Čelobrdo, oktobar, jeseni gospodnje. Tu smo, tu su. Mi i oni. Ljudi koji se poznaju, ili ne poznaju. To na koncu nije ni važno. Ljudi su pozvali neke druge ljude. Da budu ono što inače jesu. To su jedina očekivanja, da budemo Mi.
Ja sam Đorđe, i ja sam pjesnik, tako bi mogla početi seansa kod nekog važnog psihoterapeuta, ili sastanak Društva za odvikavanje od poezije. I tako redom, Faruk, Zvonko, Dino, Saša, Asja i drugi, pozvani od drugih, Vesne, Gorana i Đorđa. Pozvani u Doživotnu slobodu, da, to je pitanje na koje ćemo odgovoriti, ili nećemo, niko nas neće pogubiti ako ne odgovorimo, niko nas neće slaviti ako odgovorimo. Dan drugi donio je početak misije, dan drugi donio je drugačije riječi, i drugačije ljude koji različito opšte sa tom davno izrečenom nadrealističkom sintagmom Doživotna sloboda!
Mučimo se, snebivamo se pred njom, strah nas je da ne pogriješimo u otključavanju starog nadrealističkog kazamata. Slobodni da pogriješimo, slobodni da ne pogriješimo, kako god, mi smo tu. Jedni odlaze, drugi dolaze, neki su u međuprostoru, ispraćaju jedne, dočekuju druge.
Čelobrdsku rezidenciju ovih dana pohodi muzika, poezija, pečenje rakije i pravljenje vina, umjetnost kuhinje demonstrira Goran, svakodnevno. Na večerima u konobi ravnopravno učestvuju muzika i tekst, katkad ih prekine neka od mnogobrojnih don huanovskih avantura lokalnog Galeba, s egzotičnim nadimkom LA.
Amon Ra je naklonjen ovih dana, u njegovoj smo milosti, u vodi operemo sve naše grijehe, rekao je jedan od nas.
Doživotna sloboda je konstrukcija, nešto poput mita, ako mene pitate. Drugi će biti slobodni da se slože, ili ne, svejedno. U jedno sam sasvim siguran, Doživotna sloboda je ujedinitelj, saveznik, upućeni na nju, upućeni smo jedni na druge.
I da, zbog nje će rokenrol i poezija ipak biti jedno, ili opet biti jedno, kako vam drago. Bar tih nekoliko sati u lokalnom kafeu.
Đorđe Šćepović
Čelobrdo, oktobar 2017.