40 godina angažovane istorije IFDT-a, kontrainstitucije

Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) obeležio je 8. marta u Dvorani Kulturnog centra Beograda 40 godina delovanja, započetog pokušajem izbacivanja osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, okupljenih oko ideja “praksis filozofije” i proglašenih odgovornim za studentsku pobunu 1968. godine.

Preostali od osmoro osnivača, prof. dr Dragoljub Micuhnović, podsetio je na otvaranju dokumentarne izložbe o IFDT-u u prepunom foajeu DKC-a da je taj institut započeo svoju istoriju kao “kaznena ustanova”. “Nije baš bio zatvor, ali se tamo došlo po kazni”, rekao je Mićunović na otvaranju izložbe “IFDT: 40 godina – istorija jedne kontrainstitucije”.

Podsetivši da je grupa profesora u kojoj je i sam bio označena glavnim krivcem za studentsku pobunu 1968. godine, Mićunović je rekao da Filozofskom fakultetu “služi na veliku čast” to što ih je šest godina uporno branio, ne dajući da ih na bilo kakav zakonski način odatle uklone. “Kad je Josip Broz izgubio strpljenje, izdao im je naredbu i onda su oni to izveli jednim aktom - neustavnim i nelegalnim”, rekao je Mićunović povodom odluke Skupštine SR Srbije kojom su 1975. godine, osim njega, suspendovani i profesori Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Nebojša Popov i Trivo Inđić.

“Nikada niko od nas nije dobio rešenje da mu prestaje služba na Filozofskom fakultetu”, naglasio je Mićunović. “Ono što je najčudnije je to što su upali kao razbojnici, u civilu, u naše kabinete, noću! Bez bilo kakvog rešenja, pokupili su dokumente iz centrale kao razbojnici”, naveo je Mićunović, dodajući da im te stvari nikada nisu vraćene.

“Ovo pominjem zbog toga što se nekada kod nekih javlja nostalgija za tim vremenom. Ono što Hana Arent primećuje – u malim zemljama represija je uvek selektivna i umerena. Ona služi za to da kazni nekoliko, ali da uplaši mnogo onih drugih. Naša sudbina je uplašila Beogradski univerzitet koji će pokleknuti – ne (Filozofski) fakultet, nego Univerzitet, posle mnogo godina, tražeći naš odlazak”, rekao je on, dodajući da se tada desilo nešto zanimljivo, jer su prvi put, iako su mislili da su “svetski ljudi”, saznali da je Međunarodna konfederacija rada nadležna i za njihov slučaj, budući da u Konvenciji piše da niko ne može zbog svojih političkih i verskih uverenja biti uklonjen sa posla. Kao posebno bitno, naveo je veliku solidarnost intelektualne zajednice – filozofa, sociologa, kasnije i pisaca i drugih ljudi. “Došlo je bilo vreme za nešto slobode, a što kaže Hegel – ništa nije jače od ideja kad im dođe vreme”, rekao je Mićunović, dodajući i da su “možda malo prerano krenuli sa praksis filozofijom i sa Korčulanskom letnjom školom, pa su zato kažnjeni”.

Suspendovani praksisovci vraćeni su na Univerzitet 1981. godine pod pritiskom međunarodne i domaće javnosti, te posebno Međunarodne organizacije rada. Vraćeni su, međutim, tako što je osnovan Centar za filozofiju i društvenu teoriju kao samostalna organizacija rada unutar Instituta društvenih nauka, koji je proglašen univerzitetskom ustanovom.

“Dali smo čast Zagi Golubović da vodi Centar, a ona - kako je bila osetljiva i nevešta u tim borbama i podmetanjima, posle par meseci dala je ostavku, i onda su to uvalili meni za narednih sedam godina”, rekao je Mićunović.

Prema njegovim rečima, mislili su da ne može biti gore, ali nije bilo tako.

“Nekada ljudi u očajanju kažu – nikada nije bilo gore. Setim se onda jednog vica kada pesimista kaže – nikada nije bilo gore, niti će biti gore, a optimista kaže – ne, biće, biće… E tako se to i dešavalo. Mi smo verovali da posle Titove smrti dolazi oslobođenje, ali jedan general je rekao: ‘I posle Tita – Tito’. I došli su gori”, rekao je Mićunović.

Mićunović se prisetio i kako je vlast pokušavala da ih rasturi, da ne bi bili celina, jer su odmah osnovali tribinu i počeli da organizju debate.

“To je njima bilo neprihvatljivo... Onda, štampali smo knjige. Prva se odnosila na monizam i pluralizam. To je njima bilo strašno, ali smo nekako progurali, prošlo je”, rekao je Mićunović, dodajući da je i prva konferencija koju je organizovao kao upravnik, a odnosila se na liberalizam i socijalizam “dočekana na nož”.

“Dakle, prvo smo govorili o liberalizmu - zbog slobode, javnosti, kritike vlasti itd. Dočekali su je na nož, ali je brzo knjiga koju smo izdali posle te konferencije otišla. I onda se dogodilo da su upaljeni reflektori. Nebojša Popov je najavio svoju doktorsku disertaciju o društvenim sukobima. Odjedanput se ispostavilo da to ne može”, rekao je Mićunović, prisećajući se kako je tadašnji ministar nauke došao na sednicu naučne zajednice rekao da će tu knjigu zabraniti sud. “Rekli smo da je on gost, a mi smo kao naučnici domaćini i da će ta knjiga izaći. Prekinuta je ta sednica, a ja sam obavestio Vrhovni sud da je jedan funkcioner već najavio njihovu presudu. Kakva je to država? Ništa to nije vredelo. Stigla je već iste večeri vest da je knjiga zabranjena. Došli smo na to suđenje…. Bilo nas je skoro ovoliko kao ovde… Našli smo veću salu, sudija nam ju je dao. Rekao sam Srđi Popoviću koji nas je branio – ovo na dobro miriše, odbranićemo… Onda je tužilac rekao da je napravljeno veliko uznemirenje javnosti i da knjiga mora biti uništena. Ja sam bio jedan od predstavnika okrivljene strane, koja je izdavač, pitao sam sudiju da li je nekada bio u Dahauu. Rekao je da nije. Rekao sam da tamo ima jedna parola – kad počnu da spaljuju knjige, odmah iza toga spaljivaće ljude. Bilo je interesantno da je on pustio da učestvujemo u debati i ja sam se kladio sa Srđom da pada presuda. Ali, presuđeno je da se knjiga uništi. Dakle, ne da se spali, nego da se uništi na drugi način”, rekao je Mićunović.

Mićunović je preoričao još jedan pokušaj vlasti da osujeti rad Instituta – zabranom stručnog skupa o reformama u Rusiji, koje je započeo Mihail Gorbačov.

“Kada su počele reforme u Rusiji, Gorbačovljeve, onda ti ljudi tamo u Rusiji koji su hteli reforme, zainteresovali su se, između ostalog, šta se dešava u Jugoslaviji. Nisu hteli da im kažu za naš Centar, ali su saznali. U naš Centar došli su razni ljudi koji su bili šikanirani ili odstranjeni… Bilo nas je tada već skoro 20 – najveća kritička društvena institucija u to vreme u Jugoslaviji. Oni su došli, žalili smo se jedni drugima nekoliko sati i dogovorili smo se da jedne godine odemo mi tamo i održimo konferenciju, a druge godine da dođu oni kod nas. Zakazali smo međunarodni skup o Gorbačovljevim reformama”, ispričao je Mićunović, prisećajući se kako je potom došlo do najave zabrane skupa zbog navodnog uznemiravanja javnosti. “Došlo je 10 policajaca u Institut drustsvenih nauka. Zapečatili su sa šest pečata sa voskom i zatvorili taj sastanak”, rekao je Mićunović, dodajući da je to bio šok za sve, pa i za samu rusku ambasadu. Zabranu skupa naredio je Milan Milutinović, tadašnji portparol Ministarstva inostranih poslova, ali bez saglasnosti samog MIP-a. Potom je stigla nova naredba da se skup održi. “Rekao sam: 'Samo preko mene mrtvog. Taj skup je završen juče, a ostaje vam na obrazu da ste zabranili skup o reformama u socijalizmu na krajnje policijski način”, naveo je Mićunović.

Prema njegovim rečima, to vreme je ipak pružalo šansu svima – radnicima i intelektualcima da naprave biografiju, jer je moderno bilo suprotstaviti se represiji.

“Ko je smeo, taj je to uradio, ko nije – propustio je priliku da se nađe na ovim slikama danas gde se nalaze moji dragi prijatelji”, rekao je Mićunović.

Napominjući da nije religiozan, te da im zato ne može poslati “na onaj svet poruku”, Mićunović je naglasio da je u mislima sa njima. Posebno je pozdravio mlade ljude i pozvao ih da ne veruju lažima i ne dozvole zaborav važnih delova istorije.

“Mi imamo sa jedne strane zaborav – malopre sam rekao jednom kolegi da to više nije bio veo zaborava, nego tepih. Baci se i to je mrtvo, to više ne postoji. S druge strane, na delu je beskrajno falsifikovanje i laganje”, naveo je Mićunović i izrazio nadu da svi okupljeni veruju da ima smisla angažovati se za plemenite, humane stvari, za slobodu, za jednakost ljudi, za uvažavanje svih.

“Živi bili, veoma se radujem da sam vas video u ovolikom broju, možda se više nećemo viđati, ali možda ću nešto da napišem”, rekao je Mićunović i najavio mogućnost da napiše istoriju IFDT-a.

IFDT je planirao, inače, da obeleži 40 godina postojanja 13. oktobra 2021. godine, ali se od toga odustalo zbog složene epidemiološke situacije usled pandemije, a kako je rekla direktorka Gazela Pudar Draško, 8. mart odabran je za proslavu jubileja zbog Dana žena, ali i zato što je to dan rođenja Zagorke Golubović.

Direktorka IFDT-a osvrnula se i na rat u Ukrajini, navodeći da se možda najbolje na ovim prostorima zna šta znač nevine žrtve, zbog čega je uverena da svi okupljeni saosećaju sa ljudima pod ratnim dejstvima.

IFDT je, prema njenim rečima, često bio pod udarom vlasti svih ovih godina, pa i nedavno ponovo.

Angažovana nauka, kako je dodala, daje osnovu “za ono što bi moglo da bude dobro društvo”.

IFDT se trudio i bio različit, ne samo zato što je nastao kao sedište Praksis grupe, već i zbog otvorenost prema svetu i svima drugima.

Gazela Pudar Draško posebno je istakla da su od 54 istraživača – 24 povratnici, što čini neprocenjiv resurs ne samo IFDT-a i akademske zajednice, već i čitavog društva.

Zahvalivši svima koji podržavaju IFDT, posebno je pomenula i bivšeg direktora Petra Bojanića, ističući da IFDT nastavlja njegovu viziju instituta koji je “otvoren, kritički i angažovan”.

Izložba u foajeu DKC-a, koja je otvorena do kraja marta, centralni je događaj proslave 40-godišnjice osnivanja IFDT-a, kao važna retrospektiva društvenih, intelektualnih, političkih i kulturnih zbivanja u Jugoslaviji i Srbiji u poslednjih pola veka.

U okviru obeležavanja 40 godina IFDT-a, dodeljena je i nagrada “Zagorka Golubović” za 2021. godinu Lari Končar sa doktorskih studija sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koja je nagrađena za rad “O položaju i iskustvima sezonskih radnica u poljoprivredi u savremenoj Srbiji i može li se govoriti o elementima strukturnog nasilja”.

Na sceni bioskopa KCB-a održana je i panel diskusija o razvojnom putu intelektualaca i dometima intelektualnog angažmana u današnjim društvima “Od Praxisa do prakse angažovanosti: mogu li intelektualci menjati društvo?”, a u razgovoru su učestvovali rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić, rektorka Univerziteta u Rijeci Snježana Prijić Samaržija, predsednik Upravnog odbora IFDT Ivan Vejvoda i filmski reditelj i profesor na Univerzitetu u Hjustonu Rajko Grlić, koji se uključio video linkom, prisetivši se kako je kao gimnazijalac “imao sreću da raste sa praksisovcima”.

“Bio sam drugi razred gimnazije kada je kod nas kod kuće bio prvi razgovor o ideji časopisa. Kada sam završio studije, onda su ih i zabranili. U tom nekom krugu otpratio sam koliko sam znao, a čak sam i studirao filozofiju i sociologiju jedno vreme, pre nego što sam pobegao u Prag mmeđu ruske tenkove. Tada sam polako počeo shvatati šta nameravaju. Probali su dignuti mulj koji se nataložio na Marksu i koji je režim upotrebljavao kao opravdanje za sve svoje radnje”, rekao je Grlić između ostalog.

Korčulanska letnja škola i časopis "Praksis", pokrenuti 1964. godine stecišta humanističko-sociološke misli u SFRJ, okupljali su najznačajnije mislioce iz cele Evrope i zasnivali kritički angažovanu teoriju. Prestali su da rade 1974.

(SEEcult.org)