Nikolaidisu nagrada Meša Selimović
Regionalnu književnu nagradu “Meša Selimović” za najbolji roman objavljen 2016. godine na govornom prostoru BiH, Crne Gore, Hrvatske i Srbije dobio je Andrej Nikolaidis za roman “Mađarska rečenica”, u izdanju Buybooka iz Sarajeva, koji je imaginarna povest balkanskih i evropskih izbeglištava 20. i 21. veka.
Nagradu koja nosi ime Meše Selimovića, jednog od najvećih romansijera sa jugoslovenskog prostora, svečano je uručio Nikolaidisu uručio 23. septembra u Narodnom pozorištu Tuzla gradonačelnik Jasmin Imamović, u završnici 17. Međunarodnih književnih susreta Cum grano salis.
Na osnovu odluke žirija koji su činili Adisa Bašić (predsednica), te Hadžem Hajdarević, Slobodan Šnajder, Pavle Goranović i Mile Stojić, u užem izboru bili su i romani “EEG” Daše Drndić (Fraktura, Zaprešić, 2016), “Beara” Ivice Đikića (Naklada Ljevak, Zagreb, 2016), “Sjećanje šume” Damira Karakaša (Sandorf, Zagreb, 2016) i “Kad sam bio hodža” Damira Ovčine (Buybook, Sarajevo, 2016).
Nikolaidisov roman “Mađarska rečenica” imaginarna je povest balkanskih i evropskih izbeglištava 20. i 21. veka ispisana kroz sudbine naratorovog prijatelja Džoa i velikog jevrejsko-nemačkog filozofa Valtera Benjamina, čijim je delom i tragičnim krajem Džo opčinjen.
Uručenje nagrade Meša Selimović za 2016. Foto: Tuzla.ba
Gradonačelnik Tuzle, na čiju je inicijativu nagrada “Meša Selimović” i ustanovljena, istakao je da su u najužem izboru bili “sve sami dobri, pametni i talentovani, angažovani pisci”, te da su, bez obzira ko je pobedio, pobedili zapravo svi, odnosno pobedila je dobra knjiga.
Osvrćući se na situaciju u regionu i ponovno zatezanje odnosa, Imamović je naveo da je građanima dosta nađačavanja, nadmudrivanja, spletkarenja i mržnje, da su ljudi umorni od atmosfere u kojoj je čovek čoveku vuk, te da u potrazi za životom u normalno uređenim državama Zapada, masovno napuštaju ove prostore.
“Vreme je, krajnje je vreme za promenu paradigme, odoše nam životi i odoše nam mladi ljudi. Vreme je da čovek čoveku više ne bude vuk, nego brat”, poručio je Imamović.
Prema njegovim rečima, neznalice su krajem prošlog stoleća, u ime slobode govora, dopustili da se izgovori i napiše svašta, pa i najveća mržnja, a pametni i dobri su ućutkani, pa je otvoren prostor da progovore zli.
“Iako su nas ljudi poput Sartra, Umberta Eka, Branka Ćopića, Derviša Sušića, Ismeta Mujezinovića, Miroslava Krleže, Josipa Broza Tita, Koče Popovića, Mirka Kovača, Danila Kiša, Predraga Matvejevića, Filipa Davida i mnogi drugi, na to upozoravali, bili smo zatečeni brtutalnošću skorojevića i primitivaca i postali žrtve agresije, rata, boli i smrti nevinih. Mržnja i zlo su prevagnuli, otrovano je, obolelo i rasulo se, raspalo jedno vreme. Kada je postalo dopušteno sve, tada dogodilo najgore, dogodio se i rat.
Haški tribunal je, kao nekada Nirberg, osudio one što su rečima koje su kao naredbe napisali ili su ih govorili, osudio one koji su izvršili najveće zločine koje čovek može počiniti čoveku i čovečnosti. Usprkos tome, javni prostor je, na žalost, i danas otvoren glasnim i oholim neznalicama, čije reči i govori stvaraju pometnju i strah ljudi od novoga rata. Nesposobni da dobro i efikasno upravljaju svojim zemljama, uspaničeni od odlaska mladih ljudi u Nemačku i druge zapadne države, žele opstati na stari i provereni način. Oni će izumiti vanjske neprijatelje, požaliti se svojim građanima da ih kao svi mrze, na taj način ih homogenizirati oko sebe i tako i dalje vladati.
U nedostatku ideje, oni smišljaju spoljne i unutrašnje neprijatelje, šire teze o ugroženosti naroda kojeg predvode i satanizuju druge države i druge nacije. Njihove reči ne stvaraju mir, nego nemir, ne doprinose harmonizaciji odnosa među ljudima, nego disharmoji i širenju straha od rata, ne doprinose poverenju među ljudima, nego nepoverenju i slute na zlo i veliku opasnost za sve građane ovih prostora. Ovaj prostor ponovo je počeo ličiti na prostor političkih i medijskih sukoba i gebelsovskih laži, što ne slutu na dobro.
Gradonačelnik Tuzle Jasmin Imamović, foto: Tuzla.ba
Krivi su oni što seju strah, mržnju i nacionalizam, i oni koji se sa njima ne slažu ali im svojom ćutnjom otvaraju prostor za sejanje mržnje. Što kaže Andrić: ‘Kad pametni zašute, budale progovore’…
Neka znaju, da se mi pisci regije svake godine sastajemo u Tuzli i o njima razgovaramo, govorimo, pišemo i pisaćemo o tome kako je svaka osoba na putu mržnje, klevete i totalirizma, osoba opasne budućnosti. Kažimo im da ublaže svoje tonove, da to ne može tako, ohladimo te usijane glave, neka sa govornica prestanu siktati, treba da šire mir i dobro, a ne nemir i zlo. Opomenimo ih, opišimo, napravimo predstave svih žanrova o njima, na vreme razobličimo njihove zle namere”, naveo je Imamović i istakao da su književni susreti Cum grano salis jedan od odgovora na takvu pogubnu praksu, jer na tu manifestaciju svake godine u Tuzlu dolaze i na njoj govore, čuvari pameti, pismenosti i talenta, ljudi koji jednu stranicu pišu po deset dana, jednu knjigu po deset godina, dolaze čuvari pameti i dobrote, šireći misiju vraćanja poverenja i bratstva među ljudima.
Opština Tuzla je 2001 godine, na predlog gradonačelnika Jasmina Imamovića, osnovala Književne susrete Cum grano salis i ustanovila nagradu “Meša Selimović”, ciji je prvi dobitnik nagrade bio Marinko Koščec, nagrađen za roman “Netko drugi” (2002).
Među laureatima su i Irfan Horozović (Shakespeare u Dar es Salaamu, 2003), Ivica Đikić (Cirkus Columbia, 2004), Ognjen Spahić (Hansenova djeca, 2005), Sanja Domazet (Ko plače, 2006), Miljenko Jergović (Ruta Tannenbaum, 2007), Mirko Kovač (Grad u zrcalu, 2008), Bekim Sejranović (Nigdje, niotkuda, 2009), Mirjana Đurđević (Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, 2010), Ludwig Bauer (Zavičaj, zaborav, 2011), Faruk Šehić (Knjiga o Uni, 2012), Milorad Popović (Karnera, 2013), Ivan Lovrenović (Nestali u stoljeću, 2014) i Filip David (Kuća sećanja i zaborava, 2015).
Postupak dodele nagrade podrazumeva imenovanje selektora za svako govorno područje, koji potom nominuju romane, a o nagradi odlučuje poseban žiri.
Selektori za govorno područje Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, nominovali su ove godine 16 romana.
Predlog selektora iz BiH Emira Imamovića, uz pobedničku knjigu Nikolaidisa “Mađarska rečenica”, bili su i romani “Beara” Ivice Đikića (Naklada Ljevak, Zagreb), “Kad sam bio hodža” Damira Ovčine (Buybook, Sarajevo), “Boja zemlje” Elvedina Nezirovića (Laguna, Beograd) i “Linija života” Emine Žuna (Planjax, Tešanj).
Selektor iz Srbije Vladimir Arsenić kandidovao je romane “Andrićeva lestvica užasa” Svetislava Basare (Laguna, Beograd), “Kafana” Žarka Radakovića (Čarobna knjiga, Beograd), “Ravnoteža” Svetlane Slapšak (Laguna, Beograd) i “Osmeh pod gorom maslinovom” Luke Tripkovića (Matica srpska, Novi Sad), dok su predlog selektorke iz Hrvatske Jagne Pogačnik bili romani Daše Drndić “EEG” (Fraktura, Zaprešić), Miljenka Jergovića “Wilimowski” (Fraktura, Zaprešić), Damira Karakaša “Sjećanje šume” (Sandorf, Zagreb), Kristiana Novaka “Ciganin, ali najljepši” (Oceanmore, Zagreb) i Olje Savičević Ivančević “Pjevač u noći” (Sandorf, Zagreb). Selektor iz Crne Gore Vlatko Simunović predložio je romane “Svi moji” Zuvdije Hodžića (OKF, Cetinje) i “Šetači po mjesecu” Obrada Nenezića (Samizdat, Nikšić).
Dosadašnji selektori i članovi žirija bili su istaknuti književnici, književni kritičari, slavisti i profesori književnosti (Ivan lovrenović, Enver Kazaz, Branko Čegec, Marko Vešović, Irfan Horozović, Julijana Matanović, Andrew Wachtel, Renate Lachmann, Mirko Kovač, Filip David, Mile Stojić, Andrej Nikolaidis, Ognjen Spahić, Pavle Goranović, Muhamed Dželilović, Aleksandar Jerkov, Mihailo Pantić, Semezdin Mehmedinović, Svein Monnesland, Boguslaw Zielinski, Robert Hodel, Davor Beganović, Maciej Falski, Nedžad Ibrahimović…).
(SEEcult.org)
