Sećanje na rat zarad mira
Razgovor sa pet žena različitih nacionalnosti koje su pretrpele ratne strahote u Hrvatskoj 90-ih održan je 5. avgusta u Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca u Rijeci, uz proteste i pretnje ultradesničara kakve su se mogle čuti i na proslavi vojno-policijske akcije “Oluja” u Kninu, ali i uz poruke da o ratu treba govoriti zarad izgradnje mira.
U organizaciji riječkog HNK-a i Srpskog narodnog veća, u saradnji s Documentom - Centrom za suočavanje s prošlošću, pet proteranih žena je u popunjenom pozorištu, u razgovoru s moderatorkom Vesnom Janković, ispričalo svoja sećanja na ratne dane, nakon uvodnog govora pomoćnika ministra branitelja Hrvatske Bojana Glavaševića koji je naglasio da je rat najgora stvar koja može da se dogodi čoveku, jer “oduzima ljudskost”.
Dve Marije, Iva, Jelena i jedna žena koja je želela da ostane anonimna, evocirale su potresnim ispovedima ratne strahote, a premda su različitih nacionalnosti i porodičnih prilika, zajedničko im je da su tokom rata proživele neku vrstu mučenja i torture, izgubile najbliže, javno ismavane ili su trpele dugogodišnju društvenu izolaciju, preneo je Novi list.
Hrvatica Marija, koja je bila udata za Srbina, ispričala je da je početkom 90-ih živela s dvojicom maloletnih sinova u izbeglištvu u Zaprešiću, a suprug Branko je ostao u Osijeku, jer je bio jedan od direktora pošte.
“Svaki dan, izuzev subote i nedelje, čuli smo se telefonom čim bi on stigao na posao. U poneđeljak, 25. novembra 1991. godine, otpratila sam decu u školu i potom čekala na njegov poziv. Javio mi se tek oko 16 sati. Grdila sam ga što mi se nije javio ranije, a on mi kaže da uopšte nije išao na posao, da mu je u petak pred kraj radnog vremena došao šef i rekao da je od ponedeljka na slobodnim danima, te da ne ide nikuda iz Osijeka u slučaju da ga budu trebali. Nikada nije rekao da ga je strah, da ga je neko dirao, napadao. Ništa. Sutradan u 11.30 po njega je došlo troje naoružanih osoba, jedna žena i dva muškarca u odorama Hrvatske vojske. Pozvonili su na vrata i rekli mu da s njima pođe na informativni razgovor. Kazali su mu da ne treba da ponese dokumente jer će se brzo vratiti. Nakon pola sata je tih istih troje ljudi došlo u našu kuću, ali ovaj put bez njega. Odvezli su naš automobil iz garaže. Od onda ga više nikad nisam videla ni čula”, navela je Marija koja je, istražujući šta se dogodilo s njenim suprugom, saznala da je njena jedina krivica to što se kao Hrvatica udala za Srbina. Njen odgovor je bio da se nije udala za Srbina, nego za čoveka. Krivci za smrt njena supruga na kraju su pronađeni, a ubijen je u slučaju “Selotejp”.
Marija danas živi u Osijeku sa jednim od sinova i ima 65 godina. Do 1994. godine, kada je njen suprug Branko kao nestala osoba proglašen umrlim, Marija i njena deca žive na ivici egzistencije.
Druga Marija živela je kraj Knina i u vreme rata bila je devojčica. Tačno pre 20 godina našla se u koloni i stigla rođacima u Beograd. Danas živi u Zagrebu.
Iva je ispričala strahote iz Vukovara: “Nakon dana provedenih u skloništu, majka i otac su 7.9.1991. odlučili da odemo iz rodnog Vukovara kod tete u Srbiju. Na moj 8. rođendan, 28.9. došlo je do velikog sukoba: teta i tetak su se posvađali s mojim roditeljima. Majka, otac, sestra i ja sjli smo u automobil i otišli u smjeru Vukovara. Bio mi je to najgori dan u životu. Vozili smo se do Odžaka, gde smo pred mrak uspeli naći smeštaj. To se nije moglo nazvati stanom: to su bile dve prostorije pune vlage i štakora. Tada sam prvi put videla oca kako plače. Nakon dva meseca, otac, koji nikom nikada ništa nije skrivio, odlučio je da se vratimo u Vukovar. Krenuli smo 8. 11. 1991, međutim vojska JNA zaustavila nas je kod zgrade Veleprometa, gde je bio uspostavljen zatočenički objekt, jer smo trebali potvrdu s kojom smo mogli stići do kuće. Sećam se da su majku i sestru uveli unutra, a ja sam ostala vani s ocem budući da je zbog distrofije mišića bio u invalidskim kolicima. Nakon nekoliko sati došli su do nas i rekli da će razgovor s ocem obaviti u Negoslavcima. Tada je iz objekta izašao naš sused i obiteljski prijatelj. Primetila sad da to nije onaj čovjek kojeg znam, bio je jako grub. Seo je u naš auto i odvezao oca…”, navela je, između ostalog, Iva, koja je tog dana poslednji put videla svog oca, a danas ima 31 godinu. Njegovo ime još uvek se nalazi na popisu od ukupno 1.589 osoba nestalih u ratu na teritoriji Hrvatske.
Potresnu ispovest prenela je i žena iz Mostara iz bošnjačko-muslimanske porodice, a razgovor je završen pričom medicinske sestre Jelene koja je do rata živela u Slatini.
Na važnost sećanja na rat i patnje žrtava ukazao je uoči razgovora sa pet žena pomoćnik ministra Glavašević.
“Dok vas dojučerašnji dobar sused preko nišana tera iz doma, ne osećate se kao ljudsko biće. Istovremeno, svesno ili nesvesno, i taj čovjek gubi svoju ljudskost. Ne osećate se kao ljudsko biće niti u progonstvu, nagurani u 15 kvadrata hotelske sobe s dvoje ili više članova porodice. Ljudi koji su bili u zatočeništvu u logorima, žrtve seksualnog nasilja u ratu, svi govore: ‘Nisam bio gospodar svog tela, nisam se osećao kao čovek’. Ali rat dehumanizuje dugoročno. Nakon nekog vremena, otupimo na svedočanstva žrtava. Važemo, merimo, brojimo. Sudimo pre nego što čujemo. Zatvaramo se, i kao pojedinci i kao društvo. Zato je rat najgori. Jer čoveku oduzima ono najvrednije: ljudskost”, naveo je Glavašević u govoru, koji je HNK Ivana pl. Zajca objavio na svojoj Fb strani.
Glavašević je je poručio da o ratu stoga treba govoriti i sećati ga se, i to kako zbog onih koji su ga preživeli, tako i zbog onih koji nisu dočekali njegov završetak, a posebno zbog onih koji rat nisu doživeli i nemaju vlastite uspomene na patnju i bol.
“I dobro je da nemaju - na taj način u njihovim srcima ostaje više mesta za ljubav, neiskvarenu i ničime uslovljenu. Jedino takvi ljudi mogu izgraditi svet bez rata”, poručio je Glavašević, dodajući da se treba setiti saosećanja, ljudskosti, junaštva u vremenu koje je ljudskost oduzimalo, i treba se setiti žrtava.
“U ratu samome nema ničeg dobrog. Dobrote ima samo u ljudima. Zato se, u biti, i ne sećamo rata, nego ljudi”, dodao je Glavašević uoči početka razgovora u HNK-u, koji je obezbedivala policija.
Publika, u kojoj je bio i predsednik SNV-a Milorad Pupovac, izašla je iz pozorišta oko 22 sata, uz obezbeđenje policije, nakon čega su se razišli i učesnici protesta, koji su razbili jedan prozor na zgradi HNK-a.
Članovi navijačke grupe "Armada" pevali su pred pozorištem ustaške pesme i uzvikivali “Otvori vrata”, “Mi Hrvati ne pijemo vina, samo krvi četnika iz Knina” i “Ustaški se barjak vije za slobodu i za dom”,
U “Armadi” su razgovor sa žrtvama rata okarakterisali kao provokaciju direktora HNK-a Ivana pl. zajca Olivera Frljića, uzvikujući mu “Frljiću, čeka te Armada”. Pogrdne poruke uputili su i na račun gradonačelnika Rijeke Vojka Obersnela.
Kordon policije stajao je pred samim ulazom u HNK, a navijači su se nakon izvesnog vremena povukli na obližnji trg. Pred HNK su došli posle mimohoda Korzom, koji je povodom 20-godišnjice “Oluje” organizovala Udruga hrvatskih dragovoljaca domovinskog rata Rijeka. Čelnik te organizacije Mile Biondić nije učestvovao u događajima ispred HNK-a, ali je razgovor sa ženama “Drugi rat” nazvao protivhrvatskim performansom i skupom političke prirode kojem nije mesto u riječkom teatru.
“Performans organizuju oni koji se slažu sa ocenama iz Beograda da je ‘Oluja’ bila etničko čišćenje i genocidni zločin. Stoga umesto učešća u zvaničnoj proslavi hrvatskih vlasti, novcem hrvatskih građana, oni organizuju protivhrvatski permormans”, ocenio je Biondić.
Ispred HNK-a protestovao je i predsednik Autohtone Hrvatske stranke prava Dražen Keleminec.
U mimohodu, nazvanom “Marš odgovorne slobode”, učestvovalo je stotinak ljudi, a započet je “domoljubnom” pesmom “Zovi samo zovi”, nastavljajući uvredama na račun Frljića i Obersnela.
I sama najava razgovora u HNK-u Zajca, koji predstavlja pokušaj da se o ratu govori iz pozicije žene, a ne iz pozicije nacionalne pripadnosti, izazvala je hajku u pojedinim medijima na to pozoriste i Frljića, koji je tim povodom pozvao bio i Hrvatsko novinarsko društvo (HND) da reaguje, posebno povodom teksta u “Slobodnoj Dalmaciji” koji je naslovljen “U Rijeci spremaju 'KONTRA OLUJU”. I HND i riječki gradonačelnik osudili su pisanje “Slobodne Dalmacije”. HNK Ivana pl. Zajca reagovao je potom i povodom slične retorike u pojedinim drugim hrvatskim i srpskim medijima, navodeći da njihovi napori “idu za tim da svojim neobjektivnim, senzacionalističkim i otvoreno huškačim izveštavanjem izazovu masovnu histeriju koja bi mogla eskalirati nasiljem”.
Hrvatska je obeležila 20-godišnjicu “Oluje” vojnom paradom 4. avgusta u Zagrebu i centralnom proslavom 5. avgusta u Kninu, završenom koncertom Marka Petrovića Tompsona, koji je obeležen ustaškom ikonografijom, povicima i pesmama. U Srbiji i Republici Srpskoj proglašeni su Dan sećanja na stradale i Dan žalosti.
(SEEcult.org)
