• Search form

BARBI MARKOVIĆ: Čelobrdo games

/ MOBILNA KNJIŽEV...

BARBI MARKOVIĆ: Čelobrdo games

1. Sve bi bilo bolje da smo makar imali gde da odemo, ali bili smo pešaci, a put do prve prodavnice je bio opasan po život, pa smo sedam dana proveli gledajući jedni drugima u lica, pokušavajući da ocenimo koliko do eksplozije i potpunog ludila. Nakon prve diskusije tokom koje je popijena zastrašujuća količina rakije, tema je otišla dođavola, a neki od nas su se narednih dana prepustili čarima prirode. Hodali smo kroz okolno šipražje i čudili se konceptu koji je spojio nekoliko pisaca u pustim crnogorskim brdima. Obični ljudi u kamenoj kući bez pristupa internetu i biblioteci, nije bilo svrhe da prepričavamo plodove tuđeg istraživačkog novinarstva. U pekari Hleb & Kifle na beogradskom aerodromu uspela sam da uhvatim vest o tome da je u okviru istrage komplikovanih austrijskih afera Hypo i BUWOG na lihtenštajnskom računu pokojnog Jerga Hajdera (koji je u vreme zločina bio jedan od glavnih aktera i predsednik Koruške) pronađeno oko 45 miliona evra. O strukturnoj korupciji ne znam šta da kažem. Ne znam ništa što ne stoji u novinama. Korupcija u višim slojevima društva, to su nedostupna polja – kako  se uopšte stiže do njih? Palo mi je na pamet da ponekad nekoga osude za zloupotrebu javne funkcije, ali teško je odrediti tačku na kojoj socijalna spretnost i mikropolitika prelaze u skandaloznu korupciju. Nismo pričali o tome, možda i ne bi bilo zanimljivo, ostaće nepoznato. Da smo manje propovedali, možda smo mogli da mislimo i radimo zajedno. Ali jebi ga (izvinjavam se gospodi), nismo se izložili rizicima dijaloga.

2. U Solženjicinovoj knjizi “Odeljenje za rak” profesor Pavel Nikolajevič Rusanov, član vrhovnog sovjeta SSSR odlazi u bolnicu, a njegova žena na ulazu u odeljenje uzalud pokušava da podmiti medicinsku sestru kako bi taj uticajni čovek dobio specijalan tretman. Ona moli da se na Pavela Nikolajeviča pripazi bolje nego što je uobičajeno i otvara veliku crnu torbicu, vadi iz nje sto pedeset rubalja i pruža medicinskoj sestri, a sestra sklanja ruke iza leđa i odbija. Bolesnikova žena joj gura novčanice u prsa: “Pa ne dajem ja vama! Ali kad se to već ne može učiniti u zakonitu obliku... ja samo plaćam za posao! A vas molim da budete ljubazni i predate kome treba!”. Žena u belom hladno odbija: “To se kod nas ne radi.”

Volim tu scenu. Sviđa mi se ideja o ustanovi pred kojom su svi jednaki. Doduše u bolnici iz “Odeljenja za rak”, svi jednako jadni. U zemljama Evropske unije se – zbog uvida da korupcija šteti ekonomiji i zbog strožijih zakona – ova praksa povukla iz nižih sfera javnog sektora, a Solženjicinova nepodmitljiva radnica je postala svakodnevna pojava. Ipak za različite novčanike postoje različita zdravstvena osiguranja, pa uticajan čovek nikad neće ležati na istom odeljenju sa jugoslovenskim bauštelcem. To se jednostavno ne radi.

3. Beograd, početkom dvehiljaditih. Ulazim u autobus. Leto je i znojim se. Mlada sam osoba sa novcem u ruci. Kažem: “Dobar dan, izvinite, da li mogu da kupim kartu?” Vozač, čovek u službi vozača, vikne : “Sedi bre tamo!” i pošalje me unutra. Zbunjeno odlazim prema kraju autobusa i dok poskakujem na tvrdom sedištu, razmišljam šta se dogodilo. Zašto taj službenik razgovara sa mnom kao da sam oduvek pasla u njegovom krdu, i zašto mu je lakše da ošteti preduzeće koje ga plaća nego da proda kartu osobi koja već drži novac u ruci i spremna je da ga uloži u vožnju? Da li mi je zapravo učinio uslugu? Bilo bi mi draže da je rekao dobar dan. Neizvesno je da li će isti vozač učiniti tu vrstu usluge sledećem čoveku koji zaista ne bude imao novca za prevoz. Možda mu se taj drugi neće dopasti kao ja. Možda će biti suviše ružan ili suviše spor, ili Rom. Ne sviđa mi se to što je grubi čovek za volanom bog prevoznog sredstva. Kao što mi se ne sviđa kad mi službenik ili službenica na šalteru namignu i srede stvar malo preko reda, malo mimo zakona, iako nisam rekla da je hitno, samo zato što im se prohtelo. Odnosno kad mi zatvore šalter pred nosom, koliko god bilo hitno, jer im je nepodnošljiv moj glas. To je možda periferan problem, ali čini mi se da on pokazuje do koje mere sistem ne funkcioniše, čak i bez mita, i koliko se zloupotreba pozicija uvukla ljudima u kosti.

4. Na Čelobrdu se živelo čudno, indirektno. Danima je osnovni medij komunikacije bila rakija. Od nje su zavisili intenzitet i ishod razgovora. A onda je goriva nestalo, pa smo sipali vodu u male čaše i pili. Svi smo znali da pijemo vodu i svi smo se pravili da pijemo rakiju. Poludeli smo. Prihvatili smo igru.

Barbi Marković

Mobilna književna rezidencija, Čelobrdo, Crna Gora, 2016.

Video
15.10.2017 | 13:43

KND: Sve je dobro - 2/2

Ivan Petrović: Sve je dobro, galerija Artget, Kulturni centar Beograda, 3-24. avgust 2017.

2/2 Kritičarka na delu: Ana Bogdanović, istoričarka umetnosti