• Search form

27.09.2017 | 20:43

Aleksandar Milosavljević: Dijagnoza bez anamneze

Aleksandar Milosavljević: Dijagnoza bez anamneze

Pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević, nekadašnji direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, smatra da Predlog strategije razvoja kulture u Srbiji 2017-2017. godine prilično tačno opisuje stanje u oblasti teatra, ali izražava i bojazan da autori tog dokumenta ipak nemaju potpuni uvid u obim problema. U intervjuu za SEEcult.org, Milosavljević ocenjuje da mnoge od proklamovanih ciljeva i predviđenih mera nije moguće sprovesti u postojećem ambijentu, što ukazuje na potrebu definisanja primene sistemskih rešenja.

- Predlog strategije razvoja kulture u Srbiji 2017-2027. daje opis aktuelnog stanja u pozorištu. Kako ocenjujete taj opis – da li je adekvatan, da li mu nešto bitno nedostaje?

A.M: Tekst Predloga strategije skenira stanje u domaćem teatru prilično precizno i u mnogim elementima tačno. Zamerka je što se ka postavljanju tačne dijagnoze mora poći od anamneze, odnosno iskaza “pacijenta”, a nemam utisak, niti saznanje, da je kompletna slika ovdašnje pozorišne stvarnosti nastala na temelju adekvatnih kontakata autora Predloga strategije sa akterima tog života – teatarskim stvaraocima i pozorišnim menadžerima. Izuzimam, međutim, ministra kulture Vladana Vukosavljevića koji je svojevremeno, u svojstvu gradskog sekretara za kulturu, stekao dobar uvid u probleme s kojim ga je tada upoznala radna grupa ovdašnjih pozorišnih delatnika, kojoj sam pripadao, a na osnovu čega je on pokušavao da doprinese rešavanju problema. Ipak, Strategija nekim svojim elementima koji se tiču dijagnostikovanja aktuelnog stanja, provocira bojazan da autori, čak i kada konstatuju izvesne probleme, nemaju potpuni uvid u njihovu veličinu (stanje pozorišnih zgrada, infrastrukture, tehničko-tehnoloških resursa, odstupanje prakse od predviđene zakonske normative, formalo uvažavanje zakona, sprovođenje zakona u domenu kadrovske politike i slično). Utvrđivanje anamneze bi takođe ukazalo i na međusobnu povezanost i uslovljenost određenih problema, što bi docnije, na planu mera, jasnije kristalisalo još veću potrebu sprovođenja sveobuhvatnih, složenih sistemskih rešenja. S druge strane, konstatovanje postojećeg stanja ukazuje na istinu da se problemi pozorišnog života Srbije ne mogu svesti na najčešće pominjanu potrebu većeg izdvajanja novca iz budžeta za potrebe pravljenja novih predstava, nego potvrđuje postojanje dubljih razloga zbog kojih je naš teatarski život, naročito u manjim sredinama, u dubokoj krizi.

O odsustvu “anamneze”, na primer, svedoče konstatacije o stanju u sferi umetničke igre. U Predlogu strategije je konstatovano da je neophodno unaprediti sistem obrazovanja i, na tragu decentralizacije, povećati broj stručnih – baletskih škola, pri čemu autori nisu imali u vidu da ni postojeći broj diplomaca naših srednjih baletskih škola ne može da se zaposli u pozorištima koja u svom sastavu imaju i baletske ansamble. Isto važi i za problem koji nastaje na relaciji pozorišnih fakulteta i akademije, s jedne, te pozorišta, s druge strane - škola je, naime, sve više, a prostora za rad mladih umetnika sve manje.

Uzgred, ne mogu da odolim i ne primetim da autori Predloga strategije ne pominju Forum za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta, iako je neke aktivnosti Foruma podržavalo Ministarstvo, a koji je za 15 godina postojanja i rada ne jedino SNP-u, nego i kulturnoj sceni Srbije doneo prestižna međunarodna priznanja i predstavama uspešno reprezentovao državu na internacionalnoj sceni, a u mnogim segmentima, na umetničkom planu, unapredio savremenu igru u Srbiji i edukovao publiku.

- Šta mislite o postavljenim ciljevima u oblasti pozorišta, a šta o planiranim merama za njihovu realizaciju? Da li biste nešto dodali?

A.M: Dragocena je odluka o izradi Zakona o pozorištu i (ponovnom) određivanju ustanova i manifestacija od nacionalnog značaja (iskreno se nadam redukciji broja prethodno određenih), a važna je i najava uspostavljanja odgovarajućeg (javno vidljivog) sistema valorizovanja rezultata ovih institucija i manifestacija, što će, kako je u Predlogu strategije navedeno, dovesti i do drugačije finansijske podrške uspešnima. Podsećam, međutim, da smo kroz proces kandidovanja za ovaj status već prošli, kao i da izvesna podzakonska akta – recimo odrednice kojima se propisuju okolnosti na osnovu kojih se ovaj status gubi – nisu ni razumna ni opravdana, te da je odlukom tadašnjeg ministra ceo ovaj projekat obesmišljen.

Značajna je i najavljena rešenost Ministarstva da pospeši promenu organizacione strukture Narodnog i Srpskog narodnog pozorišta, te da ovi teatri organizaciono (Drama, Opera, Balet) budu usklađeni sa evropskim standardima, što bi, pretpostavljam, značilo razdvajanje Drame od Opere i Baleta. To je, međutim, složen posao, podrazumeva izuzetnu stručnost planera i realizatora (nije, naime, moguće automatski primeniti inostrane “recepte”), te značajna finansijska sredstva, a u slučaju SNP-a ova zamisao, ma koliko bila dobro utemeljena i pozitivna, podrazumeva i postojanje političke volje.

Ohrabruje i evidentno postojanje svesti u Ministarstvu da su tehničko-tehnološki kapaciteti srpskih pozorišta u katastrofalnom stanju, te da na tom planu valja uložiti (značajna) finansijska sredstva. Dobra je i najavljena inicijativa Ministarstva da se promenom zakonske regulative podstakne sistem sponzorstva i donatorstva. Dugoročno je važno što Strategija pravi distinkciju između umetničkih i komercijalnih projekata i iskazuje nameru da one prve zaštiti posebnom podrškom. Ova odluka je značajna jer strateški definiše stav države prema aktuelnim procesima komercijalizacije koji bitno ugrožavaju poziciju teatarske umetnosti, a posredno dovode u pitanje smisao postojanja ozbiljno repertoarski profilisanih teatara.

Pozdravljam i iskazanu nameru da budu završeni radovi na izgradnji ili renoviranju pozorišnih zgrada, a naročito volju da bude (konačno) rešen problem pozorišne zgrade u Vranju. No, voleo bih i da je u Strategiji preciznije definisano na koje načine će, na tragu decentralizacije, sistemski biti podržan projekat osposobljavanja pozorišnih zgrada (i domova kulture, devastiranih bioskopa i sličnih prostora) za potrebe izvođenja teatarskih predstava, a sa namerom da se (kvalitetni i umetnički relevantni) pozorišni sadržaji približe i sredinama u kojima tek treba formirati pozorišnu publiku i zadovoljiti potrebe stanovništva za ovom vrstom umetničkih sadržaja. Smatram da bi ovaj projekat mogao da bude izuzetno važan (te zato i osećam potrebu da bude detaljnije tretiran u Strategiji), jer bi omogućio kvalitetniji razvoj aktuelnog teatarskog života u sredinama koje već imaju profesionalna pozorišta, podstakao delatnosti postojećih amaterskih teatara u sredinama gde ne postoje profesionalna pozorišta, ali i – što je isto tako važno – omogućio normalna i redovna gostovanja pozorišta iz većih gradova (za šta valja obezbediti adekvatne tehničke uslove).

S druge strane, na osnovu iskustva, ne mogu da se otrgnem utisku da mnoge od proklamovanih ciljeva i mnoge predviđene mere nije moguće sprovesti u postojećem ambijentu, što nanovo ukazuje na potrebu definisanja i primene sistemskih rešenja. Rečju, bojim se da će se u procesu realizacije Strategije Ministarstvo (kao jedan od nosilaca procesa) suočiti sa ozbiljnim preprekama u samom postojećem sistemu.

- Da li su u tekstu Predloga strategije obuhvaćeni svi zakonski i drugi problemi sa kojima se suočava pozorište?  

A.M: Smatram da se možda i najveći problem našeg pozorišnog života nalazi u sferi zakonske regulative. Osim što postojeći Zakon o kulturi (ni nakon izmena i dopuna) nije dobar i nije usklađen s pozorišnom praksom (ne jedino u Srbiji, nego bilo gde u svetu), sa logikom funkcionisanja pozorišta nisu usklađeni ni mnogi drugi, važniji, zakoni. Recimo, Zakon o radu, Zakon o budžetskom sistemu, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o zabrani zapošljavanja, Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama… Iako ne sumnjam u dobre namere i odlučnost aktuelnog ministra, koji je, rekoh već, odlično upoznat s ovim problemima, bojim se da bi primena dugoročnih i sveobuhvatnih sistemskih rešenja i mera i ovom prilikom mogla da izostane.

- Šta mislite o planiranom povećanju budžeta za kulturu?

A.M: Raduje me svaka najava namere da budu povećana budžetska sredstva namenjena kulturi i pozorištu kao sinkretičkoj umetnosti koja – i po ovom elementu svog karaktera – može (i treba) da reprezentuje nacionalno savremeno stvaralaštvo (koje jednog dana može postati deo nacionalne kulturne baštine). Ne verujem, međutim, da će predviđena dinamika uvećavanja procenata namenjenih kulturi biti i realizovana (posebno zato što na osnovu neposrednog uvida znam koliki će biti najavljeni troškovi samo za, recimo, obnovu devastiranih pozorišnih zgrada u gradovima Srbije ili nabavku sada nedostajuće tehničke opreme). Ali, s druge strane, najavljene promene u sferi zakonske regulative u cilju podsticanja donatorstva i sponzorstva – ako budu realizovane – mogu (donekle) da omoguće pozorištima da lakše dišu.

S druge strane, gledano iz ugla pozorišne prakse, predviđena povećanja izdvajanja iz budžeta mogu samo delimično da zadovolje realno utemeljene ambicije nekih od naših najreprezentativnijih teatara, pogotovo kada je u pitanju stvaranje velikih produkcija i, naročito, kada je reč o njihovoj prezentaciji u inostranstvu (u kontekstu reprezentovanja domaćeg savremenog stvaralaštva na međunarodnom planu). Otuda očekujem da država i u ovoj oblasti još jasnije iskaže svoje strateške planove i ciljeve, te da (možda i kroz odabir institucija i manifestacija od nacionalnog značaja) precizira obaveze određenih teatara, ali i da shodno njihovim projektovanim i prethodno prihvaćenim planovima definiše svoje dužnosti prema njima.

- U Predlogu strategije su definisane dimenzije srpske kulture. Da li taj okvir predstavlja dobru osnovu za razvoj?

A.M: Ovo pitanje je frustrirajuće. Na jednoj strani jasno je zašto su u strateškom dokumentu kojim se praktično definiše kulturna politika države taksativno nabrajane “dimenzije srpske kulture” kao najširi okvir za određivanje karaktera konkretnih strateških pozicija, a docnije i “taktičkih” mera koje će uslediti da bi Strategija bila realizovana. No, s druge strane ovako formulisane dimenzije (bez obzira na to koje su one i kako glasi obrazloženje njihovog sadržaja) ne mogu a da ne doživim kao izraz određenog političkog gledišta. Politike se, znamo, menjaju a kultura je konstanta, ili bi barem u civilizovanoj društvenoj zajednici to tako trebalo da bude. U ovom kontekstu, naime, nije bitno da li se neko (pa i ja) s tim (političkim) gledištem slaže ili ne, nego je problem u tome – i u tom smislu je u novosadskom izlaganju, u Matici srpskoj, minstar Vukosavljević potpuno u pravu – što bilo kakvo definisanje kulturnih dimenzija neizostavno mora da bude lišeno svakog političkog konteksta. Do njega se ne dolazi širokom javnom raspravom, nego je valja definisati konsenzusom najrelevantnijih kulturnih i naučnih poslenika, a to svakako nije moguće učiniti preko noći. Otuda priznajem da nemam konačan stav prema kulturnim dimenzijama naznačenim u Predlogu strategije i doživljavam ih samo kao svojevrsnu radnu verziju i prvu tačku na dugom putu konačnog rešavanja gorućih problema u našoj kulturi, kao osnovu za nekakva rešenja koja će nas pomeriti s mrtve tačke, ili tačnije: koja će zaustaviti (ili usporiti) sunovrat našeg kulturnog pa i teatarskog života.

Strategija pominje slovensku, vizantijsku, starobalkansku, herojsku, prosvećeno-evropsku, demokratsku i kontaktnu, odnosno dimenziju otvorenosti. Sa tako nabrojanim dimenzijama (kao okvirom) mogu se složiti, a eventualno bih promenio njihov redosled, jer u ovoj oblasti ne mora nužno da bude primenjen hronološki kriterijum. No, to spada – rekoh – u moj pogled. Pri tom, s nekim od navedenih obrazoloženja se slažem, a sa nekim ne, ali je i to pitanje subjektivnog stava, odnosno posledica je vaspitanja, edukovanosti i ličnih orijentacija – i sve su to razlozi zbog kojih na ovom planu treba eliminisati svaki voluntarizam, upliv političkih kriterijuma, svaku proizvoljnost i mogućnost projekcija ideološke provenijencije.

Kultura je, znamo, odveć složen fenomen, a kultura svake zajednice nužno (osim u zaista retkim slučajevima u koje mi svakako ne spadamo) nastaje prožimanjem s drugim tradicijama, religijskim, umetničkim i društvenim praksama i napose sa drugačijim kulturama. Ovu istinu isuviše često ponavljamo mehanički, do te mere da je ta konstatacija postala opšte mesto prema kojem zapravo nemamo ozbiljan odnos, nego je prihvatamo kao praznu floskulu. Zato se pribojavam da su dimenzije navedene u Predlogu strategije nastale bez konsenzusa o kojem sam govorio, izraz proizvoljnosti (naglašavam da se ovde ne bavim njihovom kvalitativnom analizom).

Frustrirajuće je, međutim, što je potencijalna proizvoljnost okvir za praktična rešenja od kojih ne mogu drugo nego da ih željno očekujem. Rečju, ovo pitanje je veoma složeno.

Evo primera koji bi mogao da bude i deo odgovora na Vaše drugo pitanje. S jedne strane, na primer, pozdravljam iskazanu brigu autora Predloga strategije za domaće autore i afirmaciju njihovih dela na našim pozorišnim scenama (jer inscenacije dela domaćih pisaca – i savremenih i klasika – održavaju vitalnost pozorišnog života i stvaraju bazu za bogaćenje nacionalne kulturne baštine), ali je, s druge strane, neophodno uspostaviti i promišljeni (repertoarski) balans, te voditi računa da naš gledalac pravovremeno stekne informaciju o aktuelnim zbivanjima na inostranim pozornicama, dakle o evropskom i svetskom savremenom dramskom stvaralaštvu; da ne pominjem činjenicu da, u pozorišnom a ne literarnom smislu, Šekspir, Molijer ili Čehov neobičnom transformacijom svojstvenom teatru, inscenacijama u našim pozorištima, postaju domaći, srpski autori. Ovde vidimo na koje se sve načine, u teatru, prepliću i međusobno prožimaju različiti elementi dimenzija jedne kulture.

- Kako vidite kulturu u Srbiji 2027. godine, ukoliko se Strategija usvoji i primeni?

A.M: Za mene je to isuviše daleka budućnost da bih se u nju mogao preozbiljno uživljavati, no svakako da će stanje biti bolje nego što je današnje – ako Strategija bude usvojena, a naročito ako bude primenjena. Bez obzira na ovde izrečene komentare, pozdravljam formulisanje Predloga strategije, jer je to opipljiv dokaz da je na relevantnom mestu napokon definisana kulturna politika Srbije, što do sada ili nije bio slučaj ili je bivalo svedeno na pojedinačne inicijative, dobru volju zainteresovanih, prazna obećanja, manifestovanje neznanja i svođenje kulturne sfere, pa i kulturne politike, na partijske programe.

*Foto: SNP (Srđan Đurić)

(SEEcult.org)

*Tekst je nastao u okviru projekta “Put strateškog dokumenta”, sufinansiranog od Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Julije Knifer, SKC Beograd
Video
15.10.2017 | 13:43

KND: Sve je dobro - 2/2

Ivan Petrović: Sve je dobro, galerija Artget, Kulturni centar Beograda, 3-24. avgust 2017.

2/2 Kritičarka na delu: Ana Bogdanović, istoričarka umetnosti