Budućnost je nezamisliva, ali je treba zamišljati
Kako će izgledati pozorišni i društveni život uopšte nakon korona krize trenutno je pitanje za milion dolara, a odgovor na njega pokušale su da ponude u novom izdanju digitalnog Filozofskog teatra dramaturškinja Maja Pelević i rediteljka Anja Suša, osvrnuvši se iz Beograda i Stokholma i na drastično različite mere koje Srbija i Švedska sprovode u vreme pandemije Covida-19, kao i na pitanje tehnološkog terora, savremenog neoliberalnog društva kontrole, ali i mogućeg novog zajedništva.
“Budućnost je nemoguće zamisliti, ali ne treba da odustanemo od toga”, rekla je Anja Suša u razgovoru na YouTube kanalu Bitef teatra, navodeći da korona krizu doživljava kao “prinudno i ograničeno stanje”, ali smatra da će ostaviti posledice na kulturu, pa čak i na obrazovanje, budući da oba sektora u savremenim kapitalističkim društvima pripadaju tzv. neesencijalnim delatnostima, a “ustanovilo se da to sve može i u digitalnom obliku da postoji”.
“Sigurno će ova situacija dovesti pozorište u situaciju da se preispita u odnosu na društvo, kao i svoje dosadašnje uobičajene načine postojanja, koji su bili neraskidivo povezani sa državom, naročito u zapadnim zemljama. Sad će se nametnuti to veliko pitanje ako tog novca ne bude i ako se neko bude dosetio da se glumci mogu režirati na distanci. Moji studenti trenutno studiraju režiju tao što rade sa glumcima onlajn”, rekla je Anja Suša, dugogodišnja upravnica i umetnička direktorka Malog pozorišta “Duško Radović” (2002-2012), a potom i selektorka Bitefa (2006-2016), koja je poslednjih godina redovni profesor režije na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu.
Prisetivši se i jedne od prvih internet predstava na ovim prostorima - “Psihoza i smrt autora” Teorije koja hoda, Anja Suša rekla je da su digitalno pozorište i virtuelni teatar umetnička praksa koja je prisutna već godinama u savremenim izvođackim umetnostima, pa ovo što se sada radi nije ništa novo. Opasno je, međutim, ako se u svemu tome pronađe neki ekonomski interes, pa se “sada ovo proglasi kao ‘novo normalno’ i digitalni prostor se markira kao jedini mogući izvođački prostor”.
Ipak, Anja Suša je ocenila da se to neće desiti.
“Pozorište je opstalo hiljadama godina, opstaće i sada, a biće zanimljivo videti kako, posebno kako će izgledati pozorišno tržište koje već godinama unazad kontaminira čitava mreža međunarodnih institucija, festivala, od kojih su mnogi bogati, koji bukvalnmo donose strateške odluke i pomažu da se umetnost brendira. Taj proces brendiranja traje već neko vreme i prirodno je uronjen u ceo koncept neoliberalnog društva, gde se odavno već umetnost meri tržišnim parametrima, pokušava da se uvede u materijalne parametre, koji služe za procenu da li je nešto relevatno ili ne. Ne moraju nužno oni da budu vezani sa novcem, tu spada i učesće na određenim svetskim relevantnim festivalima koji su opet povezani sa državom, brendirani su od nje, pa i reflektuju aktuelnu kulturnu politiku”, rekla je Anja Suša, konsatujući da pozorišna umetnost, naročito institucionalna, odavno nije nezavisna od društvenih tokova i neoliberalne paradigme.
U tom smislu podsetila je na dve mogućnosti koje pominje italijanski filozof Franko Bifo Berardi – prema jednoj će doći do svojevrsnog tehnološkog terora, terora digitalnih medija i komunikacija, a prema drugoj, kojoj je lično naklonjena, može doći do ideje novog zajedništva.
“To ima veze sa tim šta je esencijalno, a šta nije, jer kapitalizam je suspendovao ideju smrtnosti ulivajući nam lažnu nadu da sve zavisi od nas – ako džogiramo, ne pušimo, ako jedemo zdravo… Ta cela ideja da se odgovornost prenosi na pojedinca, a samim tim i posledice za odbijanje takve odgovornosti, dovelo je do toga da živimo u svetu u kojem je ideja smrtnosti zapravo malo verovatna. Sada je prisustvo ovog virusa unelo pometnju u taj koncept – nemoguće je više koristiti ekonomske parametre na dosadašnji način. Ništa vam ne vredi spasavanje ekonomije, jer novac u ovom trenutku ne može da kupi ono čega nema, a nema respiratora, koji nisu proizvedeni, maski… Novac prestaje da bude u centru paznje, makar trenutno. Bifo smatra da ova situacija može da vrati ideju novog zajedništva i revitalizovanja koncepta o tome šta nam je stvarno potrebno i kako da do toga dođemo”, rekla je Anja Suša, dodajući da joj prija da u ovom beznađu, bespuuću i apatiji, kojoj se ne nazire kraj, razmišlja o novom zajedništvu i o pozorištu čija je osnovna funkcija da ritualizuje društvo i zajednicu, jer je i samo poteklo od rituala.
“Ne mogu da zamislim smrt pozorišta. Mogu ozbiljnu krizu, ali i to da su neki među nama spremni da se upuste u rizik promišljanja na kojim osnovama bi novo pozorište moglo da funkcioniše”, dodala je ona.
Maja Pelević i Anja Suša dotakle su se i problema nadzora i kontrole interneta i komunkacija uopšte, koji bi mogao da bude još ozbiljniji posle korona krize.
“Internet je još uvek slobodna platforma, ali je pitanje koliko još”, upozorila je Maja Pelević, u čijoj su sobi na policama fotografije Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena. Ocenila je i da je cela priča o globalnom nadzoru potcenjena i “ćušnuta među teorije zavere o tome kako ćemo svi biti čipovani i slično, pa je ljudi ne shvataju previše ozbiljno”.
Anja Suša nadovezala se da je itekako svesna toga u Švedskoj, između ostalog i zbog toga što je gotovina potpuno izbačena iz upotrebe i ništa nije moguće bez bankovne kartice. “To su sve oblici kontrole kojih većina ljudi nije svesna”, dodala je ona, podsećajući u tom kontekstu na “Panoptikum” Džeremija Bentama, sistem koji je omogućavao stražaru posmatranje zatvorenika bez njihovog znanja. Mišel Fuko ga je aktuelizovao 70-ih u knjizi “Nadzirati i kazniti”, dovodeći u pitanje institucije za nadzor sa savremenim oblicima društvene kontrole.
“Svi smo svesni da živimo u društvu asolutne kontrole, da će ova situacija imati posledice, evo i ja držim flaster preko kamere, iako znam da podaci o meni i o svemu što govorim i radim mogu da se prikupe i na druge načine. Ali, odlučila sam da ne upadnem u tu vrstu paranoje”, rekla je Anja Suša, pokazujući u pozadini fotografiju “Panoptikuma” kao metaforu toga kako se svi osećamo i to ne samo u smislu društva kontrole, već i zbog toga što ne znamo ni kako nas ovaj virus vreba, kako može da se zakači… “Stalno smo u permanentnom strahu i napetosti, ali možemo na neki način da ga blokiramo i upravljamo njim da ne bismo u potpunosti izgubili osećanje radosti života”, dodala je.
Sadašnju situaciju Maja Pelević i Anja Suša vide i kao svojevrsni društveni eksperiment.
“Sve države eksperimentišu svojim građanima iz različitih motiva. Neke na taj način isprobavaju limite svoje moći, neki diktatorski režimi na ovaj nacin učvršćuju svoje pozicije… Paradoksalno je to što podrška (američkom predsedniku Donaldu) Trampu raste, uprkos budalaštinama na dnevnom nivou… Verujem da sve države imaju zapravo centralizovanu vlast bez obzira što neke to pakuju u retoriku koja je manje-više demokratska”, rekla je Anja Suša.
Apsolutna moć nad građanima ogleda se na različite načine, pa dok se u Srbiji ispoljava kao zabrana kretanja starijima od 65 godina čak i kada za to ne postoje opravdani medicinski razlozi, u Švedskoj je na delu politika “imunizacije krda”, rekla je Anja Suša.
“Vidim da kod nas postoji još gori termin koji je u medicinskoj upotrebi – dr (Predrag) Kon ga je nedavno upotrebio kada je rekao da treba da ‘prokužimo narod’… Oba ta termina mi se ne dopadaju. Prvo, sebe nikada nisam doživljavala kao pripadnika bilo kakvog krda, a s druge strane, ne želim da neko manipuliše mojim biološkim materijalom i da me mimo moje saglasnosti izlaže imunizaciji”, rekla je Anja Suša, pominjući i druge problematične termine, poput biološke naspram objektivne starosti.
Maja Pelević podsetila je u tom kontekstu na Platonovu “Državu” koju je Anja Suša radila u Slovenskom mladinskom gledališcu u Ljubljani, baveći se problemom utopije u kontekstu savremenog evropskog društva. U tom smislu, s obzirom na aktuelno zatvaranje granica i odsustvo solidarnosti na evropskom nivou sa zemljama koje su najviše pogođene pandemijom, postavila je pitanje mogućnosti promišljanja idealne države danas i verovanja u utopiju bilo koje vrste uopšte.
Anja Suša podsetila je na pojam retroutopije Zigmunta Baumana koji je želeo da kaže da je ljudima veoma teško da zamisle budućnost, pa su, umesto toga, pokušali da zamišljaju proslsost, odnosno rekonstruišu je, ali ne na način na koji se događala, nego kako bi želeli da se dogodila. To je pogodovalo raznim desnim pokretima, koji su počeli da idealizuju svoje nacije, vadeći stvari iz konteksta i realnih istorijskih okolnosti…
“Naša ‘Država’ bavila se time, inspirsana Platonovom 'Državom', ali i njenom reinterpretacijom iz ugla Alena Badjua i drugih autora… Drugi deo naročito je zanimljiv, jer smo - rukovodeći se Platonovom alegorijom o pećini po kojoj je umetnost senka senke koju treba poterati iz države jer ne proizvodi ništa, već reprodukovanu realnost, koja je već reprodukcija sveta ideja - vodili publiklu kroz neku vrstu kolektivne meditacije u kojoj smo im plasirali razne informacije kroz tekst, a namerno smo suspendovali sliku i našu inerpretaciju teksta i ostavili je njihovoj mašti”, rekla je Anja Suša, koja je odgovorila i na nekoliko pitanja gledalaca Filozofskog teatra, koja su se ticala pozorišta kao klasne privilegije, mogućosti promene odnosa prema kulturi nakon pandemije i odgovora pozorišne umetnosti na aktuelnu krizu.
Anja Suša i sama smatra da je pozorište klasna privilegija i da je i pre korona krize bilo u veoma problematičnmoj poziciji već samom činjenicom da se blisko povezalo sa državom i svim državnim strukturama, pristajući na tržišnu utakmicu u kojoj je umetnost počela da se meri tržišnim parametrima.
“To u Srbiji još nije toliko slučaj, mi stvarno imamo pomešanu publiku, ali u nekim državama se tačno zna koja publika dolazi u koje pozorište, a onda to implicira određeni repertoar, jer uprave žele da idu na sigurno, a u pozorištu je rizik ono što se računa”, navela je Anja Suša, dodajući da i sva druga relevantna umetnost traži rizično ponašanje.
Anja Suša veruje i da umetnici neće sedeti dokoni i tihi previše dugo, čak i ako budu uvedene mere socijalnog distanciranja u pozorištu.
“Možda će ova situacija da razbije tu okoštalu ideju institucionalnog pozorišta, jer kultura je iz sfere rizika, otkrivanja, prešla u sferu festivalizacije. Ja sam veliki protivnik i kulturnih industrija i festivalizacije kulture, jer mislim da je to sve vrsta brendiranja kulture koja je u skladu sa neoliberalnom pardigmom”, rekla je Anja Suša, koja je na pitanje da li će se odnos prema kulturi u društvu promeniti nakon okončanja pandemije korona virusa, podsetila na “Emancipovanog gledaoca” Žaka Ransijera i stav da se ono što je najrelevantije u pozorišnom činu odvija u prostoru između izvođača i aktivnih posmatrača, odnosno onih koji čekaju da njihova tela budu pokrenuta telima koja se pokreću na sceni.
“To je neuhvatljiv, teško definisan prostor, a najveći broj predstava, nažalost, ne operiše u tom prostoru, već u prostoru nekakve imaginarne sigurnosti, koja je ustanovljena u skladu sa dominantnim neoliberalnim parametrima”, rekla je Anja Suša, napominjući da to ne zanči da se ne treba boriti za taj prostor.
Kao primer, navela je predstavu “Communitas na ispitu” Ane Vujanović i Saše Asentića, koja je bila svojevrsni laboratorijski zamišljen eksperiment koji se oteo kontroli i ušao u taj prostor koji nije do kraja moguće definisati i predvideti, zbog čega je to bio značajan događaj.
“Takvih događaja nema mnogo. Verujem da će određeni broj pozorišnih institucija da se opredeli posle pandemije za koncept busineš as usual. Kresanja budžeta su počela još pre desetak godina i već tada je postalo očigledno da kultura ima sve manje značaja. Nekako su svi to pomirljivo prihvatili, pokušali da nađu svoje mesto, a ne zavisi sve baš od države, već i od nas koji smo posmatrači i povremeno akteri, koji se nalazimo i sa jedne i sa druge strane tog malog prostora”, rekla je Anja Suša i izrazila uverenje da će morati da se desi “veliki reset koji može da dovede i do promišljanja struktura moći koje okružuju umetnost i kulturu u celini”. Nada se da bi to možda mogli da budu neki novi oblici pozorišta – ne nužno onlajn, već više u vezi sa zajednicom.
Anja Suša ocenila je i da pozorište ne može odmah da reaguje na ovu situaciju, jer je teško biti kreativan kada se život svodi na preživljavanje, dezinfekciju, domišljanje kako da se dođe do osnovnih sredstava za higijenu… I njeni studenti slično reaguju, ali “to što neko nije sada sposoban da bude kreativan, ne znači da neće biti. Ja sam trenutno na survival modu”, rekla je Anja Suša.
Povodom situacije u Švedskoj – specifične u Evropi po najliberalnijem odnosu prema pandemiji korona virusa, Anja Suša rekla je da je u početku situacija bila slična kao i u drugim evropskim zemljama, a onda se stalo sa uvođenjem novih mera i svelo na savete i preporuke.
“To me je stavilo u prilično šizofrenu poziciju, jer sam u neprestanoj komunikaciji sa prijateljima, majkom, koji su u posebnoj vrsti izolacije, koja nije motivisana samo medicinskim razlozima. Nisu diskutabilne same mere, nego način na koji se sprovode – represija koja se pojavljuje sve više i više i izaziva prirodan otpor i nezadovoljstvo kod ljudi. S druge strane je Švedska svojom liberalnom politikom i tradicijom da se ljudima ne nameću stvari, već preporuke i saveti. Ali, vremenom je postalo jasno, iako oni negiraju, da je na delu ideja imunizacije krda… Balansira se između ljudskog života i ekonomije, iako se sve pakuje u dobro poznatu welfare švedsku retoriku”, rekla je Anja Suša i dodala da je očekivala bar deklarativno veću pažnju prema vrednosti ljudskog života.
Prema njenim rečima, mere se sprovode selektivno i vrlo je jasno klasno raslojavanje – na privilegovane, među kojima se i sama našla sticajem okolnosti da predaje na univerzitetu, koji mogu da rade od kuće, i one koji obavljaju takozvane esencijalne delatnosti, koji moraju da putuju, koriste javni prevoz, da budu u supermarketima bez zaštite…
“Niko ne nosi maske, skupovi do 500 ljudi bili su dozvoljen do pre tri nedelje, a onda je taj broj smanjen na 50. Parkovi su i dalje puni, igrališta… Moja porodica i ja smo u svojevrsnoj samoizolaciji, ali… čudne poruke se šalju - nemojte da dolazite ako imate simptome, a pritom se zna da je veliki broj zaraženih asimptomatičan. Vrlo su šture i informacije u vodećim švedskim medijima, nema kulture debate, što je u skladu sa švedskom politikom konsenzusa… Ipak, postoje i neki disonantni tonovi - već više od mesec dana grupa naučnika i profesora pokušava da se probije u javni prostor putem raznih peticija protiv ovakvog kursa vlade, ali to uglavnom do čitalaca glavnih medija dolazi na mala vratra, ne polemiše se ozbiljno”, rekla je Anja Suša i dodala da u takvoj situaciji pokušava da održi zdrav razum i pronađe sopstveni balans.
“Volela bih da mogu da kupim masku, uspela sam preko nekih opskurnih sajtova na Instagramu za ogromne pare, a improvizujem nešo i od marama i filtera za kafu…”, rekla je Anja Suša, uverena i da ljudi neće ostati socijalno distancirani nakon korona krize.
“Svako od nas jedva čeka trenutak kada će ponovo moći da zagrli ljude koje dugo nije video. Toga se ne plašim, a svi ti projekti, poput pleksiglasa na plažama u Italiji - meni je to kao osobi iz pozorišta zanimljivo, ali sumnjam da će se to desiti. Sve više se pominje da će socijalno distanciranje biti potrebno do 2022. godine i to polako postaje nova vrsta društvenog normativa. Sigurna sam da će to biti slučaj, ali ne mislim da će ljudi sedeti u kućama, već će polako doći do vraćanja normalnosti”, dodala je Anja Suša.
Razgovor Maje Pelević i Anje Suše realizovan je preko sve popularnije Zoom platforme, kao i nedavni dijalog koji je filozof Srećko Horvat vodio sa rediteljem Oliverom Frljićem iz Hrvatske.
Sledeći gost digitalnog Filozofskog teatra, koji će 23. aprila voditi Srećko Horvat, biće belgijski reditelj Milo Rau, čijom je potresnom predstavom “Orest u Mosulu” o razaranju drevnog iračkog grada Mosula i stradanju stotina hiljada ljudi u napadima Islamske države s jedne i američkih snaga i saveznika s druge strane, prošlog septembra počeo 53. Bitef.
(SEEcult.org)