PhotoExpo u Zrenjaninu pruža već 17 godina mogućnost mladima da se umetnički izraze, ali i kritički promisle stvarnost, a kako je izjavila u intervjuu za SEEcult.org osnivačica tog udruženja Ivana Branković, koja je trenutno i predsednica Upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, kultura je za njih eksperiment koji povezuje društvene grupe i perspektive, koje produkuju nematerijalni urbanizam.
- - Bavite se razvojem i promocijom urbane kulture i podsticanjem kreativnosti dece i mladih. Kako je došlo do osnivanja organizacije PhotoExpo i kako biste opisali okolnosti u Zrenjaninu u kojima ste nastali u odnosu na misiju i ciljeve vaše organizacije?
- Ivana Branković: PhotoExpo je osnovan 2008. godine od strane lokalnih aktivista/kinja kao platforma za razvoj urbane kulture. Svoj rad zasniva na programima koji dokumentuju stvarnosti, pokreću umetnički dijalog i preispituju lokalne kulturne narative. Sa središtem u Aradcu, selu pored Zrenjanina, deluje u oba mesta u periodu deindustrijalizacije koja se reflektuje na svakodnevni život i identitet zajednice.
PhotoExpo je nastao iz potrebe da se deci i mladima obezbedi prostor za izražavanje umetničkog izraza, ne samo kroz kreativno izražavanje, već i kroz kritičko propitivanje. U prostoru koji nije samo fizički, već služi za interakciju i promišljanje zajedničkog, istražujemo kako se kultura i umetnost mogu koristiti za kreiranje novih društvenih dinamika. PhotoExpo je kroz rad uključivao mlade u kreiranje novih kulturnih praksi, pružajući im priliku da putem akcija u javnom prostoru komuniciraju njima relevantne teme i tako postanu vidljiviji u zajednici.
Kroz aktivan rad na obezbeđivanju mehanizama za saradnju mladih sa institucijama, osnažili smo mlade za otvorenu komunikaciju koja inicira promene i kreira novu kulturnu publiku. Komuniciraju kroz participativni zajednički rad, izložbe, festival, intervencije u javnim prostorima u kojima kreativno deluju.
Naša misija je stvaranje inkluzivne kulturne zajednice koja podržava kolektivno delovanje kroz savremene umetničke prakse, dokumentovanjem i vizualizacijom lokalnih priča i zajednica. PhotoExpo postaje posrednik putem kog zajednica vidi sebe.
Kultura je za nas eksperiment koji povezuje društvene grupe i perspektive, koje produkuju nematerijalni urbanizam.
- - Organizovali ste muzičke festivale, izložbe i akcije u javnom prostoru grada, često radite sa decom i mladima… Koje biste projekte/programe izdvojili kao najvažnije u vašem radu do sada?
Ivana Branković: Samostalno i u saradnji sa umetničkim kolektivima razvijali smo participativne umetničke projeke. Najdraži su programi koje smo realizovali u Aradcu, a koji se zasnivaju na transformaciji javnih seoskih prostora u nematerijalni Kulturni centar, kroz rad sa mladima i povezivanje umetnike/ce sa lokalnom zajednicom.
Jedan od takvih programa bio je festival "Park Fest", koji je realizovan pet godina. Festival je bio inovativan u tome što je učinio dostupnim savremene kulturne sadržaje mladima u maloj, seoskoj zajednici. Kroz produkciju muzičkih, vizuelnih i umetničkih performansa, mladima je pružena prilika da budu ne samo publika, već i kreatori kulturnih sadržaja.
U okviru festivala „Na sopstveni pogon“, podržanog od Asocijacije NKSS, koji teži afirmaciji decentralizovanih kulturnih praksi, PhotoExpo u partnerstvu sa ArtEQ, autorkom Oljom Nikolić Kijom u Aradcu instalira konceptualni projekat „Spomen kuća anonimnog čoveka“. Realizacija projekta je prikazala bogatstvo svakodnevnih aradačkih priča koje su često zanemarene u dominantnim narativima. Projekat je zajednici doneo prostor za refleksiju i dijalog o njenoj kolektivnoj istoriji, afirmišući značaj svakodnevnih iskustava u očuvanju i razumevanju kulturnog identiteta.
U partnerstvu sa Kulturnim centrom Rex, producirali smo projekat revitalizacije arhive foto kluba „Mladost“ iz Aradca, kroz Javno komentarisanje arhive, čime je omogućena rekonstrukcija vizuelne istorije lokalne zajednice. Saradnja sa lokalnim fotografima ovog kluba, pomogla je u ponovnom otkrivanju značajnih dokumenata koji svedoče o životu u multikulturnom okruženju Srba, Slovaka i Roma u Aradcu. Oživljavanjem arhive, zajednica je dobila mogućnost da prepozna i razume svoju prošlost kroz fotografsku dokumentaciju, dok su novi generacijski uvidi obogaćeni kroz umetnički dijalog i participaciju.
Saradnja sa umetnicima Vahidom Ramujkić i Avivom Kruglanskim na projektu „Dokumentarni vez“ omogućila je istraživanje svakodnevice Aradca kroz rad vezne kancelarije koja je instalirana u javnom prostoru i omogućava participativni proces sa građanima/kama. Korišćenjem tradicionalne tehnike veza u savremenom kontekstu, kreirani su trajni vizuelni zapisi, tapiserija Aradačka križovka, koji povezuju individualna iskustva sa kolektivnim narativima. Zajednica je kroz ovaj projekat dobila ne samo alat za očuvanje kulturnog nasleđa, već i prostor za međusobno razumevanje i jačanje socijalne kohezije.
PhotoExpo je producirao snimanje u Srbiji za film Vladimira Todorovića „Disappearing Landscape“, 2013. godine. Ovaj film, kroz tri priče smeštene u Singapur, Srbiju i Španiju, istražuje duboko emotivne i simbolične procese migracije, gde imigranti pokušavaju da uspostave ili pronađu izgubljene veze između svojih novih i starih domovina.
Snimanje u Aradcu istaklo je specifičnosti lokalnog pejzaža, a film je, između ostalog, prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, gde je osvojio pažnju međunarodne publike i kritike.
Od samog osnivanja, PhotoExpo koristi urbanu kulturu kao mogućnost za promišljanje i unapređenje mentalnog zdravlja mladih. Kroz umetničke projekte, radionice i javne intervencije u prostoru, organizacija je kreirala prostore u kojima se razgovara o emocionalnim izazovima, psihološkoj otpornosti i društvenim pritiscima s kojima se mladi suočavaju. Urbana kultura, sa svojim specifičnostima i dinamikom, omogućila je da kroz fotografiju, vizuelne narative i participativne umetničke prakse otvorimo dijalog o temama koje često nisu dovoljno vidljive, poput anksioznosti, stigmatizaciji mentalnih problema i osećaju izolacije.
FotoExpo kombinuje istraživanje svakodnevnog urbanog iskustva i praktičnog kroz decenisku organizaciju sadnje drveća u gradu, a u cilu kreiranja urbane šume u Zrenjaninu. Mentalnom zdravlju i praktično doprinosimo kroz razvoj zelene i prostorne infrastrukture u kojoj mladi osećaju sigurnost, podršku i slobodu da budu autentični.
- - Sarađivali ste i sa institucijama kulture u Zrenjaninu i školama. Koliko je institucionalni sektor otvoren za saradnju sa akterima nezavisne kulturne scene? Koje su prednosti takve saradnje i koji su izazovi?
Ivana Branković: Saradnja sa institucijama kulture i obrazovanja u Zrenjaninu iz naše perspektive je značajna i dugoročna. Kroz dugogodišnji rad i ciljanu saradnju sa svim srednjim školama u Zrenjaninu, uspeli smo da ukažemo na značaj nezavisne kulturne produkcije. Naša posvećenost kvalitetu programa i kontinuitet u radu doprineli su sticanju poverenja. Kao udruženje strateški smo razmišljami i izborili se za pravo na kulturu kroz snažnu podršku pojedinaca/ki koji prepoznaju značaj nezavisne scene.
Naše dugogodišnje iskustvo pokazalo je da je najbolji pristup u školama integracija nezavisne kulture kroz školski etos i saradnju sa zajednicom. Kroz pažljivo planiranje aktivnosti u godišnje školske planove, obezbeđujemo uslove za sprovođenje programa, čime kultura postaje deo obrazovnog sistema, a mladi dobijaju priliku da komuniciraju kroz umetnost. Instalirali smo male galerije u školama i kroz projekte, poput likovnih konkursa i izložbi organizovanih u saradnji sa slikarkom i profesorkom Dušankom Đorđević i profesorkom filozofije i izbornih predmeta Nadeždom Lazić, omogućili učenicima/cama da razvijaju kreativne veštine i razumeju važnost umetničkog izraza.
Kroz projekte kao što su školski klubovi i umetničke radionice, uspeli smo da putem izbornih predmeta u formalnom obrazovanju sprovodimo projekte nezavisne kulturne scene. Prednosti ovakve saradnje leže u mogućnosti kombinovanja resursa i stručnosti obe strane, što doprinosi većem dometu i kvalitetu programa. Međutim, izazovi ostaju u nedostataku finansiranja ovakvih programa u institucionalnom sektoru i povremenom nerazumevanju netolerisanju vrednosti za koje se zalažu akteri na nezavisnnoj sceni.
Verujemo da kultura treba da bude mesto dijaloga i međusektorske povezanosti, i zato radimo na jačanju partnerstava kako bismo osigurali da svi građani/ke, a posebno mladi, imaju pristup kvalitetnim kulturnim sadržajima.
Saradnja sa institucijama kulture u Zrenjaninu u velikoj meri zavisi od pojedinaca/ki i njihove spremnosti da prepoznaju značaj i podrže nezavisnu kulturnu produkciju. Naša iskustva pokazuju da su saradnici/ce, poput sociologa Vladimira Đurića, programskog urednika u Kulturnom centru, od velike važnosti. Njegova podrška ne samo da olakšava komunikaciju s ostalim institucijama kulture i lokalnom samoupravom, već i omogućava stvaranje prostora za savremenu nezavisnu kulturnu produkciju. Nama je ustupljen prostor Kulturnog centra za realizaciju programa, što smatramo značajnom podrškom.
Značajan broj udruženja iz grada članice su Asocijacije NKSS, što doprinosi vidljivosti lokalne nezavisne kulturne scene. Kroz programe Asocijacije, ova udruženja su dodatno osnažena za zajedničko delovanje. Međutim, izazov ostaje u tome što pojedini programi koji se realizuju u institucijama kulture nisu dovoljno participativni i ne komuniciraju adekvatno sa zajednicom i lokalnim umetnicima/cama. Ovo često vodi do nedovoljne promocije rada lokalnih umetnika/ca i manjka finansiranja programa koji bi mogli imati veći društveni uticaj.
Fokus u našem radu je insistiranje da programe sprovodimo u svim institucijama kulture, jer verujemo da one treba da budu dostupni prostori za izvođenje savremene nezavisne kulturne produkcije. Osim prostora kulturnih institucija, često koristimo i prostore mesnih zajednica, što doprinosi decentralizaciji i širenju kulture van centralnih gradskih zona. Takav pristup ne samo da osnažuje lokalnu zajednicu, već i promoviše inkluzivnu i participativnu kulturnu praksu. Smatramo da je neophodno dalje raditi na integraciji nezavisne kulturne produkcije u institucije, kroz veće uključivanje lokalnih umetnika i zajednice u procese odlučivanja i programiranja.
- - Dosta ste radili sa mladima. Kakvo je njihovo interesovanje za kulturu i da li ima razlika među ranijim i novim generacijama u tom pogledu?
Ivana Branković: Rad sa mladima uvek otkriva dinamične promene u interesovanjima i pristupima kulturi, važno je slušati njihove potrebe i pratiti ta interesovanja. Mladi su veoma responzivni i rapidnom brzinom smenjuju teme interesovanja i sadržaje koje prate. Ranije generacije su često bile zainteresovane za fizičke i zajedničke prostore interakcije, poput muzičkih festivala, bendova, pozorišnih grupa i radionica u zajednici, dok današnje generacije sve više koriste digitalne platforme i izražavaju interesovanje kroz teme koje su direktno povezane s njihovim identitetima i društvenim izazovima. Bez obzira na razlike, uvek ostaje isto da mladi žele da budu deo procesa, a ne samo pasivni posmatrači.
Najbolji način da se odgovori na njihove potrebe je uključiti ih u sve faze kreiranja programa od odabira tema, preko konceptualizacije, do realizacije sadržaja. Kada se mladi osnaže da participiraju i prepoznaju se kao ravnopravni kreatori, njihov interes za kulturu raste, a uz to se razvija i njihova svest o društvenim procesima. Kroz pristup korak-po-korak, koji podrazumeva podršku i mentorstvo, mladi mogu preći od povremenih učesnika/ca do kulturnih aktivista. Ovaj proces ne samo da gradi njihovu kreativnost i kritičko mišljenje, već ih osnažuje za trajnu kulturnu participaciju. Generacije se možda razlikuju u formama izraza, ali njihova potreba za povezivanjem kroz kulturu ostaje.
Jedan od izazova za mlade koji je konstantan kroz generacije je suočavanje sa izazovima nedostatak nezavisnih prostora u kojima bi mladi mogli da se okupljaju, istražuju, samostalno deluju i aktivno participaciju. Još jedan od problema je što su u manjim mestima kulturne mogućnosti ograničene, mladi često zbog poslova ili studija odlaze u veće gradove, gde se suočavaju s većim kulturnim izborom, ali se prilikom povremenih dolazaka u rodna mesta uglavnom svode na pasivne konzumente, bez prilike za aktivno uključivanje.
Iako postoji određena kultura praćenja sadržaja, ona je često vezana za organizovana konzumiranja kulturnih sadržaja koje vode profesori/ke ili omladinski radnici. U ovakvim okolnostima, mladi najčešće posete filmske festivale, pozorišne predstave, književne programe ili izložbe u okviru institucionalno organizovanih aktivnosti. Dok su ove inicijative dragocene, one ne ostavljaju dovoljno prostora za razvoj samostalne kreativnosti i kulturnog aktivizma među mladima.
- - Stiče se utisak da na mlade presudno utiče tehnološki razvoj, pa su čak i cele generacije dobile nazive u skladu sa tim. Nakon tragedije u Novom Sadu svedočimo, međutim, da mladi ipak nisu odvojeni od stvarnosti u društvu, da imaju stav i odlučnost da ga brane. Šta mislite o stanju duha mladih danas?
Ivana Branković: Mladi danas jasno pokazuju da su vrlo svesna socijalna bića, vrlo su proaktivni i duboko angažovani u rešavanju izazova svog vremena. Njihova reakcija na tragediju u Novom Sadu osvetlila je koliko razumeju suštinu problema i koliko su kreativni u analizi izazova, ali i u nuđenju konkretnih i održivih rešenja. Nove generacije su same sebi stvorile priliku za delovanje i nisu odstupile od svojih strategija, pokazujući izuzetnu snagu u zajedništvu, solidarnosti i složnosti.
Činjenica da su student/kinje umetničkih akademija među najaktivnijima u produkciji sadržaja samo potvrđuje njihovu pronicljivost i odgovornost prema društvenim izazovima. Njihova spremnost da kroz umetnost komuniciraju svoje stavove, postave granice i izraze solidarnost, osvetljava vrednosti koje su kod odraslih često otupljene dugotrajnom izloženošću represiji i nasilju. Mladi danas znaju kako da postave granice, kako da ih jasno komuniciraju, ali i kako da vole, poštuju i istinski razumeju svet u kojem žive.
Ova situacija govori da nisu spremni da budu samo pasivni konzumenti, oni su aktivni kreatori novih društvenih odnosa, pokazujući zrelost, empatiju, saosećajnost i sažimaju suštinu unutrašnje snage i kolektivne volje za promenom. U vremenu kada su odrasli iscrpljeni borbom sa aktuelnim sistemom, mladi nam pokazuju kako izgleda autentična vera u mogućnost promene, podsećajući nas na vrednosti koje bi trebalo dalje prenosimo.
Stanje duha hrabrost, ljubav, mir, solidarnost, borba za ljudska prava i slobode, i tihi otpor represiji.
- - Koje su trenutno vaše najvažnije aktivnosti?
Ivana Branković: Podršku studentima/kinjama i srednjoškolcima/kama u blokadama trenutno vidimo kao našu najvažniju aktivnost, jer verujemo da je važno podržati mlade u borbi za prava i pravdu. Važno je brinuti o nihovoj bezbednosti, da ako im je potrebno kroz mentorstvo, solidarnost I slušanje pružamo, emocionalnu podršku. Naš cilj je da pomognemo da ostvare svoje ciljeve, ali i da sačuvaju svoje mentalno zdravlje u izazovnim okolnostima.
Pomoć u brizi za mentalno zdravlje mladih dolazi kroz radionice, individualne sesije i stvaranje prostora za razgovor o izazovima s kojima se suočavaju. Posebno je važno adresirati stres i pritisak koje nosi aktivizam, balansirajući njihovu energiju sa brigom o sebi. Kroz ovaj rad osnažujemo ih da budu proaktivni, ali i da razviju veštine samopomoći i podrške vršnjacima/kinjama
Naša uloga je i u povezivanju različitih aktera – omladinskih radnika/ca, profesora/ki i drugih podržavajućih odraslih, kako bismo zajedno stvorili mrežu podrške za mlade. Verujemo da su blokade i slični oblici protesta važno sredstvo izražavanja nezadovoljstva i postizanja promena, ali da njihova snaga leži u kolektivnom radu i međusobnoj brizi. Kroz ove aktivnosti doprinosimo razvoju otpornosti, empatije i solidarnosti, što su stvari koje čine da društvo opstane.
- - Kako biste opisali lokalnu kulturnu scenu u periodu od vašeg osnivanja do danas? Ko su ključni akteri, ima li interesovanja publike za događaje u kulturi?
Ivana Branković: Lokalna kulturna scena u Zrenjaninu suočava se sa nizom izazova, a jedan od najznačajnijih je nedostatak adekvatnog ulaganja u kulturu. Iako postoje pozitivni pomaci, poput aktivnosti ALUZ-a (Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina), koja je dobila galerijski prostor u zgradi Muzeja i uspeva da realizuje godišnji galerijski program uz minimalnu finansijsku pomoć grada, ovi primeri ostaju izuzetak, a ne pravilo. Opšti trend pokazuje da se lokalni fondovi za kulturu često zloupotrebljavaju za projekte koji nemaju kulturnu relevantnost, čime se gubi prilika za podršku kvalitetnim i dugoročnim inicijativama.
Ovakva praksa rezultira time da se značajan broj nezavisnih aktera suočava s nedostatkom sredstava za realizaciju programa koji bi mogli imati dubok uticaj na zajednicu. To doprinosi opštoj apatiji prema kulturi i ograničava prostor za razvoj novih inicijativa. Publika se uglavnom okreće komercijalnim događajima poput filmskih projekcija i velikih koncerata, dok alternativni i nezavisni programi ostaju marginalizovani.
Poseban problem je nedostatak strateškog planiranja i fokusiranog ulaganja u kulturu koje bi osnažilo lokalnu scenu. Umesto toga, sredstva se često troše na projekte sa slabim kulturnim doprinosom zajednici. Aktivni horovi u Zrenjaninu, kao i organizacija Horskog festivala, predstavljaju vrednosti koje privlače lokalnu zajednicu. Programi Kulturnog centra Stripolis i Likovni salon „30x30“ nastavljaju da nude kvalitetne radove u oblasti vizuelnih umetnosti, dok Društvo arhitekata svojim redovnim edukativnim programima doprinosi širenju znanja i angažovanju građana/ki, posebno mladih.
Poseban doprinos lokalnoj sceni i dalje daje CEKOM koji kroz svoj pozorišni rad okuplja veliki borj mladih, ali i novi To Teatar, koji svojim inovativnim pristupom i fokusom na angažovane teme unosi svežinu u zrenjaninsku pozorišnu scenu. Njihovi performansi često se bave savremenim društvenim izazovima i otvaraju prostor za dijalog sa publikom, posebno mladima.
Ono što bustuje zrenjaninsku kulturnu scenu su partnerski projekti koji se realizuju u okviru programa "Na sopstveni pogon". Ovaj program, koji okuplja članice Asocijacije NKSS, omogućava razmenu programa nezavisne kulture između gradova, pružajući Zrenjaninu priliku da ugosti inovativne i kvalitetne programe iz drugih lokalnih scena širom Srbije. Ovi projekti donose raznolikost i osveženje, doprinoseći povezivanju lokalne zajednice sa širim kulturnim okruženjem. Programi "Na sopstveni pogon" ne samo da omogućavaju uvid u savremene kulturne prakse, već jačaju mreže solidarnosti među nezavisnim akterima i zajednicama. Ovo predstavlja značajan doprinos lokalnoj sceni, jer pruža prostor za interakciju s idejama i praksama koje često nedostaju u lokalnim programima.
Lokalna scena i dalje ima potencijal za razvoj, ali zahteva veći fokus na stvaranje prostora i mogućnosti za mlade, kao i osmišljavanje programa koji odgovaraju savremenim potrebama publike.
Međutim, da bi se kulturna scena zaista revitalizovala, potrebno je strateško preusmeravanje sredstava ka projektima koji imaju dugoročnu kulturnu vrednost, uz veći fokus na participativnost, inovativnost i inkluzivnost. Bez toga, lokalna kultura rizikuje da ostane osrednja i nevidljiva, dok stvarni potencijali zajednice ostaju neiskorišćeni.
- - Kakva je lokalna kulturna politika? Na koji način lokalne vlaste i kako podržavaju kulturni sektor, posebno nezavine aktere?
Ivana Branković: Lokalna kulturna politika u Zrenjaninu godinama je ostajala nepromenjena, prateći trendove prisutne i na nacionalnom nivou. Međutim, situacija se promenila krajem ove godine, jer je Zrenjanin poneo titulu Srpske prestonice kulture za 2025. godinu. U skladu s tim, grad je obavezan da izradi Strategiju razvoja kulture. U oktobru 2024. godine, potpisan je Ugovor za izradu Strategije razvoja kulture grada Zrenjanina za period 2025-2029. između Grada Zrenjanina i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.
Očekuje se da će ovaj dokument biti završen do kraja aprila 2025. godine i da će obuhvatiti sve institucije kulture, pružajući osnovu za pisanje strategija i strateških planova svih ustanova kulture u gradu. Cilj je unapređenje kulturnog života u Zrenjaninu na zadovoljstvo svih građana/ki i kulturnih radnika/ca, navodi se na sajtu Ministarstva kulture.
Iako je izrada strategije pozitivna stvar, ostaje da se vidi kako će lokalne vlasti implementirati planirane mere i koliko će podrške pružiti nezavisnim akterima u kulturnom sektoru. Učešće Zrenjanina u programu srpske prestonice kulture pruža priliku za unapređenje kulturne infrastrukture i sadržaja, ali je neophodno da lokalne vlasti aktivno podrže i nezavisne kulturne inicijative kako bi se postigao sveobuhvatan razvoj kulturne scene.
Lokalna kulturna politika u Zrenjaninu godinama je zanemarivala savremenu kulturnu produkciju, oslanjajući se na ustaljene prakse koje nisu omogućavale razvoj inovativnih i relevantnih programa. Udruženja i nezavisni akteri kulture suočavali su se sa sramno niskim iznosima finansiranja, koji su se često kretali između 20.000 i 30.000 dinara za godišnje programe. Ovi iznosi ne samo da su nedovoljni za realizaciju kvalitetnih projekata, već su i jasan pokazatelj marginalizacije nezavisne scene. S druge strane, značajniji iznosi su dodeljivani isključivo povlašćenim organizacijama, često bez jasnih kriterijuma i transparentnog procesa odlučivanja.
Ovakav pristup ne samo da urušava poverenje u lokalne institucije, već i obeshrabruje nezavisne kulturne aktere koji godinama svojim radom doprinose raznovrsnosti i kvalitetu kulturne ponude u Zrenjaninu. Umesto da se podrže inovativni projekti i osnaže udruženja koja rade s mladima, koriste participativne prakse i bave se savremenim društvenim temama, resursi su često usmeravani ka programima bez jasne kulturne relevantnosti ili uticaja na zajednicu.
S obzirom na to da Zrenjanin u 2025. preuzima titulu nacionalne prestonice kulture, akteri nezavisne scene će insistirati na transparentnosti i odgovornosti u procesima dodele sredstava. Promena mora biti uspostavljanje profesionalnih i odgovornih komisija za ocenjivanje projekata, sa članovima/cama koji razumeju savremene kulturne potrebe i vrednosti participativnih praksi. Takođe, neophodno je uvođenje javnih konsultacija i jasnih kriterijuma za odabir i finansiranje programa, kako bi se osiguralo ravnopravno tretiranje svih aktera i obezbedio održiv razvoj kulturne scene.
Bez ovih promena, Zrenjanin će nastavi praksu marginalizacije nezavisne kulturne scene. Transparentnost, profesionalizam i odgovornost bi trebali da buduosnovni principi lokalne kulturne politike kako bi se stvorili uslovi za inkluzivnu, inovativnu i održivu kulturnu produkciju koja zaista odgovara potrebama zajednice.
- - Zrenjanin će 2025. godine biti nacionalna prestonica kulture, posle Čačka i Užica. Šta mislite o konceptu tog programa Ministarstva kulture uopšte i da li ćete i na koji način učestvovati u zrenjaninskom programu?
Ivana Branković: Program srpske prestonice kulture ima potencijal da bude presedan u kulturnim praksama Zrenjanina, ali i rizik ponavljanja problema koji su primećeni u prethodnim realizacijama u Čačku i Užicu. Ovaj koncept, iako ima visoke ciljeve, često se suočava s izazovima kao što su centralizovano odlučivanje, nedovoljna transparentnost i zanemarivanje nezavisnih aktera. Kritike prethodnih prestonica kulture ukazuju na to da su sredstva neretko usmeravana ka infrastrukturnim projektima koji nisu dugoročno unapredili kulturnu produkciju ili osnažili lokalnu scenu.
U slučaju Zrenjanina, već nakom prihvatanja aplikacije od strane Ministarstva kulture, primećeni su problemi u komunikaciji između tima koji je pisao aplikaciju „Meandri grada – tokovi kulture“ i tima koji je dobio mandat od Grada da sprovede implementaciju programa. Ovo ukazuje na neophodnost većeg nivoa transparentnosti i inkluzivnosti u procesu donošenja odluka
FotoExpo učestvuje u zrenjaninskom programu jer je aplicirao predlogom projekta „Kombinat – Na četiri točka“ koji je prvobitno uvršten u projektnu aplikaciju „Meandri grada – tokovi kulture“
To je nulti projekat kolektiva Jednostavno rečeno i udruženja FotoExpo, osmišljen kao inicijativa koja istražuje industrijsko nasleđe Zrenjanina i njegovo značenje za lokalnu zajednicu. Kroz participativne metode, projekat povezuje mlade i starije građane/ke u procesu dokumentovanja i revalorizacije priča o nekadašnjim industrijskim gigantima, podstičući međugeneracijski dijalog i očuvanje kolektivnog sećanja.
Učesnici/ce projekta prolaze kroz radionice istraživanja u okviru kojih prikupljaju građu putem intervjua sa starijim sugrađanima/ki, fotografija iz proslosti, a i vizuelno dokumentuju stanje industrijskih objekata. Prikupljeni materijali biće prezentovani kroz izložbu i publikaciju „Radnici govore“, koja objedinjuje priče, fotografije i narative nastale tokom projekta.
Projekat ne samo da edukuje mlade o važnosti industrijskog nasleđa, već i doprinosi društvenoj koheziji, povezivanju generacija i stvaranju modela kreativne saradnje koji se može primeniti i u drugim lokalnim zajednicama.
Poseban fokus stavljen je na upotrebu fotografije i savremenih digitalnih alata za istraživanje i prezentaciju, čime se osigurava relevantnost projekta za savremenu publiku.
Izložba koja obeležava završetak projekta biće otvorena u oktobru 2025. godine u autentičnom prostoru industrijskog nasleđa, dok će publikacija i digitalna arhiva ostati trajni resursi za istraživanje i edukaciju.
Preostaje nam samo da se dosledno zalažemo za to da se tokom realizacije programa u potpunosti poštuju projektni predlozi i predviđena dinamika njihovog sprovođenja.
- - Šta mislite o kulturnoj politici na nacionalnom nivou? Vidite li u tom pogledu neke uspone i padove tokom vremena ili je reč o kontinuitetu?
Ivana Branković: Neću reći ništa novo. Svi smo svesni stanja u kulturi danas na koje je i Asocijacija NKSS ukazivala kroz svoj dugogodišnji rad. Kulturna politika u Srbiji decenijama se suočava s ozbiljnim problemima koji ne samo da sprečavaju njen razvoj, već i dovode do njenog kontinuiranog urušavanja. Umesto da se kultura tretira kao resurs za društveni razvoj, ona se marginalizuje kroz sistemske zloupotrebe, nedovoljna izdvajanja i netransparentne procese odlučivanja.
Jedan od najočiglednijih problema je nedovoljno finansiranje kulture. Izdvajanja iz budžeta za kulturu su ispod svakog proseka, što direktno utiče na kvalitet i obim kulturne produkcije. Nezavisni akteri, koji često donose inovativne i participativne programe, suočavaju se sa sramno malim iznosima podrške, dok se sredstva usmeravaju prema povlašćenim projektima. Konkursi su opterećeni kašnjenjima, a diskreciono pravo pri dodeli sredstava koristi se na netransparentan način, što ostavlja umetnike/ce i kulturne radnike/ce u neizvesnosti.
Poseban problem predstavlja status umetnika/ca koji se suočavaju sa nesigurnim uslovima rada, niskim honorarima i nepostojanjem adekvatne socijalne zaštite. Njihov rad često nije prepoznat kao važan za društvo, a kulturna politika ne pruža sistemsku podršku koja bi omogućila stabilnost i kontinuitet njihovog rada. Pitanje statusa umetnika/ca zahteva hitnost, ali ostaje zanemareno u okviru trenutnih politika.
Još jedna ozbiljna prepreka razvoju kulture u Srbiji je porast nacionalnih i tradicionalnih narativa koji dominiraju kulturnom politikom. Ovo nameće ograničenja savremenim umetničkim praksama, koje su važne za promišljanje aktuelnih društvenih pitanja. Umesto da se otvori prostor za kritičko mišljenje i inovativne pristupe, kulturna scena se sve više zatvara u okvir tradicionalnih vrednosti, čime se suzbija njen razvoj.
Takođe, veliki problem je iscrpljivanje resursa kroz manifestacije koje troše značajna sredstva bez stvaranja trajnih kulturnih vrednosti za zajednicu.
Nažalost, sada se kultura koristi kao alat za promociju uskih političkih interesa. Dok se to događa, kultura će ostati marginalizovana, a njeni akteri/ke nedovoljno jaki da preuzmu odgovornosz za promenu.
Poslednje, ali ne manje bitno je tretman kulturnog nasleđa u Srbiji. Ono se suočava sa surovom devastacijom pod izgovorom ekonomskog razvoja i u službi interesa kapitala. Ova devastacija ogleda se u nekontrolisanom pretvaranju istorijskih građevina i kulturnih prostora u komercijalne sadržaje, gubitku autentičnosti nasleđa kroz neprimerene intervencije, kao i u zanemarivanju kulturnih i umetničkih vrednosti zarad profita. Industrijska baština, spomenici kulture, pa čak i zaštićena prirodna dobra postaju žrtve privatizacije i neodgovornog urbanog planiranja, pri čemu se interesi investitora stavljaju ispred javnog dobra. Ovaj trend, dodatno pojačan izostankom strateških politika očuvanja i razvoja kulturnog nasleđa, ukazuje na duboko zanemarivanje vrednosti koje bi trebalo da budu temelj kulturnog identiteta i društvene kohezije. Dok struka pokušava da zaštuti oddevastacije zgradu Generalštaba u Beogradu i Sajamske hale na Novom Beogradu izgledi su da je malo verovatno da ovi spomenici kulture ostanu.
- - Trenutno ste na čelu Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, koja je nedavno predstavila analizu rezultata konkursa za sufinansiranje programa u kulturi na različitim nivoima vlasti, kao i dva zagovaračka dokumenta sa preporukama za unapređenje položaja nezavisne kulture i javnih konkursa za (su)finansiranje projekata u oblasti kulture. Koji su najveći problemi nezavisne kulturne scene i šta su ključni predlozi?
Ivana Branković: Asocijacija NKSS kontinuirano analizira rezultate konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata u oblasti savremene kulturne produkcije na svim nivoima vlasti. Na osnovu ovih analiza, kao i na osnovu dva zagovaračka dokumenta sa preporukama za unapređenje položaja nezavisne kulture i javnih konkursa, koje je izradila Radna grupa Asocijacije NKSS (u sastavu dr Predrag Cvetičanin, Marijana Cvetković, Virdžinija Đeković Miketić, dr Vida Knežević, Luka Knežević Strika, dr Milica Pekić i dr um Vahida Ramujkić), tokom decembra 2024. godine organizovani su konsultativni procesi sa zainteresovanim akterima sa kulturne scene, čime je finaliziran process rada na ovm dokumenatima i dinešene preporukr. Dokumenti ukazuju na važne probleme nezavisne kulturne scene u Srbiji i nude konkretne predloge za njihovo rešavanje.
Jedan od izazova je nedovoljno finansiranje. Republika Srbija izdvaja manje od 1% svog budžeta za kulturu, što nije dovoljno za održavanje i razvoj sektora. Većina sredstava odlazi na republičke kulturne ustanove, dok nezavisni akteri ostaju na margini, bez adekvatne finansijske podrške, često oslonjeni na neizvesne projektne konkurse.
Problem dodatno pogoršava netransparentnost konkursnih procedura. Konkursi su često obeleženi kašnjenjima, nejasnim kriterijumima za bodovanje i zloupotrebama diskrecionih prava u dodeli sredstava. U mnogim slučajevima, članovi komisija ostaju nepoznati, a obrazloženja odluka su generička ili potpuno izostaju.
Centralizacija kulture predstavlja još jednu prepreku. Više od polovine sredstava dodeljuje se organizacijama iz Beograda i Novog Sada, dok kulturni akteri u manjim sredinama ostaju bez podrške, što dovodi do stagnacije kulturnog razvoja na lokalnom nivou. Manji gradovi, gde kultura često ima ključnu ulogu u društvenom životu, bivaju zapostavljeni u podeli resursa.
Osim toga, postoji hroničan nedostatak infrastrukture za rad nezavisne kulturne scene. Mnoge organizacije nemaju sopstvene prostore za rad ili prezentaciju programa. Napušteni javni prostori, poput bivših industrijskih i vojnih objekata, ostaju neiskorišćeni jer zakonska regulativa ne prepoznaje civilno-javna partnerstva kao model upravljanja.
Na sve to, pravni i strateški problemi dodatno usložnjavaju situaciju. Nezavisna kultura nije prepoznata u zakonima kao posebna oblast, što otežava njen institucionalni razvoj. Strategije kulturnog razvoja na republičkom i lokalnom nivou ili ne postoje ili su nefunkcionalne, a procesi odlučivanja ne uključuju aktere nezavisne scene.
Za rešavanje ovih problema, neophodna je promena u pristupu kulturnim politikama. Korak je povećanje budžeta za kulturu na najmanje 1% državnog budžeta. To bi omogućilo značajnija izdvajanja za savremeno stvaralaštvo, uz razvoj višegodišnjih programa finansiranja koji bi doneli stabilnost. Takođe, neophodno je uvesti transparentnost u konkursne procese putem javnih bodovnih lista, obrazloženja odluka i digitalizacije prijava.
Decentralizacija kulture mora postati prioritet kroz usmeravanje sredstava na manje razvijene sredine i podsticanje njihovih kapaciteta. Napušteni javni prostori treba da se koriste kao nezavisni kulturni centri, kroz saradnju lokalnih samouprava i aktera nezavisne scene. Paralelno s tim, zakonski okvir mora prepoznati nezavisnu kulturu kao zasebnu oblast i omogućiti civilno-javna partnerstva. Osnivanje javne fondacije za nezavisnu kulturu koja bi pružala kontinuiranu podršku kroz institucionalno finansiranje, podršku operativnim troškovima, razvoj kapaciteta i međusektorsku saradnju.
Konačno, neophodno je izraditi nacionalne i lokalne strategije razvoja kulture, uz uključivanje svih relevantnih aktera u dijalog o prioritetima i resursima. Ove mere mogu postaviti temelje održivog sistema kulturnih politika u Srbiji i obezbediti ravnopravniji i pravedniji tretman za nezavisnu kulturnu scenu.
(SEEcult.org)
*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.
“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.