad negde napolju treba da pokaže da ima nešto kvalitetno, onda uvek istaknu pozorišni festival i nas. Mi smo godinama pitali zašto nas nema na sajtu Grada? Tamo stoje moto trke, skokovi u vodu, festival voćnih rakija i tradicionalne hrane, ali festival “Na pola puta” nikada nije postavljen na sajt Grada. To je pozicija koja možda i nije tako loša, jer je znak da dobro radimo.

- Kako se finansirate? Rekoste da ste ove godine dobili znatno manje para nego u godini kad ste počinjali?

Ružica Marjanović: Dobili smo više od prošle godine, ali manje nego prve godine. Prvih nekoliko godina sve što je falilo, vadili smo iz sopstvenih džepova. Ja sam znala da potrošim novac koji je mogao da bude za jedno ozbiljno letovanje. Međutim, kako je produkcija postajala sve bolja, počeli smo da apliciramo kod Ministarstva kulture. Ove godine dobili smo sredstva, za koja ugovor još uvek nije potpisan, a festival je bio u aprilu - sad je oktobar. Očekujemo ugovor ovih dana, pa novac možda legne do kraja novembra, ako budemo imali sreće. Ono što je dobro je da smo imali podršku mnogo ljudi i organizacija iz grada, od državnih firmi, uspešnih firmi do privatnika, poput čuvene užičke pekare “Šuljaga”, koja pravi legendarnu užičku lepinju. Oni nas podržavaju neverovatno. Podržava nas i naša divna tetkica Dragana, a sve je krenulo tako što nam je jedne godine, kada nam je iz Beograda gostovala predstava Minje Bogavac, sa 30 ljudi koji neće spavati u Užicu, ali će morati nešto da jedu. Nedelja je, brze hrane ne rade, a one koje rade - skupe su. Neko predloži da se napravi pita. Ko će napraviti? Ispostavi se da tetkica Dragana, koja je poreklom iz Bosne, odlično pravi pite. Zamolimo je da napravi, a mi kupimo ulje, jaja, brašno, sir i ona napravi takve pite da su se deca oduševila. Beogradska deca su ono što je ostalo ponela na put. Kad je festival, zahvaljujući Dragani, pet doručaka nas košta sedam-osam hiljada dinara. Inače Dragana je iz istog sela u Bosni odakle je i pisac Saša Stanišić, koji je ovenčan velikim evropskim nagradama za književnost. Bila je oduševljena kad je čula da dolazi i jedva je čekala da ga upozna.

Sve u svemu, što se finansija tiče, apliciramo prema Ministarstvu kulture - kao škola, a u gradu apliciramo kao udruženje građana. Ipak, najveća podrška nam dolazi od francuske organizacije koja se zove CCFD-Terre Solidaire. Ta nam podrška mnogo znači. Takođe, pre dve godine aplicirali smo i prošli kod Hartefakta. Oni nisu podržavali samo festival, već i letnji kamp, na koji smo veoma ponosni, Na njemu su boravila deca iz - dominatno Užica, ali i drugih gradova Srbije. Sedam dana su bili na Mokroj Gori, ne onoj Kusturičinoj, već sedam-osam kilometara iznad, u jednom divnom hotelu. Tamo je bilo onako kako zamišljete neki dobar rad sa decom. Došli su Zoran Ćatić - novinar i filmski radnik, Nataša Čakić Trša – lutkarka iz “Radovića” i Ivana Bogićević Leko - gradski pedagog. Bavili smo se dramama Miodraga Miše Stanisavljevića. Deca su pripremila tri drame za čitanje i onda smo išli po školama i čitali u Užicu, Požegi i Beogradu, te u Srednjoj Dobrinji, odakle je Miša. I to iskustvo bilo je potpuno neverovatno: tamo imate školu koja ima internet, ali ima i peć koja se loži - digitalna Srbija i vatrica, očekivala sam samo još da se odnekud pojavi Branko Ćopić. Srednja Dobrinja nikada nije doživela takav kulturni događaj koji smo upriličili u Domu kulture, podignutom pedesetih godina prošlog veka, a pre svega smo uzeli metlice i očistili ga od prašine.

Posle su nas pitali ljudi iz Prilepca, kakve su šanse da isto ponovimo i kod njih? Inače, kada smo prošle godine u novembru išli u Rijeku u posetu Riječkoj gimnaziji, posetili smo i srednjoškolce u gorsko-kotarskom Mrkopalju. Imali smo radionicu u Školi mira i to je bilo božanstveno iskustvo. Mrkopaljski seoski Dom kulture arhitektonski je isti kao onaj u Srednjoj Dobrinji, nastao je u isto vreme, samo što ovaj u Hrvatskoj ima sve što jedan KC treba da ima: rasvetu, grejanje, samo bilijar fali. Tu razliku uočila su jako dobro i deca, ista koja su bila i u Rijeci, i u Srednjoj Dobrinji.

- Ko je kriv za to što to što vi radite nije dovoljno vidljivo u široj javnosti, ili uopšte nije vidljivo? Da li su krivi mediji, kulturna politika na nivou lokala i države? Činite li vi sve što možete u smislu promocije plemenite ideje vašeg festivala?

Ružica Marjanović: Ako uopšte imamo kulturnu politiku.... Sve sam sigurnija da je nemamo, jer ako je imamo, onda je baš negativna. Ne znam ko je kriv. Možda je u pitanju i inertnost malih sredina. Mi pošaljemo informacije svim medijima, sva užička dopisništva imaju informacije o našem festivalu. Imamo grupu dece koja čine tzv. info tim, s kojima radi Zoran Ćatić. Oni su prošle godine pravili podkast, a prethodnih godina su pravili male video klipove/najave/izveštaje i jednu od njihovih reprotaža objavila je nemačka televizija. Ne mogu da kažem da nas mediji ne prate uopšte, ali se vrlo retko desi i uglavnom površno da neko nešto objavi. RTS povremeno nešto objavi, ali zahvaljujući tome što je žena koja je dopisnica iz Užica pristojna i jer joj je stalo. Meni je bila zastrašujuća činjenica da je “Danas” ukinuo dopisnika iz Užica. Oni više nemaju nikakvu potrebu za vestima iz unutrašnjosti. Nama su potrebni dopisnici iz malih gadova.

Naš je festival postao vidljiv u širem krugu onog trena kad smo počeli da pravimo lajvstrimove čitanja, a lajstrimovanje smo počeli kad je počela korona. Lajmstrimujemo predavanja, osim ako predavač/pisac ne zamoli za drugačije. Darko Cvjetić je, na primer, rekao da ne bi, i njegovo predavanje nije bilo lajvstrimovano, ali nije imao problem da ga posle objavimo. Dejan Ilić ima tezu da lajvstrim nama može da donese problem, jer posle strimovanja mi ostajemo sami s onim što su oni rekli, dok Nenad Veličković smatra da, ako se neko ne pojavi na predavanjima - zašto bismo mu mi uopšte servirali program. Međutim, ispostavilo se da izvan Užica imamo dosta gledalaca, tokom festivala našoj FB adresi prišlo je oko 25.000 ljudi sa različitih IP adresa.

- Opet se ispostavlja da je i promocija festivala neka vrsta vaše indidvidualne akcije, pre nego što dolazi planski iz sfere medija, lokalne ili državne politike...

Ružica Marjanović: Apsolutno tačno. Mi smo imali ideju, u stilu čuvene rečenice Predraga Lucića: "Nek se širi vira Isusova", a to smo i pokušali, da festivalske aktivnosti prebacimo do Arilja, Pežege, (Lucić je jednom i bio u Požeškoj gimnaziji), da neko od pisaca dođe kod njih... Vladimir Arsenijević je bio gost Festivala “Na pola puta” 2007. godine, a to je bila gadna godina, jer je škola bila u rekonstrukciji. Bili smo rasuti po drugim školama i organizacija je bila dosta teška, ali smo izgurali. Čitanja su bila u velikoj sali opštine. Vlada se vratio u Beograd i napravio “Krokodil”, po modelu festivala “Na pola puta”. Pokušavao je da uđu u škole i napravi nešto slično. Lamija Begagić i Marko Vidojković su bili u nekoj školi na Savskom vencu, ali se od svega odustalo jer se ispostavilo da je ulazak u škole bio nemoguća misija, a u školu ne možete ući sa strane, nego morate imati ljude unutra kojima je stalo i koji znaju koliko je ovakva ideja važna.

- Nesumnjiv je i neupitan uticaj vašeg festivala na mlade ljude u sredini u kojoj se održava, ali kako živimo u društvu koje na razne ružne načine utiče na naše živote, šta mislite je li naivno verovati da se na te mlade ljude može uticati u nekom finišu da budu manje poslušnici od slabo obrazovanih i loše pismenih, a svakako površnih ljudi koji danas odlučuju o napim sudbinama?

Ružica Marjanović (uz veliki uzdah): Znate onaj mit o Sizifu... Mi guramo kamen, moramo negde neći smisao. Ne živimo mi u iluziji da književnost može da promeni svet oko nas, ali neke ljude svakako može, i na to sam ponosna. U kontaktu smo sa đacima koji su prošli Festival, pokušavamo da napravimo neki presek za 20 godina koliko smo ih okupili. Prebrojili smo koliko je bilo pisaca, ali hoćemo da prebrojima i đake koji su bili uključeni u aktivnosti Festivala i mislim da će ih biti sigurno preko 2000. Neki od njih su sada već uveliko profesionalci u svojim oblastima, ali su i dalje vezani za festival. Dušan Prošić je završio prava i sve vreme dok je studirao raščišćavao je svoje obaveze u vreme Fetivala i dolazio u Užice. On danas vodi nešto što se zove tehnička podrška, vodi tim tehničke podrške. Vratio se u Užice i verujem da je udeo u toj odluci bio i festival. Radi u školi kao sekretar i to je izvaredno za našu školu. Nikad neću zaboraviti rečenicu koju je izgovorila jedna devojčica iz Vranja koja je kod nas dolazila kao đak tamošnje gimnazije, a danas je aktivna u političkom smislu na spektu koji podržavam, koja je rekla da je o demokratiji i slobodi najviše naučila na festivalu “Na pola puta”.

Nekadašnji đaci danas profesionalno sarađuju i privatno se druđe sa ljudima iz Bosne i Hrvatske, i to su zaista duga prijateljstva... Možemo da se pohvalimo i da smo “uništili” jednog izvrsnog studenta elektrotehnike, jednog od najboljih mojih đaka koji je završio elektrotehniku bez prijemnog, kao đak generacije. On je sada na doktorskim studijama na političkim naukama. Čovek koji nam održava sajt, naš đak, danas je IT profesionalac koji živi u Berlinu. Zbog svega toga uverena sam da ovo što mi radimo ima kumulativno dejstvo.

- Koja je zapravo formula vašeg rada sa decom? Rad sa talentovanom decom ili svima?

Ružica Marjanović: Ideja je da se uđe u regularna odeljenja, a ne da mi sada pravimo čitalački klub za decu koja vole književnost, pa da se sa njima radi. Mi uđemo u regularno odeljenje, pa šta zateknemo. Malo je onih koji se ne priključe. Ono malo onih koji miniraju, instruisalo je nekoliko profesora, ali i tu je bilo zanimljivh iskustava. Na tu temu meni su zapravo najinteresantniji đaci koje to ništa naizgled ne interesuje, a znam sigurno, bar na nekoliko primera, da smo neke od njih prodrmali, o čemu su mi svedočili i njihovi roditelji. Nemamo, dakle, iluziju da ćemo sve promeniti, ali da ćemo nekima pomoći da se pronađu u bilo kod smislu - to sam sasvim sigurna, i to je već dovoljno.

- Jeste li kao takvi opasni za kulturnu politiku, bar na lokalu?

Ružica Marjanović: Opet kažem - pitanje je šta je kulturna politika i da li je uopšte ima? Prošle godine su dve pristojne i pametne žene iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka došla u Užice, jer su trebalo da prave strategiju petogodišnjeg razvoja kulture grada. Pozvale su i nas, kao i sve druge organizacije koje se bave kulturom i taj je sastanak bio vrlo impresivan, Došli su ljudi iz tzv. nezavisne scene grada, ne iz institucija, nego mi iz ćoška, koji se bavimo savremenom umetnošću. Bilo nas je tu samo dvoje: Aleksandar Dimitrijević iz Galerije “Reflektor” i mi, plus tri guslarska udruženja koja su se posvađala, neko udruženje vitezova iz domena - srednji vek nije završen, udruženje istoričara kojima se život završava Prvim svetskim ratom i još neke crkvene organizacije. Tada sam od čoveka iz udruženja koje pravi lužičke, seoske mobe, čula predlog da se preispita rad gradskog Kulturnog centra, jer oni tamo puštaju rok muziku, a kao što znamo - to je već propalo! To je čovek rekao! Tada je, takođe, rečeno da je opština obećala da će napraviti neki hab, jer je stara kasarna prestala da postoji kao prostor. Opština je obećala da će napraviti nešto za organizacije civilnog društva i za mlade umetnike, ali od toga ništa nije bilo. Aleksandar Dimitrijević je svoju galeriju “Reflektor” iselio u seosku osnovao školu, 12 kilometara od Užica. On to zove Kulturni decentar, i to je treći prostor koji on preuređuje. Mi smo se u jednom trenutku sa opštinom dogovorili da će napraviti dve vrste konkursa: jednu za savremenu umetnost, a drugu za ove druge, i naravno da nisu napraviti ništa. Aleksandar Dimitrijević i ja strpani smo u isti koš sa guslarima. Guslari su preslatki, jako mi je slatko da slušam kako se preganjaju – a ovde je kulturni događaj guslarsko veče.

- Nekoliko ste puta tokom razgovora izgovorili da sumnjate da postoji ikakva kulturna politika. Ali i kao takva - nepostojeća - ima znatnog, negativnog uticaja na umetničke i kulturni život...

Ružica Marjanović: Opisala bih to ovako: znamo da postoji, ali nismo baš srećni. Šta god ima predznak “nezavisno”, pa makar i fiktivno, makar bili i zavisni - a zvali se nezavisni, to se u ovom sistemu ne vidi kao nešto dobro. Sve mora da zavisi do centralizovane, autoritarne vlasti i prema svemu se ponašaju onako kako su se ponašali na temu konkursa, i na temu protesta protiv konkursa - potpunom ignorancijom... Godinama sam se bavila Mišom Stanisavljevićem. Na njegovom slučaju i biografiji, i odnosu prema njemu, možemo da vidimo kako izgleda kulturna politika.

Kad se ne slažu sa nečim - a ne mislim tu samo na poslednjih 12 godina, kada je potpuno nebitno šta ko govori i misli - prethodni su bili samo malo bolje postavljeni, vlast uvek na ono što joj se ne sviđa reaguje ignorancijom. Prekrije te mrak. Onog trenutka kad o Miši Stanisavljeviću svako bude znao nešto, kad on postane deo kanona ove kulture, onda ćemo znati da smo ozdravili kao društvo. Mi smo u Užicu dosta uradili za Mišu: napravili smo klub, stavili tablu - koja je nestala, napravili izložbu, koja je bila drugačija. Ja sam dobila nagradu “Borka Pavićević” za bavljenje Mišom Stanisavljevićem... Ali da ga se niko ne seti na nekom zvaničnom nivou... Tako funkcioniše naša kulturna antipolitika: ako ne može da kontroliše, onda ignoriše. Onda određeni broj umetnika dođe ispred Ministarstva kulture i napravi proteste kakve je pravila Nezavisna kulturna scena Srbije, a vi nemate nikakvu njihovu reakciju, a bogami ni medija! To je toliko nevažno.

- Znate li neku živu osobu, koju ste videli svojim očima, u kulturi Užica ili Ministarstva kulture, koja se bavi nezavisnom scenom?

Ružica Marjanović: Postoje ljudi koji znaju svoj posao. To su administrativni radnici. Mi konkurišemo na Departmentu za mlade, tamo, recimo, radi jedna izuzetno profesionalna, ljubazna i korektna žena s kojom komuniciramo mejlom. Verujem da unutar sitema postoji još vrednih ljudi, ali naši su se sistemi raspali. Oni funkcionišu na činjenicu da imate neke pristojne ljude koji kako valja rade svoj posao. Isto je i sa obrazovnim sistemom, a to važi i za Ministarstvo kulture. Što se tiče Užica, imamo dobru komunikaciju s čovekom zaduženim za kulturu, ali njegove mogućnosti i kapaciteti nisu preterano veliki. Međutim, ko je u Gradu zadužen za rad s mladima, ja na primer ne znam. Znam ko je PR opštine, jer je to naša bivša učenica, a i to sam saznala slučajno. Osoba koja je bila umetnički direktor projekta Nacionalna prestonica Užice je dugogodišnji novinar koga svi znamo, pa od njega možete dobiti neke informacije. Ostalo je netransparentno.

- Imate li utisak da neko tu uopšte pravi neke ozbiljne planove i programe. Novi Sad je bio evropska prestonica kulture i to je dosta proizvoljno urađeno, iako je, navodno, postojao ozbiljan monitoring iz Evrope, odakle je došao i ozbiljan deo finansijskih sredstava.

Ružica Marjanović: Ovde u Užicu je bilo dosta buke ni oko čega povodom te nacionalne prestonice kulture. To što s čim smo mi konkurisali za prestonicu, taj projekat se najpre zvao “Nije erski mračiti - na viđelo sa kulturom”. Kada mi je to saopšteno, rekla sam - valjda nećemo proći, jer to nikakve veze s kulturom nema. Srećom, pa su promenili i onda se to zvalo: “Era kulture”, što je sasvim lepo - dobra igra reči. Jedino što je dobro je što Simfonijski orkestar dolazi i svira često na gradskom trgu, a sve ostalo je štap i kanap. Neki su čudni putevi kako se to pravi....

- Kroz razgovor je vidljivo koliko su mnoge stvari kod nas na nivou ličnog entuzijazma, snage i volje - vas profesora, vaših učenika, ličnih kontakata. Koliko dugo može da traje taj entuzijazam? Kako razmišljate o budućnosti festivala: u našem mentalitetu retko se može sresti primer brige o naslednicima u nekim institucijama, udruženjima, organizacijama... Bitef je jedan od tih retkih primera...

Ružica Marjanović: Neki od nas već su otišli u penziju, neki će otići još malo. Umora - ne da ima, nego ozbiljno ima. Najmlađa u ekipi nam je koleginica koja je 1980. godište, i ja se najiskrenije nadam da će nam se uskoro pojaviti i neke bivše učenice koje su festivalska deca, koja su završila književnost. Svi koji radimo za festival ne dobijamo, niti uzimamo nikakve honorare. To je naš princip. Pokušali smo da u sve uključimo profesora književnosti sa strane, da radi i za neki honorar, ali nije prošlo. Nama je jako važno da, kao i ljudi iz Bitefa, uspemo da obezbedimo naslednike. Strašno mi je važno da u narednih godinu dana nađemo ljude koji su spremni da sve ovo nastave, ali i ako ne nađemo - 20 godina - 22 godine, ni to nije malo za trajanje.

- Radite sa mladim ljudima, brzomislećim kada su nove tehnologije u pitanju. Šta mislite, kakav će biti uticaj novih tehnologija, veštačke inteligencije na naš budući kulturni život? Ćeka li nas to iza ugla ili će i to kod nas doći sa zakašnjenjem?

Ružica Marjanović: Ne bih se složila da su nove generacije brzemisleće. One samo prosto traže brze, kratke, sadržaje, ali su - čas izuzecima, vrlo trome. Stalno im govorim da su na izvoru informacija, a ne traže ih. Putovali smo u Beograd i naleteli na ulicu s imenima neka dva nama nepoznata čoveka, niko nije znao ko su. Od 18 đaka i dve profesorke, samo sam ja potom guglala da vidim ko su ti ljudi s table na toj ulici. Niko više.

O tome govorimo, njih to ne zanima, a to su dva oficira koja su spasila zarobljeni ratni brod u Prvom svetskom ratu, u Boki Kotorskoj. Niko nije imao potrebu da proveri ko su ti ljudi. Tako je i na ekskurzijama. Oni hoće informacije samo onda kad su oni razpoloženi. Nema više toga da hvataš informaciju u letu, kad ti je dostupna. Oni hoće kad oni hoće i da je deo hedonizma. Ima procenat dece, neveliki, koji savremenu tehnologiju koristi na najbolji mogući način. Nikada ranije, recimo pre deset godina, nismo imali tako briljante đake kao danas. Neko, na primer, ne uči ruski u školi, a bude prvi na Međunarodnoj olimpijadi iz ruskog jezika za decu kojoj to nije maternji jezik. A što se tiče veštačke inteligencije, ona se koristi isključivo za prepisivanje, što dovodi do tragičnih rezultata.

- Ima li saradnje među umetnicima na užičkoj sceni, bar onih koji dele isti etički svetonazor?

Ružica Marjanović: Dobru saradnju imamo sa Aleksandrom Dimitrijevićem i kružokom oko njega, i sa još nekoliko slikarki, ali to su uglavnom indivudualci, osim Aleksandra  koji tu svoju galeriju vodi uporno, s neverovatnom snagom. Za ostalo... Pa ne bih umela da kažem kakva nam je užička scena, nezavisne scene u Užicu baš i nema.

- Imate li saradnju sa organizacijama iz drugih gradova?

Ružica Marjanović: Imamo, na primer sa “Pobunjenim čitateljkama”, od kojih su neke izašle iz našeg šinjela, potom sa radnim kolektivom “Jednostavno rečeno”. Imamo izuzetnu saradnju sa Minjom Bogavac i svim onim što ona radi - ne samo “Reflektorom”. Sa nekim organizacijama lepo sarađujemo i podrška je ozbiljna. Luka Strika nam je, npr. dolazio jedne godine na festival, fotkao ga, bile su to izuzetne fotke... Uvek se tačno prepoznamo.

- I na koncu, kako umetnici sa nezavisne scene, osim uz pomoć Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, mogu da utiču na Ministarstvo kulture i vlast uopšte da promeni loše prakse ponašanja prema nezavisnim umetnicima, odnosno da bolje radi svoj posao?

Ružica Marjanović: Da Ministarstvo kulture, u političkom smislu, donosi neke odluke na osnovu uticaja nezavisne scene - to je baš ozbiljna utopija, Evo, recimo, u okviru “Nacionalne prestonice kulture”, jedan od planova bio je da stritartistkinja Jana Danilović, Užičanka, uradi mural, a podsećam da je, pre dosta godina, Užice bilo proglašeno gradom murala. Ima ih nekoliko dobrih koje su uradili studenti akademije krajem osamdesetih godina. Jedan mural je čak bio proglašen najboljim muralom u Evropi, ušao je u neke kataloge i udžbenike. Od plana da Jana Danilović uradi taj mural, nije bilo ništa. Onda je ona, sa još nekoliko umetnica, ipak napravila mural, ali ne zahvaljujući užičkoj kulturnoj politici, već zahvaljujući kompaniji A1.

Mural se danas nalazi na Tehničkoj školi, na Trgu Svetog Save 34. I svi mladi ljudi koji ga vide - reaguju na njega jer je vrlo zanimljiv. Činjenica je da se nezavisni umetnici, najbolje što mogu, svojim radom bore da promene aktuelnu kulturnu paradigmu, a da će to uticati na odluke kulturnog establišmenata, to je iluzija.

Snežana Miletić/SEEcult.org

*Naslovna fotografija: Nenad Kovačević

*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.

“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.