Solo predstavom „Pospanost“ francuskog koreografa i izvođača Borisa Šarmaca, svojevrsnom meditacijom o stanju „među javom i međ’ snom“, 14. i 15. aprila u Bioskopu Balkan završava se zvanični program 22. Beogradskog festivala igre, ali će 20. maja u Novom Sadu biti izveden komad „Onaj koji pada“ Joana Buržoa, koji je odložen zbog povrede jednog člana ansambla iz Grenobla.
Šarmac, koji je od 2022. godine direktor Teatra igre Pine Bauš u Vupertalu, inspiraciju za prvi solo dobio je pre tog angažmana, za vreme pandemije korona virusa.
„Solo za sebe obično kreiraju mladi koreografi, dok su u fazi istraživanja svog tela. Ja sam, međutim, igrao u pariskoj Operi i rano počeo da se bavim koreografijama za velike ansamble. Za vreme kovida bio sam strašno usamljen. Upustio sam se u vrlo lično, intimno istraživanje i tako došao do svog prvog sola“, rekao je Šarmac (52) na konferenciji za novinare 14. aprila u Beogradu.
Premijera je bila u Operi u Lilu 2021. godine i od tada je Šarmac izvodi u različitim, velikim i malim prostorima, a posebno mu se sviđa scena u Balkanu jer omogućava blizinu s publikom, što pojačava intenzitet predstave.
Tokom kreiranja „Pospanosti“, kako je rekao, nije koristio snimljenu muziku nego je samo zviždukao one melodije koje su mu spontano dolazile - od filmske muzike Enija Morikonea, preko klasike Baha i Vivaldija, džeza, do hitova Bili Ajliš, koju vole njegova deca. Tako je ostalo i u predstavi, a uključio je i zviždanje kakvo se čuje na ulici ili tokom demonstracija.
„Ne radim mnogo koreografija. Volim da radim polako, da istražujem, a onda da to dugo igram. Nadam se da će tako biti sa ovim solom. U mladosti smo Dimitri Šomblas i ja uradili duo komad (A bras-le-corps) i dogovorili se da ćemo ga igrati dok smo živi. Prošle su 32 godine i još uvek ga izvodimo“, rekao je Šarmac.
Prisetio se da je već bio u Beogradu, još devedesetih godina kao mlad igrač u kompaniji Odil Dibok.
Povodom angažmana u Vupertalu, izjavio je da ga interesuje istorija savremene igre i u tom smislu, naravno, rad velike umetnice Pine Bauš.
„Oni su me pozvali, a ja sam smatrao da je zbog jevrejske linije u mojoj porodici značajno da odem u Nemačku. Bilo mi je drago da sarađujemo. Mnogo smo uradili. Obnovili smo neke komade Pine Bauš, što je bilo dirljivo iskustvo, nastupali na čuvenom festivalu u Avinjonu, radili veliki performans u crkvi…“, rekao je Šarmac, dodajući da na kraju ove sezone završava taj trogodišnji aranžman.
Direktorka BFI Aja Jung, na konstataciju novinara da je ovogodišnji festival bio uspešan, a održan je u burnim društvenim okolnostima, primetila je da „ma kakva bila situacija napolju, globalna, lokalna ili naša lična, uloga pozorišta jeste da nas uvede u neki drugi svet, da ponudi različite ideje i utiske“.
„To je i uloga Festivala, a takođe i da prikaže trendove, novu energiju, mlade umetnike, uz one već svetski afirmisane autore. Mislim da ovaj festival ispunjava svoju ulogu, kao što i pozorište mora da ispuni svoju ulogu ma kako vreme bilo komplikovano, teško ili drugačije od onog o kakvom maštamo“, rekla je Aja Jung.
Kako je dodala, za Festival igre svih ovih godina okolnosti nisu bile idealne, međutim, najbitnije je da li želite da se bavite nečim ili ne.
„Zadovoljna sam ovogodišnjim izdanjem, ali je najvažnije da publika bude zadovoljna. To je mera vrednosti jednog festivala. Naravno, i umetnici koji su došli i odigrali predstave, da odnesu lep glas u svoje zemlje i na druge scene širom sveta. Bilo je i mnogo inostranih novinara, naročito zbog grčkog Nacionalnog baleta, čije je „Zlatno doba“ imalo svetsku premijeru upravo na BFI“.
„Jako je važno da se o Festivalu pronese dobar glas van granica naše zemlje. To mi možda ne vidimo odavde, ali to je važno za budućnost jednog festivala i, naravno, za zemlju u kojoj se taj festival održava“, rekla je Aja Jung.
(SEEcult.org)