Politička satira “Drakon” Jevgenija Ljvoviča Švarca nova je predstava Pozorišta mladih u Novom Sadu, čija će premijera biti 25. aprila na Velikoj sceni, a reč je o političkoj satiri iz 1943. godine, koja je i danas više nego aktuelna i inspirisala je rusku rediteljku Ljudmilu Fjodorovu da inscenira snažnu priču o manipulaciji i zloupotrebi čoveka, ali i o autoupotrebi i automanipulaciji, o tome kako se sloboda mora osvojiti, a onda se s njom znati i nositi…
Švarc u svojoj drami, jednoj od najboljih dekonstrukcija autoritarne vladavine, raskrinkava laži koje tirani šire kroz priču o patriotizmu kako bi prikrili svoje pljačkaške namere i sasvim konkretne pohode.
“Drakon” govori o vitezu Lanselotu, koji bi da oslobodi ljude opakog Drakona/Zmaja, koji, držeći ih u strahu, njima manipuliše i vlada. Vitezovi napori nailaze na otpor, jer je većina podanika navikla na Drakonove brutalne metode vladavine i s njima se srodila, ma kako one surove bile.
O tome koliko je ovo delo bilo pronicljivo i dalekovido, pa time aktuelno i danas, kao i u trenutku kada je - s hitlerovskom čizmom za vratom i u mislima i pisano, možda najbolje govori rečenica koju izgovara Drakon/Zmaj: “Vidite, ljudska duša je vrlo otporna. Prepolovite telo – i čovek je uništen, ali rastrgajte dušu - ona samo postaje savitljivija, to je sve”.
Snagom glumačkog identiteta, uloženog u to delikatno pozorišno putovanje, priču o tetovinarnim dušama, nemim i gluvim, progorelim i okovanim, ali i onim opojno čistim, izvode glumci: Marija Radovanov, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Ksenija Mitrović, Slobodan Ninković, Saša Latinović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Neda Danilović i Slavica Vučetić, saopštilo je Pozorište mladih.
Za razliku od uobičajene prakse danas da ljudi odgovore i krivicu uvek traže oko sebe, u nekom drugom oko njih, smatrajući da su neki drugi, neki protivnici, krivi za okolnosti u kojima žive, u predstavi “Drakon” taj prst sa znakom pitanja autorska ekipa pokušala je da okrene ka sebi, da vidi - da li se odgovori na pitanja koja nas muče kriju u nama.
“Naravno, čovek se ne može posmatrati izvan nekih spoljnih prepreka i sistema u kojem živi. Mi smo deo sistema u kojem živimo, ali i nekog globalnog, opšteg sistema stanja stvari. Pitanje je samo - gde je granica, gde je taj rub na kojem moramo biti potpuni iskreni prema sebi da se ne bismo izgubili, da ne bismo izgubili sebe, jer ukoliko na vreme ne primetimo tu granicu, ona može da nam isklizne. Lepota ovog teksta je u tome što je izvan vremena, on je kao neka antiutopija. Pisan je davno, bio je aktuelan i tada, a biće verovatno i za 10, 20 ili 30 godina”, navela je rediteljka Ljudmila Fjodorova.
O tome kako “Drakon” otvara karte za čitanje danađnje stvarnosti, da li je gori drakon u čoveku ili pak drakonski strah u njemu, protiv čega je teže boriti se i šta je opasnije za pojedinca, a šta za društvo, u pauzi između proba govorili su glumci te predstave.
Aleksa Ilić smatra da je sama činjenica da je Švarc napisao "Drakona" četrdesetih godina prošlog veka dokaz koliko je tema "strahovlade" večito aktuelna.
“Danas je u našoj zemlji ona jača nego ikad, ali ono što hrani tu ‘strahovladu’ je apatija koja je, nažalost, sveprisutnija kod ljudi, upravo jer su ljudi bombardovani informacijama, lažnim emocijama, strašnom tragedijom i jeftinim veseljem, do te mere da smo mi, kao rod, malo ‘odustali’ od empatije i jednostavno više nemamo snage. Srećom, uvek će se naći neki ‘vitez Lanselot’ koji će preuzeti žrtvu na sebe, podneti još veću žrtvu da bi tako pokušao da istera pravdu, koja je veoma (ne)vešto zatamničena. A drakon u čoveku i drakonski strah u njemu sigurno proizilaze jedan iz drugoga”, naveo je Ilić.
Prema njegovom mišljenju, strah je primarna i primalna emocija u ljudima i dobro skrojeni "Drakon" ume da iskoristi taj strah kako bi dobio šta želi, a još gore - natera uplašene da veruju da i oni žele baš to isto.
“Opaki kolut se napravi i desi se da zastrašeni veruju da žive dobro - jer ‘uvek može gore’, a ne pomisle da možda ‘uvek može bolje’”, dodao je Ilić.
Aleksandar Milković smatra da nije moguće posmatrati ni tekst “Drakon”, ni predstavu nastalu na njemu, bez povlačenja paralele sa trenutnim situacijama u društvu, konkretno srpskom.
“U trenutku u kojem se ogoljavaju svi sistemski problemi jednog - našeg društva, mislim da nikom u publici neće biti teško da prepozna Zmaja (Drakona) koji godinama svoje podanike (koje naziva svojim dušama) drži u mraku, a torturu nad njima sprovodi preko svoje mreže špijuna (gradonačelnika i njegovog sina) i društvo koje takvo stanje stvari vremenom prihvata kao normalno. Tako, Lanselot, vitez, dolazi do saznanja da je potrebno da se ljudi oslobode, ne samo spoljne opasnosti i straha od Drakona, već i straha od promena u samima sebi. I tek tada će biti slobodni. Ili, kako reče jedan transparent: ‘Ne promena vlasti – nego promena svesti’”, naveo je Milković.
Kao možda najbitnije, Milković je naveo to što mlad čovek uzima na sebe da ljudima u tome pomogne, makar ga to koštalo.
“I kaže im: ‘Ja vas volim, prijatelji’. Ono što ohrabruje jeste da znamo da ima i takvih ljudi i da je sada na nama – ljudima, individuama, članovima jednog društva, koje ima svoje vrednosti i moralna načela – da se za njih izborimo. Dugujemo toliko sami sebi. I jedni drugima”, naveo je Milković.
Slavica Vučetić ukazuje da “Drakon", kroz alegoriju o tiraniji i pasivnosti građana, razotkriva mehanizme moći koji opstaju i nakon pada diktatora.
“Tekst nas podseća da pravo oslobađanje ne dolazi samo smenom vođe, već promenom svesti i preuzimanjem odgovornosti. U tom smislu, Drakon i danas snažno odražava savremene društvene izazove – od autoritarnih tendencija do kolektivne apatije. Teže je boriti se protiv drakonskog straha u čoveku, jer on parališe volju i želju za promenom. Strah čini ljude saučesnicima u sopstvenom potčinjavanju, što je opasnije i za pojedinca, i za društvo od samog spoljnog tlačitelja. Dok se drakon može pobediti spolja, borba sa strahom traži unutrašnju snagu i oslobođenje uma”, navela je ona.
Uroš Lazović poziva sve da se izmere spram ljubavi, razumevanja i praštanja.
“Čvrsto sam uveren da je teško imati zdravo i moralno društvo ako je ono sačinjeno od ljudi bez karaktera, vlastitog razmišljanja i hrabrosti. Mislim da sve kreće od pojedinca i da na ličnoj odgovornosti počiva svaka ćelija društva. Mi sami, ogromne snage ulažemo da promenimo druge i da promenimo sistem, kad se svede računica, želimo da je sve drugačije, a da mi više-manje ostanemo isti. Razlog tome je taj što nam je najteže uočiti, a potom se i suočiti sa Drakonima koji su u nama. Često poduzimamo radnje koje nam daju lažno uverenje da se pomeramo ka napred, ali kad se izmerimo spram vrlina ljubavi, razumevanja i praštanja - vidimo da smo siromašni”, dodao je Lazović
Marija Radovanov navela je da se, kada su počele probe za predstavu “Drakon”, postavilo pitanje da li je zj tekst i dalje tako aktuelan u Srbiji kao u trenutku kad je bilo planirano da se radi, pre oko godinu dana.
“Jer mnogo toga se promenilo u nama od novembra, nešto nas je trglo iz somnabulnog stanja. Sigurna sam da više nismo tako beznadežni slučajevi, kao ljudi koje ovde igramo. Sa druge strane, baš sada je bitno ispričati je. Da se osvrnemo na to kakvim smo lošim putem krenuli i da upozorimo da se na taj put više nikad, nikad, ne vraćamo. Da nam se ne desi da opet zaspemo za volanom i probudimo se na nekom strašnom mestu. To je ono što ja danas iz ove pozicije i trenutka čitam u ‘Drakonu’”, navela je ona.
Prema njenom mišljenju, tu priču bitno je ispričati uvek i svuda.
“Švarc je toliko dobro napisao ovu priču. Smestio ju je u okolnost ekstremnog totalitarizma, ekstremnog do tačke komičnog, čak bizarnog. A onda je "zumirao" svakog čoveka u tom sistemu, sve uloge u njemu, sa njihovim shvatanjima, strahovima, nadama, motivima. Svi ti ljudi zajedno, od pralje do gradonačelnika, čine jedan nakaradan, ali zastrašujuće funkcionalan sistem. Šta je tu starije? Ko je koga oblikovao? Oblikuje li nas vlast u poslušne ovce, ili je nama toliko potreban vođa? Ta pitanja nam pisac i rediteljka otvaraju, a na nama je da se suočimo sa sobom - možda se ipak malo prepoznajemo u ovim ljudima? Da li se danas pitamo: "Čime smo mi ovo zaslužili?", upitala je ona.
Odricanje od sopstvene moći razmišljanja i odlučivanja, kako je dodala, malo po malo, neprimetno dovodi do ovakvih apsurda kakve danas živimo - ne samo mi ovde.
Za Kseniju Mitrović “Drakon" je poput neke horor-bajke, a bajke prikazuju teme koje su u čovečanstvu sveprisutne i duboko ukorenjene.
“Tema rata je, naravno, jedna od njih. Kao i tema ‘vođe’. Priča o drakonu je priča jednog naroda - to je, u stvari, priča mnogih naroda. Kada se poskidaju velovi magije i natprirodnih moći, vitezova i princeza, zmajeva koji žive 400 godina i proždiru najlepše devojke, mi dobijamo sliku naše trenutne (a večne) političke stvarnosti”, dodala je ona.
Neda Danilović ukazuje na sveprisutnu sumnju.
“Srpstvo je odvajkada negovalo arhetip vožda, oca nacije, najmudrijeg. Neretko nam se to obijalo o glavu, ali glava otvrdla, pa se i navikla. U najnovijoj istoriji naši izbori se svode na biranje manjeg zla, onog podnošljivijeg. I to je naša zona komfora. Švarc je upravo ‘Drakonom’, visoko intelektualno i hrabro, pozivao na oprez. Sama činjenica da je drama nastala kao navodni osvrt na posledice Hitlerovog pokoravanja sveta, s mogućnošću učitavanja staljinističkog sistema SSSR-a, pokazuje koliko je pisac oštroumno iskoristio medijski uticaj teatra, pokušavši tako auditorijum da pozove na razum”, navela je ona.
Aktuelnost Švarcovog teksta, kako je istakla, nikada nije jenjavala, a čini se da nije bilo plodnijeg trenutka da se zametne na srpskoj sceni.
“Što se tiče drakona u sebi, protiv njega se boriš snagom volje, karakterom, svesnošću, to je borba protiv ličnih poriva, slabosti i tame. Teška je, ali bar znaš protiv koga se boriš. Imaš metu. Imaš oružje. Ali drakonski strah… On je podmukao. Ne da ti da kreneš u borbu uopšte. Umesto da se boriš, ti sumnjaš. Ne znaš ni gde je neprijatelj, jer on je svuda: u glavi, u telu, u glasu koji ti šapuće da nisi dovoljno sposoban, da ćeš pasti, da ne vredi, da su svi isti, da je moglo i gore. Možda je pravo pitanje: šta je opasnije - ono što nas tera da povredimo svet, ili ono što nas sprečava da ga spasimo?”, navela je Neda Danilović.
Saša Latinović ukazao je da, kad god poverujemo u to da su stare izreke prevaziđene, svakodnevni događaji nas demantuju.
“Aktuelnost Švarcovog ‘Drakona’ je tolika da boli. Boli sličnost sa događajima koje neki od nas proživljavamo, već drugi put u svojim malim i kratkim životima. Ta činjenica zabrinjava, jer, ako se sve stalno vrti u krug, onda mi upravo gojimo novog Drakona”, naveo je Latinović.
I Slobodan Ninković ukazao je na aktuelnost “Drakona”.
“Svedoci smo da su se Drakoni (zmajevi) vratili širom sveta, zavaravajući svoje narode da ih štite od nepostojećih pretnji i neprijatelja. Ili zapravo nikad nisu ni nestajali, već su se menjali i prilagođavali, i iz potaje vladali, prerušeni u ruho nekakve demokratije. Neki od njihovih podanika ih tolerišu, mnogi ih podržavaju. U takvim društvima misli samo deformišu mozak, a shvatanje ispravlja i poboljšava krvotok, kako kaže Fridrihsen, lik iz komada. Drugim rečima, ne mislite - vlast će vam reći šta da mislite. Ne gledajte - oni će vam reći šta ste videli. Ne slušajte - stručnjaci će vam reći šta ste čuli”, naveo je Ninković.
Švarc u svojoj drami, kako je istakao, razotkriva sve: laži koje tiranin širi kako bi patriotizmom prikrio svoje pljačke, cinično insistiranje na tome da je otpor uzaludan, potrebu da se eliminišu oni koji govore istinu i to kako su neki korumpirani, pa sarađuju u ugnjetavanju sopstvenog naroda. “Nažalost, sve ovo zvuči tako bolno poznato. Ne živimo li upravo to, sada i ovde?”, naveo je Ninković.
Scenografija, kostim i idejno rešenje lutaka delo su Andreja Zaporožskija, kome je stručna saradnica za kostim bila Milica Grbić Komazec. Kompozitor je Aljbert Halmurzajev, scenski pokret osmislila je Ista Stepanov, dok dizajn svetla potpisuje Ratko Jerković.
Prve reprize su 26. i 27. aprila od 19:30 sati na Velikoj sceni Pozorišta mladih.
(SEEcult.org)