Novi novosadski Berberin
Opera Seviljski berberin Đoakina Rosinija, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, premijera 30. mart 2012.
Piše: Milan Marković
Seviljski berberin svakako je najpoznatije delo Đoakina Rosinija, ali i jedno od najpopularnijih operskih dela do danas. O tome svedoči i obična statistika koja govori o sveprisutnosti njegovoj na repertoaru pozorišnih scena. Pored toga, verovatno među širokom populacijom najprepoznatljiviji komad operske literature jeste upravo arija iz ove opere. Zna se da je Rosini ovu operu, shodno potpisanom ugovoru, morao naručiocu da preda u roku od mesec dana (negde se spominje rok od 13 dana), u toku kojih nije izlazio, slabo je jeo i potpuno je zapostavio ličnu higijenu. Takođe se navodi da je premijerno izvođenje u rimskom teatru Argentina prošlo baksuzno – uz povrede pevača, prokišnjavanje krova i izletanje životinja na scenu. Prvobitnom neuspehu praizvedbe doprinela je i publika koju su činile pristalice kompozitora (danas skoro nepoznatog) koji je na istu temu napisao svoju operu par decenija ranije. Međutim, genijalno Rosinijevo muzičko igranje likovima, prepoznatljivo prijemčive melodije i satirična pozadina radnje oduševili su repriznu publiku. Od tada do danas, Seviljski berberin postaje standardom operskog repertoara I dobra prilika za uspeh i pune sale u operskim kućama širom sveta. Iako žanrovski pitka i anti-tragična, opera buffa zasigurno zahteva najviši stepen discipline – muzičke i scenske. Štaviše, veština belkantističkog muziciranja, muzikalnost fraze i rečitativa, te dramska dopadljivost podrazumevaju se kao elementi bez kojih se umetnici ne (treba da) upuštaju u projekte tog kova. Cilj je da krajnji rezultat odiše besprekornom lakoćom pevanja i muzičkog toka, nenapornim i fluidnim recitatnim intermisijama, te savršeno koncentrisanom scenskom namerom. U spletu svih ovih standarda, i muzička i dramska kretnja su specifične, žude za konstantnom pažnjom publike i održavaju i vode umetničku tenziju od početka do kraja.
Opera Srpskog narodnog pozorišta, kao jedna od dve operske trupe u zemlji, može da se ponosi svojom prethodnom premijernom godinom. Skupi spektakl Pikova dama Čajkovskog podario je solidan umetnički kvalitet, nastavljajući da se bori sa sopstvenom glomaznošću i teškoćom opstanka na repertoaru. Praizvedena opera Mileva Aleksandre Vrebalov bez sumnje je jedan od najuspešnijih operskih projekata u Srbiji u protekloj deceniji. Međutim, njeno nezasluženo odsustvo sa scene ne godi ni publici ni ustanovi koja ju je tako spektakularno iznedrila. Proslavljajući svoj produženi 150. jubilej, SNP na scenu postavlja “lakše” opersko štivo, novosadskoj publici dobro poznatog Berberina. Sa tim ciljem, odustaje se od obnove prethodne (malo igrane i diskutabilne) postavke reditelja Nemanje Petronje, već se kreće u poduhvat premijerne produkcije, osvežene novim dekorom i kostimima, regrutujući neke od mladih snaga srpske opere. Ishod varira u kvalitetu.
Pokušaj scenske koncepcije
Nakon velikog uspeha u osmišljavanju scenskog pokreta za premijernu obnovu Pozorišnih zgoda i nezgoda na novosadskoj sceni, Ivici Klemencu, vrsnom profesoru i vodećem znalcu za scensku kretnju, poverena je uloga reditelja (njegova prva operska režija). Sa dosta uspeha, režirao je određene segmente, uspevajući da ostvari dinamiku koju nameće partitura. Simpatična su bila njegova rešenja vezana za prvi muški hor, kavatinu Rozine, te kretnje i karaktere tragikomičnog sporednog lika Berte. Uprkos tome, mora se primetiti izvesna opšta tromost, pa i neinventivnost. Iz radnje očekivano isijava logičnost, ali Klemencovo stremljenje interpretaciji commedia all’improviso nije dosledno ostvareno. Likovi-nosioci radnje deluju nezaokruženo. Rozina nije ni koketna, ni smerna. Ona je šarmantna, ali joj nedostaje crta koja će je utemeljiti kao scenski lik. Figaro u navratima deluje neprimereno sporedno, a Almaviva ostaje u granicama očekivanih raspoloženja i kretnje. Može se reći da su likovi Bartola i Berte prožeti najjasnijim rediteljskim odlukama, njihove reakcije su jasne i upečatljive. Inače dovoljno definisana komična podloga opere zahteva konstantnu scensku angažovanost, jasne uzroke i posledice u dramskim odnosima, te razočarava što prilika nije iskorišćena u većoj meri, kao što se, s razlogom, očekivalo. Pritom, valja naglasiti da su angažovani pevači mahom i glumački veoma sposobni, te se takva izvesna koncepcijska nedorečenost ne treba pripisati njima.
Ono što se pokazalo kao vidljiv problem u izabranom pristupu ovoj scenskoj postavci Berberina jeste manipulacija scenografijom (Dalibor Tobdžić). Ogromna Velika scena SNP-a se mora veoma pažljivo razmotriti u svakoj pojedinačnoj produkciji. U ovoj, ona je preovladala svojom širinom i dubinom, stvarajući neprijatan efekat hladnoće, nepotrebne povučenosti od publike, potpuno ignorišući realnost bufo opere. A ona obuhvata smanjeni orkestar, malo protagonista, oivičenu scensku radnju i značajan stepen kamernosti. Atmosfera je stoga bila dodatno razvodnjena i neutralisana. Kostimi (Mirjana Stojanović-Maurič) bili su prikladni, ostavši u granicama odabrane, ali zastarelo interpretirane klasike.
Inovativno muzičko vođenje
Dirigent Aleksandar Kojić susreo se sa svojim prvim Rosinijem. S obzirom na to da je u svom dosadašnjem radu pokazao da ga odlikuje specifična volja za detaljnost, pretpostavilo bi se da je ova partitura odgovarala njegovim dirigentskim osobinama. U tom smislu, potvrda se može dobiti pri analizi nastupa orkestra. Ako se zanemare mala ritmička odstupanja, on je odisao valjanom spremnošću. Odluka o poštovanju inicijalnih zahteva o sastavu orkestra (odsustvo dela duvača, perkusionističke sekcije) doprinela je boljoj ravnoteži sa solistima na sceni i veoma je prijao stepen zvučnosti primereniji Rosinijevoj muzičkoj leksici i estetici. Treba obratiti pažnju na još neke odluke koje je Kojić doneo u pristupanju partituri. Originalnost muzičkog teksta podržana je obelodanjivanjem određenih segmenata koji ranije nisu izvođeni u Novom Sadu, što je u svakom smislu pohvalno. Time se publici ne podilazi, već se time publika obrazuje, a integritet dela poštuje. Pored toga, Kojić je svesno birao tempa koja odstupaju od uobičajenih, davajući zamaha muzici, ne zaboravljajući da je opera, iako komična, pre svega i dalje upravo to – opera, muzičko delo. Sa druge strane, takvo stanje dovelo je do velike dužine predstave, ali razlog za to valja naći u nedovoljno tečnim i ponekada nepreciznim rečitativima, u kojima su se pevači različito snalazili.
Test za mlad ansambl
Pevačka postava okupila je isključivo mlade pevače, možda najavljujući nameru Opere SNP da ih u solidnijoj meri uposli i na dobar način obezbedi dalji razvoj njih i drugih zaposlenih umetnika. Međutim, njihova mladost ne podrazumeva neiskustvo. Neki od protagonista tumačili su svoje role na ovoj ili drugim scenama i po više puta. Ono što čudi je odsustvo dveju postava za svaku od rola. Imajući u vidu raspon priprema za projekat, kao i zahtevnost ovakvog fah repertoara, neophodno je svakom pevaču obezbediti alternaciju, ali i omogućiti drugačija viđenja iste stvari. Bariton Vasa Stajkić, kome se rola Figara pripisuje kao zaštitni znak, i u mnogim elementima potpuno odgovara njegovom glasovnom i scenskom senzibilitetu, jedini je tumač zahtevne partije. U okolnostima lečenja od prehlade neposredno pred zakazanu premijeru, nedopustivo je da pevač nema drugu opciju no da nastupi, jer se u suprotnom premijera otkazuje. Iako značajno scenski živahan i kao i uvek muzikalan, posledica takvih nepovoljnih faktora ipak se osetila. Almaviva Saše Štulića izvesno je najviše ugrožen režijskim manevrom. Pevački, ovaj tenor uspevao je da neke momente lepo vodi, naročito određene legato fraze. Sopranska Berta Verice Pejić, redovnog saradnika novosadske Opere, bila je komična, temeljno određenih scenskih namera, a pevački laka i prijatna, zbog čega je nagrađena zasluženo aplauzom publike. U velikoj meri ostao je zanemaren ogroman scenski potencijal mladog basa Gorana Krnete. Pevački stabilan i pouzdan, bio je ograničen narazumljivim gestovima i odsustvom rešenja za njegov, potencijalno vrlo dopadljiv, scenski lik.
Najbolji utisak ostavili su tumači dveju od četiri glavne role. Bartolo beogradskog bas-baritona Nebojše Babića bio je precizan gotovo do perfekcije. Babić je pokazao nonšalantno glumačko umeće, sjajno razumevanje karaktera, dobru dikciju i prijatan glas, čija voluminoznost i boja odgovaraju upravo ovom fahu, te u tom smeru treba videti njegov dalji napredak. Novosadska, a verujem i beogradska, Opera dugo nije imala mecosopransku Rozinu. Razlog za to je očigledan – tehničku sposobnost za takvu prominentnu belkantističku partiju ne poseduje mnogo njih. Dobra je stvar da je takav potencijal prepoznat u solistkinji Jeleni Končar. Od ostalih pevača na sceni, ona se ponajpre izdvajala svojom unapređenom vrlinom (boravak na Konzervatorijumu u Gracu) da odgovori na gotovo sve zahteve veoma ekstenzivne tesiture i krajnje atletskih koloratura. Tako nas je ubedila da se fahovski pronašla u toj meri da bi se njen topli tamni glas veoma lako mogao, kroz određeno vreme, zamisliti u još nekim rolama ove epohe. Iako bi se detaljnijom analizom mogao konstruisati neki prigovor, opšti utisak je da je Končareva svojim talentom, temeljnošću i očiglednom ljubavlju prema ulozi nadmašila sva očekivanja. Na nekoj od sledećih izvedbi, istu rolu tumačiće u njoj već dokazana Danijela Jovanović, koja se, nakon odsustva, vraća na scenu.
Pohvalu treba uputiti i mladom baritonu Željku Andriću, tumaču sporedne uloge Fiorela.
Nije lako dokučiti namere koje SNP ima kada je u pitanju najnovija produkcija Seviljskog berberina. Ukoliko je namera bila da privuče mlađu publiku, kao što to donekle uspeva Pozorišnim zgodama i nezgodama, to će teško ostvariti predstavom koja traje najmanje dva i po sata, uz dostignuti nivo scenske dinamičnosti i dopadljivosti. Sa druge strane, mišljenje da na raspolaganju ima kompletnu postavu za produkciju ovog dela treba preispitati. Ukoliko ne postoje alternacije, a jednu od rola tumači jedino gost iz druge kuće, takva pretpostavka očigledno ne stoji. Želja da se repertoar obogati delom iz datog operskog perioda jeste pohvalna, ali uz istovremeno insistiranje da takav poduhvat bude opravdan i da je deo šire i određenije repertoarske politike. Takva politika podrazumeva veći broj izvedenih predstava, uposlenost čitavog, ne tako malog, operskog ansambla, balans između različitih estetika i ponude za različitu publiku, te opštu repertoarsku zaokruženost i svrsishodnost. Najzad, možda će bolja podrška, produktivnija saradnja postojećih sektora i profesionalnije ophođenje u okviru ove velike pozorišne kuće dovesti do toga da neka sledeća premijerna svečanost ne bude igrana pred vidno nepopunjenom salom. U tom smislu, nadamo se da će novosadski Berberin uspešnije opstajati na mesečnim programima od produkcija sa početka teksta.
