66. Sajam knjiga - u slavu pisaca, čitalaca i prevodilaca

Međunarodni beogradski sajam knjiga, koji predstavlja u 66. izdanju više od 400 domaćih i inostranih izdavača, svečano je otvoren 21. oktobra besedom pisca i izdavača Vladislava Bajca (Geopoetika), koji je istakao značaj pisanja i čitanja u vreme kriza, na šta je ukazao i francuski pisac Matijas Enar, u ime zemlje – počasnog gosta, posebno se osvrćući u tom kontekstu i na važnost prevodilaštva sa malih jezika.

Otvarajući 66. Sajam knjiga, pod sloganom “Živele knjige”, Bajac je istakao da je knjiga suma “samoće pisanja i saće čitanja”.

“Izdavaštvo prikazano kroz sajmove knjiga važno je najpre zato što su to izložbe živih slika koje povezuju široko prostranstvo između pisanja i čitanja. Kroz taj začarani prostor ide jedan put koji spaja dve kuće. Valja se podsetiti šta je na početku i na kraju tog sveta”, rekao je Bajac, dodajući da nijedna knjiga nije zapravo napisana dok nije pročitana; nijednu nije završio pisac već – čitalac.

“Piščeva su slova, čitaočeva je tačka. Čitalac je odjek, eho, ogledalo pisca. Čitaočevo tumačenje, njegova/njena interpretacija, ma kako piščeve poruke bile jasne, poslednje je dopisivanje knjige. Tako u svakoj knjizi, pored imena pisca, stoji nevidljivo ime čitaoca koji u procesu čitanja prvo prepisuje sebi u svoj um ono što čita, a potom to isto interpretirajući – dopisuje. Otud možda poneka knjiga ima i po koju praznu stranu na svom kraju. Vidljivu ili nevidljivu”, istakao je Bajac, posebno pominjući raznovrsnost individualnih tumačenja čitalaca: “Koliko čitalaca, toliko različitih tumačenja jedne iste knjige. Kakvo bogatstvo!”

Ističući važnost knjiga u kriznim vremenima, Bajac je rekao da se, sudeći prema iskustvu sveta, ispostavilo da je i pisanje, a ne samo čitanje, jedan od najefikasnijih lekova protiv globalnih pošasti.

“Što više i jednog i drugog, to bolje po književnu demokratiju. Uostalom, knjige su se pisale i čitale u vremenima svih epidemija, loše vođenih politika i država, ratova i prirodnih nepogoda jer su pokazale da su odlična uteha, brza i pouzdana obmana, sigurna ispovedaonica, čvrsta podrška, pouzdani prijatelj, onaj na dohvat ruke… I ljubav za ceo život”, naveo je Bajac.

Bajac je ukazao i na protok vremena kao kriterijuma vrednosti knjiga.

“Ako postoji nešto što knjiga želi, to je da – traje. Najstroži sudija knjizi je vreme. Kada knjiga traje, znači da je ‘osuđena’ na kvalitet. Kada uspe za života pisca, on biva privilegovani svedok sopstvenog uspeha u vremenskoj sudnici. Kada knjiga preživi autora, ulazi u Čistilište. Kada ga nadživi, izborila se sa Utopijom. I možda ušla u Raj. Pisac tada, a zapravo od još mnogo ranije, više nije važan. Važna je knjiga. Ona je ostala.

Najveća radost budućeg čitanja je pomisao na Svetsku biblioteku već postojećih čarobnih knjiga koje još čekaju da budu otkrivene. Jedina radost koja joj eventualno konkuriše je pomisao na one još čarobnije koje još nisu napisane. Knjige su živele, žive i živeće. Živele knjige!”, poručio je Bajac.

U ime Francuske - zemlje počasnog gosta, pisac Matijas Enar, jedan od najboljih poznavalaca istorije i kulture na Balkanu, ukazao je na važnost knjiga u kriznim vremenima i osvešćavanju čitalaca da budu misleći građani.

“Da li nam, suočenim s političkim neizvesnostima, sukobima, krizama, knjige i dalje mogu biti od pomoći? Biti nam utočište? Šta ljudsko biće XXI veka, u trenutku u kome njegovom svetu preti propast, u kome njegovu kuću tek što nije uništio rat ili podelila nesloga, šta ljudsko biće uopšte danas može naći u romanu? Roman, govorio je Aleksandar Dima, razuzdava pustolovne konje – i zaista, roman vodi u nepoznato; roman vodi na putovanje. Roman nam omogućava da napustimo svet. Onom ko živi od fikcije, istina je odvratna, dodaje Viktor Igo. Mnogi danas žive od fikcije. Ali roman, književnost, to je nešto više od fikcije, više od razonode koja nas udaljava od surovosti sveta, koja između nas i stvarnosti stavlja veo iluzije. Roman, književnost, to je otvaranje prostora misli. U romanu možda ne nalazimo utehu filozofije, prostranstva metafizike, mada – raznovrsnost romanesknog prostora je bez premca.

Književnost svetu vraća njegovu složenost. Književnost, knjige, suprotstavljaju se neposrednosti televizije, neprekidnim informacijma, hipnotičkoj diktaturi aktuelnosti. Knjige nam otvaraju neko drugo vreme, neki drugi svet, u kome prestajemo da budemo anestezirani majmuni, u kome nam sadašnjost više ne zamagljuje pogled, već ponovo postajemo misleća bića, građani. Knjiga je znanje, misao, sloboda: drugi ritam, druga planeta”, naveo je Enar, koji se posebno osvrnuo i na važnost prevođenja.

“Književnost je i mogućnost prilaženja drugome, upoznavanja s raznovrsnošću ljudskih iskustava, drugačijih društava – a za to je prevođenje ključni adut. Prevođenje omogućava da izbegnemo da viziju sveta usredsredimo na nas same, na mali univerzum koji nas neposredno okružuje. Sen-Žermen de Pre, Pariz, Francuska – eto šta bi bio univerzum mog odrastanja, da nema prevođenja. Jedan zatvoreni svet, koga zanima isključivo ono što je njemu blisko.

Svakako da jedan jezik kakav je francuski nosi u sebi ogromnu raznovrsnost, koju nazivamo frankofonijom, a koja obuhvata pet kontinenata; frankofonija jeste prostor koji pruža mogućnost svetu da natera francuski jezik da se otvori, da se preoblikuje, ali ono što zapravo u Francuskoj omogućuje književnosti da odrazi svu raznolikost planete – to je prevođenje. Prevođenje nas spasava, čak, i od usamljeničke zaslepljenosti. Veze između nacija mogu se tumačiti kroz njihove međusobne prevode.

Francuska i Srbija su od XIX veka izatkale književne veze kroz prevođenje. Jugoslovenska, kao i srpska poezija i romani, doživeli su veliki uspeh u Francuskoj, i obrnuto – nažalost, prevoda nikada nema dovoljno. Izbor dela koja se prevode i jezika sa kojih se prevodi ukazuje na mreže savremene političke dominacije: u Francuskoj se neuporedivo više prevodi sa engleskog, pa čak i sa španskog, nego sa srpskog ili nemačkog; ali i neuporedivo više sa srpskog i nemačkog nego sa arapskog ili persijskog. Ali, prevodi se, i srpski romani stižu do francuskih čitalaca, zahvaljujući izvanrednim prevoditeljkama i izvanrednim prevodiocima. Svakako – ne dovoljno, ne sve. Možemo uvek posmatrati čašu kao dopola punu ili dopola praznu – slavimo danas to što u njoj ima nečega i ispijmo tu čašu prevodilaštva, u zdravlje književnosti!”, poručio je Enar.

Enar je posebno istakao značaj knjiga kao svojevrsnog utočišta.

“Naše knjige vode svoje autore kao pse na povocu. U ovim vremenima ujima odjekuje prasak bombi i jauci žrtava, u kojima osećamo da se naše nade ruše u ratu, u sveprisutnosti razaranja, utešno je otkriti da naše reči i dalje mogu da prelaze granice. Knjige uvek mogu da putuju, za razliku od velikog broja ljudi na planeti. Ima u ovoj rečenici neke tužne nade. Ili apsolutnog očajanja. Mi smo ovde kako bismo proslavljali knjigu. Proslavljali misao i stvaranje. A do nas, izdaleka, dopiru odjeci borbi”, konstatovao je Enar.

(SEEcult.org)