Alternativni kulturni centar Gnezdo u Kruševcu, nastao pre sedam godina renoviranjem nekadašnjeg prostora Fudbalskog kluba Borac, etablirao se kao jedan od zapaženih centara za kulturu ne samo u Srbiji, već i u regionu. Osnivačica Gnezda kaća Dimitrijević govori u intervjuu za SEEcult.org o počecima tog poduhvata, radovima na renoviranju napuštene zgrade, traganju za sopstvenim putem u pogledu organizacije i funkcionisanja Gnezda, kao i o publici, planovima, lokalnoj i nacionalnoj kulturnoj politici.
- - Kako ste došli do ideje da se upustite u taj poduhvat, s obzirom na to da ste živeli u Beogradu?
Kaća Dimitrijević: Ideju da je uopšte moguće razmišljati u tom pravcu, da je nama, običnim građanima i građankama, “dozvoljeno” razmišljati toliko slobodno o javnim prostorima i njihovoj upotrebi, dobili smo u smoorgnaizovanom kolektivu Inex filma, u Beogradu. Ovaj prostor je zatvoren 2015. god., ali je vreme koje smo proveli u njemu ostavilo veliki trag na nas i otvorilo nam horizonte u različitim pravcima. Tu se desio i naš prvi susret sa nezavisnom kulturnom scenom i aktivizmom, iako u to vreme stvari nismo tako percipirali. Nakon zatvaranja ovog prostora smo se doselili u Kruševac, prvo sa željom da iz prve ruke vidimo koje su prednosti i mane života u unutrašnjosti, a otkrivanje prostora koji će kasnije postati AKC Gnezdo je ono što nas je u gradu zadržalo.
- - Šta je sve podrazumevao rad na renoviranju napuštene i ruinirane zgrade? Kako ste opremili prostor, kako se grejete?
Kaća Dimitrijević: Radova je bilo jako puno i teško ih je sve pobrojati. Počeli smo, naravno, sa iznošenjem đubreta koje se godinama nagomilavalo, ponomljenog stakla, linoleuma, nameštaja, odeće, maltera koji je otpadao i sl. Kada smo prostor u potpunosti očistili, prvo smo morali da ga obezbedimo od neovlašćenih ulazaka i krađe. Napravili smo ramove za prozore koji su nedostajali, zavarili rešetke na prozorima sa terase, izvarili vrata. Onda je red došao na guljenje ojedenog maltera i farbe sa zidova, drvenarije i td. Ovo je oduzelo najviše vremena i bilo je fizički zahtevno. Pri guljenju plafona su otpadali ogromni delovi maltera, tako da smo konstantno bili u strahu da nećemo imati dovoljno materijala i finansija da sve uspešno završimo. Potom smo uvodili struju sa električarem, obijali kanale za kablove, zatvarali ih naknadno. Kada smo dobili stuju bili smo u situaciji da koristimo i više alata. Uveli smo i vodu, što je bilo jako značajno. Unutrašnje zidove smo gletovali, farbali. Spoljašnje zidove smo prvo ogulili od ostataka fasade, pa onda malterisali, a zatim je oslikan i prvi mural Gnezda, od strane street art umetnika Pirosa.
Tu su i svi poslovi oko sređivanja šanka, toaleta, i balkona. Grejanje smo uveli 3 godine kasnije, kada smo imali uspešnu kampanju “Zagrejmo Gnezdo” i zahvaljujući donacijama građana i građanki, uspeli smo da instaliramo kotao i radijatore. Nameštaj smo uglavnom dobijali donacijama ljudi, a opremu za sprovođenje programa smo skupljali godinama, a najveći pomak se desio skoro, pre godinu dana, kada smo izvršili značajnu nabavku opreme za muzičke događaje.
- - Rad AKC Gnezdo zasnovan je na načelima solidarnosti, zajedništva, jednakosti, otvorenosti, odgovornosti, inovativnosti, kreativnosti i partnerstvu, što su principi koji se trenutno brane i na blokadama fakulteta i protestima u Srbiji. Da li su, na osnovu vašeg iskustva, to vrednosti koje ipak postoje u lokalnoj i široj zajednici?
Kaća Dimitrijević: Da, one definitivno postoje, ali uglavnom pritajeno, na nekom osnovnom režimu opstanka, jedva vidljive, jer ih naše društvo ne podstiče i ne nagrađuje. Nalikuju žaru vatre koji se zadržava u pepelu i onda kada se čini da je vatra ugašena. Međutim, pravi podsticaj će lako od žara razbuktati vatru, što je upravo i ono što vidimo da se dešava na fakultetima i blokadama.
- - Imate trajne korisnike prostora i one koji su vezani za vas realizacijom određenih programa. Koliko su vam iskustva drugih nezavisnih kulturnih centara - retkih doduše u Srbiji, pomogla da koncipirate način vođenja Gnezda i njegovog rada? Šta bi bio vaš savet mogućim novim inicijatorima alternativnih kulturnih centara?
Kaća Dimitrijević: Teško je objasniti na koji sve način su nam pomogla iskustva drugih, jer nismo bili u mogućnosti da ta njihova iskustva pravolinijski i u istom obliku primenimo kod nas, zato što što se jako razlikuju naše lokalne zajednice i ostale okolnosti. Istovremeno, njihova iskustva su nam pomogla puno. Sa jedne strane, to je bilo na psihološkom planu, u saznanju da postoje drugi ljudi koji se bore sa istim ili sličnim problemima i koji streme istom ili sličnom cilju. Takođe, u tom traganju za sopstvenim putem i ispitivanju načina na koji drugi kolektivi vode slične prostore, mogli smo malo brže da se krećemo zahvaljujući iskustvima koja su podelili sa nama i svetlu koje su bacili na određene teme.
Mi ni danas ne možemo reći da smo pronašli potpuno zadovoljavajući način vođenja Gnezda. Savet koji bih mogla dati je da imaju puno strpljenja za ovaj proces, naročito ukoliko su okrenuti ka nekim horizontalnijim i participativnim načinima odlučivanja i da budu spremni na to se će trebati više pokušaja da se dođe do odgovarajućeg koncepta.
- - Kako biste opisali lokalnu kulturnu scenu? Ko su glavni akteri i da li ima saradnje među vama?
Kaća Dimitrijević: Kada je reč o institucionalnoj kulturi, tu su Umetnička galerija koja je pod nadležnošću Narodnog muzeja Kruševac, Kulturni centar Kruševac, Kruševačko pozorište, kao aktivniji i Narodna biblioteka Kruševac, Istorijski arhiv i Kulturno prosetna zajednica, kao manje aktivniji. Za njih su u manjoj ili većoj meri vezana i različita kulturno umetnička društva, preko manifestacija, proba i ostalih događaja, ali i neka udruženja. Kada je reč o udruženjima, izdvojila bih Kulturociklina, a oni npr. sarađuju intenzivno sa KCK, ili uruženja BukvArt koje je sarađivalo sa Kancelarijom za mlade. Kada je reč o nama, mi uglavnom nismo imali saradnje sa institucijama, ponekad možda na nekom individualnom planu, ali sa ovim udruženjima jesmo. Kada je reč o nezavisnoj sceni, lokalni konkurs za kulturu je dobar pokazatelj te kulturne scene, i situacija nije dobra i vrlo je obeshrabrujuća za svakoga ko se bavi savremenom umetnošću.
- - Kakva je struktura publike u Kruševcu i okolini? Koliko ima mladih, kojima ste okrenuti? Da li ostaju ili odlaze iz Kruševca?
Kaća Dimitrijević: Publika kulturnih događaja u Kruševcu je uglavnom starija, uz uzak krug vršnjaka i vršnjakinja onih mladih koji sami učestvuju u kreiranju kulturnih programa. Mladi intenzivno odlaze, a nažalost, posle završene sredne škole dosta je i onih koji zbog porodične situacije moraju odmah da se zaposle na nisko plaćenim i teškim poslovima, što ih dosta udalji od potreba za kulturom. Naročito ukoliko se u porodici ne neguju kulturne navike.
- - Gnezdo je karakteristično po raznolikosti programa. Koje biste posebno izdvojili?
Kaća Dimitrijević: Program koji nas je ove godine najviše zaokupio i zabavio bio je Gnezdo FEST, festival na obali reke Rasine ispod Gnezda, koji je trajao tri dana i okupio je dosta programa nezavisne kulturne scene i promovisao bendove koji svoje probe održavaju u Gnezdu. Zadnjeg dana festivala organizovano je takmičenje u pravljenju kula u pesku na kome se takmičilo sedam ekipa, sastavljenih od dece i roditelja, i bilo je jako uzbudljivo. Ideju da izađemo iz okvira samog prostora i održavamo i programe napolju, na plaži, imamo od samog osnivanja, ali smo tek sada bili u mogućenosti da na adekvatan način to i učinimo. Takođe bih akcentovala i besplatno dostupan muzički studio koji imamo u Gnezdu, gde mladi i neafirmisani bendovi, ali i svi ostali, mogu održavati probe i snimiti audio i video materijal, što je program koji je pokrenut početkom 2024. god. Na našem youtube kanalu je moguće ispratiti deo materijala koji je tako nastao, i svi smo jako zadovoljni načinom na koji se studio razvija.
- - Kako biste opisali lokalnu kulturnu politiku? Radili ste i analizu gradskog konkursa za finansiranje i sufinansiranje programa u kulturi. Šta ona pokazuje?
Kaća Dimitrijević: Lokalna kulturna politika prati nacionalnu i odlikuje je pasivnost, nedostatak kreativnosti i potpuna odvojenost od potreba korisnika i korisnica. Akcenat je na održavanju istog statusa godinama, uz kretanje u desno, uz apsolutnu nesposobnost da se prepozna i razume pozicija nezavisne kulturne scene i njene potrebe. Najveći deo budžeta za kulturu se izdvaja za rad gradskih ustanova kulture (oko 85%), a veoma mali za jačanje kulturne produkcije i umetničkog stvaralaštva umetničkih i drugih udruženja registrovanih za obavljanje delatnosti kulture, pojedinaca i drugih subjekata u kulturi. Na gradskom konkursu za kulturu, koji je ove godine podignut na 6.000.000 rsd., jedna organizacija svake godne dobija više od polovine budžeta, dok su gotovo sve organizacije podržane simboličnim iznosima (od kojih su neki i 17.000 rsd!). Tako da je ova podrška fiktivna jer je daleko ispod minimalne cene rada potrebne samo za tehničko bavljenje projektom, bez započinjanja bilo kakve aktivnosti. Praksa je da se u najvećem broju odobrenih projekata ne odobrava honorar za rad angažovanih lica što dovodi do produbljivanja prekarne pozicije ionako marginalizovanih radnika i radnica u kulturi i bitno otežava rad samih organizacija.
- - Šta mislite o kulturnoj politici na nacionalnom nivou, posebno u odnosu na aktere nezavisne kulturne scene?
Kaća Dimitrijević: Na čelu Ministarstva kulture Srbije nalazi se osoba koja nije kvalifikovana za tu svoju radnu poziciju, a odluke koje donosi Ministarstvo se, kao što sam već rekla, prenose do lokalnih samouprava. Kulturnu politiku naše zemlje vidimo po nizu skandala koji su se ove godine desili, kao što je nedopustivo višemesečno kašnjenje rezultata konkursa Ministarstva kulture, a zatim i analiza tih rezultata, saopštenja Beogradske filharmonije o ponižavajućim uslovima rada, potpuni izostanak konkursa za kulturu Grada Beograda, obustava rada Remont galerije nakon 25. godina, zbog nepodnošljivih uslova rada na nezavisnoj sceni i još dosta toga. Budžet za kulturu se troši nenamenski, često odlazeći u ruke GONGO organizacija, netransparentno i na štetu organizacija koje se istinski bave kulturom, a u kranjoj liniji, naravno, na štetu njihovih korisnika i korisnica, odnosno samih građana. Ministarstvo kulture je u čestom i oštrom sukobu sa akterima nezavisne kulturne scene, jer oni ukazuju na nebrigu, isključivost, autoritarnost i nestručnost onih koji bi za njihova prava trebalo da se zalažu, a ne da ih krše i čija je obaveza da obezbede dostojanstvene uslove rada u kulturi.
- - Kako vidite podršku stranih donatora kulturnoj sceni?
Kaća Dimitrijević: Kultura je generalno, na svetskom nivou, na margninama tokova novca, u zapećku, tako da je podrška kulturnoj sceni uvek mala i nedovoljna i često morate da se borite da dokazujete značaj kulture i umetnosti, a to je u današnje vreme baš nezahvalan zadatak. Stiče se utisak da donatorima često nije najvažnije da vas zapravo podrže, na onaj način na koji je vama to potrebno, nego da to učine na neki način koji će njima olakšati obavljanje sopstvenog posla. Većina donatora vam nameće jako puno administracije i posla za koji veliki broj aktera kulturne scene nema kapaciteta, pa će takve donacije ići “predatorskim” ili jednostavno velikim organizacijama. Te organizacije će na sebe preuzeti administraciju i najveći deo novca, a do pravih kulturnih proizvođača na terenu će doći mrvice. Mislim da bi o ovome trebalo mnogo više da se vodi računa. Nametanje projektnog načina razmišljanja koje pravolinijski ide preko aktivnosti i rezultata do ciljeva je takođe vrlo problematično kada govorimo o projektima koji se bave kulturom i umetnošću i isključuje eksperimentisanje i kreatvnost koje mogu dovesti do iznenadnih i nepredvidivih rezultata. Ta manija da se sve stavi u neke brojeve me iskreno užasava i mislim da nema nikakvih dodirnih tačaka sa radom u polju kulture. Mislim da je ključno da kada podržavate nekoga, ako to već želite da učinite, učinite to na onaj način na koji je to njemu/njoj potrebno, zar ne?
- - Član ste Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, ali i regionalne platforme Kooperativa. Koliko vam ta saradnja sa kolegama znači? Da li očekujete da bi zajedničkim snagama moglo više da se uradi u zajedničkom i opštem interesu?
Kaća Dimitrijević: Da ne verujemo u snagu umrežavanja mi ne bismo ni bili članica ove dve mreže, sigurno, pošto rad u mrežama nije ni jednostavan ni lak, i oduzima izvesno vreme. Neverovatno puno smo naučili zahvaljujući kolegama i koleginicama iz Asocijacije NKSS kao i Kooperative, ali moram da priznam da ta znanja nisu ogrančena samo na struku i znanja iz naše oblasti, već i na to šta je poverenje, zajedništvo i solidarnost. Očekujem da kroz saradnju sigurno možemo da uradimo mnogo više nego što to možemo pojedinačno, ali to nije jednostavan zadatak i zahteva od svakoga izvesnu žrtvu, koju nekad možemo, ali nekada i nismo u stanju, da podnesemo.
(SEEcult.org)
*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.
“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021.godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.