Novo promišljanje srpskog filma
Knjiga Aleksandra S. Jankovića “Redefinisanje identiteta – Istorija, zablude, ideologije u srpskom filmu” predstavlja, prema rečima autora, pokušaj sistematizacije koja nedostaje ne samo u toj oblasti, ali i pokušaj provokacije u nadi da će podstaći druge teoretičare i istoričare filma na dalje kritičko preispitivanje.
Zajedničko izdanje Filmskog centra Srbije i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, na kojem Janković predaje istoriju srpskog i jugoslovenskog filma, knjiga “Redefinisanje identiteta” predstavlja delo “relativno neveliko po obimu, ali veliko po ambiciji“, istakao je 6. jula na promociji direktor FCS-a Boban Jevtić.
“Ova knjiga je važna zato što promišlja identitet srpskog filma na novi način. Autor to čini u sklopu velikih celina – i politički, i tematski, i žanrovski. Smatramo da je to jedan novi početak promišljanja srpskog filma”, rekao je Jevtić, dodajući da je to izdanje značajno za FCS i kao prva saradnja sa FDU, za koju se nada da će se nastaviti.
Urednik izdanja Miroljub Stojanović takođe je pomenuo “neverovatnu ambiciju, jer se srpski film zahvata u razdoblju od svojih početaka pa sve do prošle, 2016. godine”.
“Unakrsno promišljanje odvija se po svim linijama, žanrovski, tematski, sa akcentom na ideološkoj vivisekciji, koja je po meni najveća vrednost ove knjige. Ona se zalaže za jedan dezideologizovani prostor srpskog filma koji se ukazuje ne samo kao moguć nego i kao nužan”, ocenio je Stojanović.
Ističući polemički ton knjige, naveo je da ona sadrži “obilje kategoričkih sudova koji izmiču uobičajenoj klasifikaciji i uvreženom vrednosnom poretku”.
“To su sudovi koji se kose sa nekim uobičajenim recepcijama pojedinačnih autora i filmova, dok su same analize autora i filmova i njihova kontekstualizacija jedan od najvećih kvaliteta ove knjige”, rekao je Stojanović.
Aleksandar S. Janković podsetio je da su se u rasponu od prvog srpskog igranog filma “Karađorđe” iz 1911. godine do danas promenile brojne države i ideologije na ovim prostorima, ali “većina ljudi poznaje samo vrh ledenog brega, korpus od nekih 20-ak filmova koji se vrte stalno po televizijama”.
“Postoji nevrovatan opus filmova za koje ljudi nikad nisu čuli, a veoma su važni. Jedan od međaša te vrste razmišljanja bio je dokumentarac ‘Zabranjeni bez zabrane’ Dinka Tucakovića (iz 2007). Tu je počelo polemisanje o filmovima i autorima kao što su, recimo, Mića Popović i Miroslav Antić za koje se gotovo i ne zna da su snimali filmove, a jesu i to kakve”, rekao je Janković.
Napominjući da je u knjizi “pokušao da hvata te granične stvari o kojima se malo polemisalo”, priznao je da je najponosniji na analizu perioda između 1989. i 1992. godine.
“Tada je počelo blago otopljavanje i blago redefinisanje pogleda na partizane i sve te crvene talase koji su bili od 1947. Teme Golog otoka i svega što se dešavalo krajem 40-ih krenule su u javnost. Mislim na ‘Gluvi barut’ Bate Čengića, ‘Vreme čuda’ - pre svega na knjigu Borislava Pekića, a onda i film Gorana Paskaljevića, ‘Original falsifikata’ Dragana Kresoje”, rekao je Janković.
“Međutim, u ovoj zemlji koja je istorijski prenatrpana, počela je nova epoha. Došli su novi ratovi i još jedno redefinisanje, a u filmovima smo se bavili trenutkom istorije dok on još uvek traje”, izjavio je Janković, pominjući filmove “Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića, “Vukovar, jedna priča” Bore Draškovića i “Dezerter” Žike Pavlovića.
Objašnjavajući ideju vodilju za nastanak knjige naveo je slučaj crnog talasa.
“Mi smo napravili crni talas koji je pokušao drugačije da sagleda tadašnju stvarnost i događaje iz Drugog svetskog rata, ali niko od naših istoričara i teoretičara nije seo da napiše nešto što bi bilo važno ne samo za nas, nego i za region i za Evropu. Tu imamo paradoks, mada i veličanstvenu stvar - da je jedan pripadnik hip hop generacije, moj dragi kolega Greg di Kjur, došao iz Los Anđelesa, naučio jezik i uradio doktorat o našem crnom talasu”, rekao je Janković.
Prema njegovoj oceni, polemičkih knjiga, a ni bilo kakvih sistematizacija nema - tu su samo neke manje publikacije, zbornici.
“Ovo zato prvi pokušaj, sa margine ka centru, da se nešto što je lokalno napravi globalno, a i sa druge strane da se sagledaju neki vakuumi u celoj ideji srpskog filma koja je išla vrlo turbulentno čak od ’47 pa do danas”, izjavio je Janković.
Janković je dodao da je, u želji da knjiga i vizuelno predstavlja nešto neobično, za ilustracije angažovao svog prijatelja Dejana Vučetića Vuču, frontmena grupe Darkwood Dub.
Naslovna strana prikazuje u maniru stripa scenu iz “Marša na Drinu (1964) Žike Mitrovića, scenu pred smrt majora Kursule (u tumačenju Ljube Tadića) poznatu po prvoj psovci u srpskom filmu.
U knjizi su i druge slične ilustracije, kao i fotografije iz filmova, a dizajn potpisuje Nebojša Čović.
Pored Miroljuba Stojanovića iz FCS-a urednik knjige je i dr Nevena Daković sa FDU-a.
Uz predgovor autora i tri osnovna poglavlja: “Kokarda i petokraka – antagonizmi i divergencije”, “Tranzicioni Weltsćmertz” i “Razmimoilaženje i usud istorije”, knjiga sadrži apendiks sa tri stavke: “Holokaust u pop kulturi”, “Holokaust u filmu i stripu” i “Holokaust i rokenrol”, a takođe i bibliografiju i indeks imena.
(SEEcult.org)
