Festival pozorišne igre “Mucijevi dani” počeo je 21. januara u Ateljeu 212 u Beogradu otvaranjem izložbe unikatnih pozorišnih plakata za predstave tog teatra koje je tokom decenija kreirao magistar slikarstva Ljubisav Milunović.
Predviđeno je da do 25. januara bude izvedeno pet gostujućih predstava iz Beograda, Novog Sada, Zaječara i Niša, uz dva scenska čitanja novih drama.
Međutim, moguća su otkazivanja, kako zbog protesta, tako i zbog najavljenog dana žalosti zbog tragedije u rivatnom domu za stare u Barajevu.
Manifestacija se održava u čast velikog reditelja i dugogodišnjeg upravnika Ateljea 212 Ljubomira Mucija Draškića (1937-2004).
V.d. direktorka Ateljea 212 Gordana Goncić pozdravila je publiku na otvaranju izložbe u gornjem foajeu, a o velikom značaju Draškića za to pozorište govorio je najstariji član glumačkog ansambla Svetozar Cvetković.
“Svojom pojavom, radom, načinom komunikacije s glumcima, kroz režiju, susrete, razgovore, šaljive pa i lascivne, ostavio je trag u duhu ovog pozorišta, i to od samog ulaska ovde. Muci je najmlađi od te ekipe koja je stvorila Atelje 212, a u kojoj su bili Radoš Novaković, Bojan Stupica i Mira Trailović. On je sledbenik, neko ko je nasledio, a onda napravio još tri koraka iznad svega toga”, istakao je Cvetković.
Cvetković je naglasio i Draškićevu presudnu ulogu u renoviranju, zapravo zidanju nove zgrade Ateljea 212 na staroj adresi početkom 90-ih godina, što je takođe bitno doprinelo da opstane duh tog pozorišta koji potom prenose i naredne generacije.
Inače, Draškić je u svom matičnom pozorištu ostvario impozantan opus - režirao je čak 31 predstavu.
Osvrnuvši se na izložbu, Cvetković je primetio da su Ljubisav Milunović i on sada “jedini ostali iz Mirinog vremena”, dok su druge kolege u kuću došle u doba Mucija i kasnije.
“Ljuba je još tada stvorio svoj identitet, brzo je za sve nas postao ‘Ljuba slikar’. Kad god je trebalo nešto na sceni da se ‘omala’, njega smo zvali. Nismo bili ni svesni koliko je unikatnih plakata uradio. U vreme kada sam ja vodio ovo pozorište, većina tih plakata je urađena unikatno silom prilika, jer nije bilo dovoljno para da se štampaju, nego Ljuba uradi, a mi stavimo plakat u izlog”, prisetio se Cvetković.
Kako je ocenio, Milunović je jedinstvenim umetničkim delima ostavio trag za veliki broj predstava, čija je suština ostala zabeležena i na tim sjajnim plakatima.
Milunović je izjavio da je u Atelje ušao još kao student, 1977. godine, ni ne sluteći da će tu provesti toliko vremena.
“Mira mi je dala ponudu koja se ne odbija - nema radnog vremena, mogu da slikam šta hoću, ali na prvom mestu da valjano radim za kuću. Tako sam krenuo. Za mene je najkreativniji deo ovog pozorišta bio bife. Tu se svašta dešavalo”, kazao je Milunović.
Prema njegovim rečima, kad god je imao neki problem, obraćao se Draškiću, da bi se dogovoriki.
“Dugo nisam znao da je on studirao i istoriju umetnosti. I po tom osnovu smo se razumeli. On je bio čovek-pozorište. Lako je bilo s njim raditi“, rekao je Milunović.
U Ateljeu 212 nameravaju da predstave koje ne budu odigrane u okviru “Mucijevih dana” ponovo pozovu u goste u nekom drugom terminu.
To pozorište, kao ni ostala gradska, te Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i somborsko Narodno pozorište, nije igralo ni 16. januara u znak protesta zbog nasilja prema studentkinji Pravnog fakulteta koju je privatno putničko vozilo udarilo dok je stajala na trotoaru uoči studentskog odavanja pošte petnaestominutnom tišinom žrtvama tragedije u Novom Sadu.
(SEEcult.org)