Art scena: Maja Ćirić
Nezavisna kustoskinja dr Maja Ćirić iz Beograda, jedna od najaktivnijih iz regiona na međunarodnoj sceni, govori u intervjuu za SEEcult.org o stručnom usavršavanju, izazovima na počecima i tokom razvoja karijere, oslanjanju na sopstvene snage, stvaranju i prepoznavanju prilika za profesionalni rad na umetničkoj sceni. Kao zadatak kustosa, bez obzira na teritoriju, okolnosti i druge uslove, Maja Ćirić navodi kritički i artikulisani odgovor koji će unaprediti umetničku praksu, diskurs ili kontekst.
- Rani period Vašeg profesionalnog rada vezujete za dve izuzetno važne institucije – Bauhaus i Harvard. U kojoj meri i na koji način su ova angažovanja usmerila i odredila jedan deo Vašeg profesionalnog puta? Na kakav način ste u ovom periodu afirmisali savremenu umetničku praksu Balkana? Ko su Vam u ovom periodu rada bili uzori?
Maja Ćirić: Jednostavno, ta vrata su se otvorila dok su u zemlji uglavnom bila zatvorena. Na Bauhausu u Desau sam bila stipendisana na specijalnom poslediplomskom programu koji se bavio prostorima u tranziciji na koridoru Berlin-Moskva. Istraživali smo fenomene od klabinga u Berlinu do susreta sa direktorom Spartak Moskva da bismo istraživali fudbal u post-SSSR-u. Pored discipline i trezvenosti, te interdisciplinarnog metoda istraživanja, kao polaznici smo dobili i ključ od istorijske Bauhaus zgrade da bismo u njoj danonoćno mogli da stvaramo. Imali smo i bliski susret sa holandskom kraljicom i sa Remom Kolhasom (Koolhas), na primer.
Na Harvardu sam se našla 2006. godine tako što sam imala ideju za izlaganje na panelu „Images of the Balkans”, u okviru godišnje konferencije za doktorante koju organizuju Kokkalis Foundation i John F. Kennedy School of Goverement, a o kojoj sam saznala preko konkursa. Oni su podržali moje putovanje i istraživanje, a rad Constructions of Balkan as the Other in Contemporary Art Practices, koji sam tada izložila, mnogi su citirali, dopisivali... I dan danas ga čitaju jer sam artikulisala važnu temu o germanskim kustosima koji su uz pomoć izložbi konstruisali znanje o Balkanu. Krvavi Balkan svakako je bio politički konstrukt u kulturi, način da se projektuju ideje o Drugom. Fokus sa Balkana se pomerio kasnije na druge geografske oblasti na koje je bio usmeren predatorski kapitalizam: Afriku, Indiju, Kinu… Danas to Drugo tražimo u veštačkoj inteligenciji.
Uzore nisam imala, drvo ne raste u senci drugog drveta. Jedina osoba koja me je podržala na početku karijere bila je prof. dr Milanka Todić, kojoj sam asistirala na izložbi „Nemoguće – umetnost nadrealizma” u Muzeju primenjene umetnosti 2002. godine. Nakon toga me je pozvala da tokom leta u Artgetu kuriram izložbu sa četiri fotografkinje. Sećam se da sam bila iznenađena da za to postoji honorar, jer eksploatacija je ogromna u svetu umetnosti. Katalog te izložbe „Javnost prirode, intimnost kulture” poslala sam u Švedsku i sledeće čega se sećam jeste to da sam kurirala (sa Camillom Larsson) izložbu u Skulpturens Hus u Vintervikenu u staroj Nobelovoj fabrici na periferiji Stokholma, u okviru festivala fotografije. Odatle je sve počelo.
Naravno, vrata za saradnju na projektima je u jednom trenutku otvorio i Remont, ali bih rekla da sam do tada već imala izvestan simbolički kapital za razmenu. Izdvojila bih saradnju sa Darkom Radosavljević na Oktobarskom salonu, na kojem je na primer Melik Ohanian, koga sam nešto ranije upoznala u Francuskoj i predložila za učešće na OS, gde je i dobio nagradu. Kasnije je učestvovao u jermenskom paviljonu koji je dobio i Zlatnog lava za nacionalni paviljon na Bijenalu u Venecijii 2015. Sa Remontom sam sarađivala kao kustos na projektu Mobile Studios 2006. i taj projekat je bio direktan odgovor na esej koji sam napisala za Harvard. Naime, ovoga puta, umesto okvira koji unapred pretpostavljaju egzotizaciju i balkanizaciju (Imaginarni Balkan, Marija Todorova), Nemci su došli u Beograd sa tri moblilna studija koja su postavili kao neutralne, bele okvire na Trgu republike, a sadržaj je bio lokalni izbor u potpunosti. Program se neprestano menjao, mnogo se zanimljivih stvari problematizovalo. Na primer, Uroš Đurić se tokom jedne noći u studiju ispovedao preko Skajpa Šejli Kamerić, Mikrob je pravio maske prolaznicima, Bogomir Doringer je izložio stolicu koja je služila kao mobilijar za izložbu Vita Akončija (Acconci) u Stedelijk muzeju u Amsterdamu, a koju je preuzeo sa đubrišta da bi kritikovao odnos centra i periferije u svetu umetnosti. Zanimljivo je i da je prva osoba koju sam srela kada sam sletela na Logan aerodrom u Bostonu na putu za Harvard bio baš čovek koji je bio zastupnik arhiva Vita Akončija. Obavestili smo Vita o stolici, ali je on mislio da smo malo preterali sa narativom.
I kroz izložbu „Beyond Theory” u Kunsthalle Exerngasee u Beču (2008) i prostoru Sushi Performance Art Space u San Dijegu (2008), koja je omogućena zahvaljujući CEC ArtsLink Independent Projects
Award, ukazala sam na potencijale beogradske scene koji su bili univerzalni, poput teorije umetnosti, pre nego egzotični. Bauhaus me je naučio da percipiram dinamiku promene u kulturi, a Harvard da je svako dešiforvanje u kulturi i umetnosti politički čin.
Beyond Theory, Kunsthalle Exerngasee, Beč, 2008.
Beyond Theory, Sushi Performance Art Space, San Diego, 2008.
- Važan segment Vašeg rada odnosi se na internacionalno predstavljanje na Bijenalu u Veneciji. Na koji način promišljate značaj i ulogu ove međunarodne izložbe u savremenom umetničkom kontekstu, s obzirom da je reč o događaju koji postojano insistira na nacionalnom predstavljanju u doba globalizma?
Maja Ćirić: Ako posmatramo stvari samo globalno, dosta toga može da nam promakne. Paralelno navigiranje mikro- i makro-politika ima dosta smisla, pa samo Bijenale u Veneciji jeste značajno mesto susreta. To ne znači i ne podrazumeva uvek uspeh, jer često jeste mesto kontradikcija. Dugujem i Veneciji i sebi da završim pisanje priče o nama. Radila sam kao kustos 2007, kao komesar 2013. i kao član Saveta na Bijenalu arhitekture 2016. i 2018. godine. Svašta bih mogla da ispričam o tome. A opet, mislim da mi je najdraži, ali i najteži bio projekat „Nothing Between Us”, sa Perom Talentom (Vladimir Perić) i Milošem Tomićem. Kada sam, recimo, pozvala Dragana Papića da dostavi predlog na konkurs te godine, jer sam mislila da njegova umetnička praksa odgovara temi, rekao mi je da nije zainteresovan, da je to državni posao i da bi trebalo da mu kao takvom i pristupim. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta je hteo da kaže. Ipak, uspela sam da ne figuriram komesara koji bi izvršavao tuđu volju - kada se to od mene očekivalo, već da profesionalno stvorim projekat sklopivši dva predloga sa raspisanog konkursa, a koji je, uprkos svojoj skromnosti, dobio baš dobre kritike (Art in America, Art Agenda) i stvorio dosta smisla. Te godine smo u potpunosti odgovorili na glavnu temu Bijenala, nije bilo jaza između nacionalnih ideala i globalnih realnosti, već je bilo i podudarnosti u sadržaju. Robert Kramb (Crumb), koji je u glavnom programu učestvovao „Knjigom postanja”, u našem katalogu koji je dizajnirao Zograf, objavio je i strip „Serbia – The Land of Opportunity”.
Nothing Between Us, Paviljon Srbije, Bijenale u Veneciji, Venecija, 2013.
Zanimljivo je da sam, paralelno sa Venecijom, radila i nezavisni projekat na relativnoj periferiji - na Univerzitetu u Koventriju u Engleskoj, koji je kao prećutna, skrivena druga polovina (antipod) ovoj izložbi imala naslov „We’re Everything to Each Other”. Poslednji put sam u Veneciji javno govorila 2019. godine na Akademiji umetnosti u okviru CEI Foruma za kustose o umetnosti Chiare Fumai, koja je posthumno predstavljala Italiju te godine. Naslov je bio: „Chiara Fumai: From Less Light to Spot Light”.
Zanimljivo je i da je Yu Ji, kineska umetnica koju sam odabrala nekoliko godina ranije da učestvuje u rezidencijalnom boravku u Šumatovačkoj (2014), a koja je u Beogradu izvela performans sa Rašom Todosijevićem, doživela veliki uspeh 2019. godine u smislu da su njeni radovi bili izloženi na nekoliko mesta na glavnoj izložbi Bijenala u Veneciji. U suštini, radila sam sa mnogim umetnicima par godina pre nego što bi oni postali svetski poznati. Iskustvo je pokazalo da sam talentovana da prepoznam talenat.
We're Everything to Each Other, Koventri, 2013.
- Jedan deo Vaše edukacije i kustoske prakse posvećen je studijama roda i poziciji i ulozi žene. Šta je Vaše iskustvo u pogledu bavljenja ovim pitanjima kroz kustosku i umetničku praksu? Da li je i u kom smislu ovakvo delovanje pruža mogućnost uticaja?
Maja Ćirić: Studirala sam na Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži „Studije kulture i roda” i imam obrazovanje iz te oblasti, te mogu da artikulišem tu specifičnu problematiku kao profesionalac. Na izložbi koji sam kurirala po narudžbini Autonomnog ženskog centra „Offbeat: Pogledaj i vidi nasilje nad ženama” u SKC-u (2007) bili su izloženi posteri Guerrila Girls u istoj veličini i sadržaju kao što je to bilo na samom ulazu na glavnu izložbu na Bijenalu u Veneciji. Pitanje rodne ravnopravnosti je još uvek nerazrešeno, kao i mnoga druga pitanja, ali ne bih za sebe rekla da je uticaj povezan sa rodnim identitetom. Često se desi da zbog političke agende naručilaca projekta susretnete zahtev za izložbama na kojima su zastupljene žene, ali ja nikada takve narudžbine nisam zloupotrebila. Ne mislim da getoizacija žena može bilo šta da promeni. Pre sam za dijalog. Svega par puta sam kurirala projekte na kojima su samo žene. Da ne govorim da se danas uvođenjem nebinarnih rodnih odrednica stvar dosta usložnjava.
Kao praunuka žene koja je bila šef kafane, i druge žene koja je nakon ratišta završila medicinu u Francuskoj, ne mogu da kažem da ne znam šta je borba za rodnu ravnopravnost, i koliko je važno izbeći ulogu žrtve, a opet bih vam pre rekla da sam karijeru gradila propitujući odnose moći u svetu umetnosti nego što bih samu sebe identifikovala u rodno specifičnoj borbi. Idealno, težim slobodi i ravnopravnosti u svakom smislu, ali mislim da je rodna ravnopravnost samo donekle povezana i sa klasom i ekonomskom osnovom, jer kada govorimo o nasilju na ženama - ono postoji u svim slojevima društva. Faze ciklusa nasilja naučno su objašnjnje i za izlaz zaista važi da je znanje o tom ciklusu moć.
- Kakvo iskustvo i profesionalan izazov je bio rad na izložbi The Power to Host (2011) u Njujorku? Kakav značaj ima ova izložba za Vaš dalji rad?
Maja Ćirić: Za taj predlog izložbe dobila sam ISCP Curator Award. Godinu dana pre konkursa pozvali su me da budem gost kritičar u toj instituciji, a posao je podrazumevao da u toku dva dana posetim četrdesetak umetnika u njihovim ateljeima. U pauzi sam u kancelariji videla veliku mapu sveta i čiode za mesto porekla svih umetnika koji su boravili u ISCP-u. Ta mapa je izgledala tako da je ISCP, kao možda u tom trenuktu najvažniji internacionalni rezidencijalni boravak za umetnike na svetu, orijentisan ka hegemoniji zapadnog sveta umetnosti, da negira pola sveta. Školovala sam se za kustosa u Gvangžou u Južnoj Koreji sa ljudima iz celog sveta, što me je naučilo da poput Dymaxion mape Bakminstera Fulera (Richard Buckminster Fuller), postoji mnogo više od jednog centra gravitacije. „The Power to Host” je nastala kao kritika takvog poretka, kao zona vidljivosti za one koji su isključeni, ali i kao svedočanstvo o onima koji borave u ISCP-u a bore se sa sopstvenim očekivanjima od Njujorka, te svedoče o žrtvama u privatnom životu koje je nomadska karijera umetnika i kustosa neretko podrazumevala pre pandemije. Pored umetnika, među kojima su bili, na primer, Marinella Senatore ili Slavs and Tatars, na izložbi je bila i polica gostoprimstva na kojoj sam izložila kataloge onih zemalja koje nisu imale rezidencijalnu mogućnost u okviru ove važne institucije. Izložba nije bila velika, ali su ipak ljudi iz međunarodnog sektora Muzeja moderne umetnosti (MoMA) došli da je posete da bi se o njoj informisali. Godinama kasnije, zaista je mnogo više zemalja uvršteno u ovaj internacionalni program. U jednoj važnoj knjizi koja je mapirala američku scenu, a izdanje je jednog njujorškog muzeja, ISCP se predstavio baš ovom izložbom.
The Power to Host, ISCP, Njujork, 2011.
- Vaš angažman odvija se paralelno u nekoliko profesionalnih tokova. Kakve okolnosti i interesovanja su uticale na ovakvu profesionalnu razgranatost?
Maja Ćirić: Moj angažman tokom čitave karijere bio je definisan karakterom puta ispred mene. Mnogo puta sam čula ne kao odgovor. Podrške je bilo mnogo manje nego što biste pretpostavili. Mnoge stvari koje sam želela nisu se otvorile, neke druge koje sam nisam očekivala su se otvorile, često bih zbog neizvesnosti mislila da je svaki projekat poslednji. Međutim, naučila sam da procenjujem uspeh projekata na osnovu novih mogućnosti koje on otvara, ali i da paralelno radim nekoliko stvari da bih umanjila anksioznost vezanu za tu neizvesnost. Želela sam da imam i stabilniju institucionalnu poziciju, sigurno bih znanjem i iskustvom mnogo toga mogla da uradim, ali to nije bilo moguće iz mnogo razloga. U neizvesnoj poziciji nezavisnog kustosa najbolje što sam mogla je da nastavim da idem dalje tamo gde su se prilike ukazale ili gde bih uspela da ih stvorim. Istovremeno sam kurirala, pisala umetničke kritike u različitim kontekstima (u Danskoj je to bila knjiga za kolektiv Hesselholdt&Mejlvang), u Švedskoj sam sarađivala sa koreografkinjom Malin Elgan, na Bilskom Istoku sam par meseci radila na jednom projektu za brendiranje kulture, predavala sam o kustoskim praksama kao gost na China Academy of Arts, zahvaljujući Visual Artists Irleand posetila sam umetnike u ateljeima i u Belfastu, između ostalog.
- Zbog čega je izložba Within One’s Grasp, angels barccelona, u Barseloni 2015. godine bila značajna za Vaš rad?
Maja Ćirić: Doktorirala sam na odnosu kustoskih praksi i institucionalne kritike i to je bila još jedna mogućnost da propitam odnose moći u svetu umetnosti. Izložba je političko tražila u umetničkoj zajednici, ali ne na osnovu identiteta, već na osnovu potencijala koji se nalazi u onome što nas razdvaja. Ta izložba je bila proizvod tromesečnog rezidencijalnog boravka BAR za kustose u Barseloni, na koji sam bila pozvana. Naslov izložbe inspirisan je knjigom „Un mundo común” (Zajednički svet) Marine Garcés, katalunjske filozofkinje. Na izložbi je bila izložena dizalica kojom su studenti izneli imaginarnog slona sa umetničkog fakulteta. Slon je bio simbol problema u instituciji umetnosti koje svi vide, ali niko ne sme da ih adresira. Luk Džejms (Luke James) je preuzeo uputstva za crtani o Kojotu i Ptici trkačici, i primenio ih je na odnos umetnika i institucije umetnosti u kojoj je umetnik potlačen. Svetski poznata aktivistkinja Daniela Ortiz je specijalno za ovu prilku napisala ugovor sa galerijom sa uputstvima za njene radove, kada ona više ne bude tu. I zaista je ona 2020. godine zbog ksenofobije morala da napusti Barsu.
Within One's Grasp, Barselona, 2015.
- Jedan od projekata na kojima ste radili je i Bijenale mladih umetnika u Albaniji. Reč je o kompleksnoj izložbi koja je zahtevala veliki angažman. Kakva ste iskustva imali? Na kakve ste probleme nailazili? Kakve su reakcije bile na internacionalnoj, a kakve na domaćoj umetničkoj sceni? Kako se taj angažman može sagledati u okviru Vašeg razmatranja internacionalne percepcije umetničke scene Balkana? Kako biste, na osnovu ovog i sličnih iskustava, pozicionirali mesto i kvalitet radova domaćih umetnika?
Maja Ćirić: Mediterranea je istorijsko, nomadsko bijenale koje postoji od osamdesetih godina i 2017. se odvijalo u Tirani. Poziv da budem glavni kustos za vizuelne umetnosti stigao je od albanskih umetnika, koji su želeli da rade sa nekim ko bolje razume regionalni kontekst. Kao nezavisna kustoskinja, ali i kao veliki ljubitelj Mediterana (Brodelovog, Matvejevićevog), kurirala sam izložbu u Nacionaloj galeriji, u Nacionalnom muzeju, između ostalog, ali sam se izborila da za potrebe izložbe bude otvorena i prelepa zgrada stare ambasade Jugoslavije. Izložba je uključivala više od 80 umetnika iz preko 28 zemalja. Većina ih je došla u Albaniju organizovanim brodom iz Barija, koji je bio gest dobre volje Italijana na sećanja o migracijama iz Albanije devedesetih. Kada su se umetnici odjednom sjatili oko svojih radova, bilo je izazovno komunicirati sa svima istovremeno. Kod ljudi koji imaju predrasude rad u Albaniji me je baš dosta koštao - za jedne sam bila „albanska kurva“, za druge „srpski špijun“, a da realno nisam bila ni jedno, ni drugo. Na sreću, više je onih koji su razumeli moj poduhvat. Naravno, međunarodna štampa je detaljno propratila događaj, ali je RTS ignorisao jer nije prihvatio poziv za besplatnu posetu cele ekipe Tirani. Da su izveštavali sa lica mesta, razumeli bi da umetnost ipak može da razreši barem neki politički konflikt. Da su savremene izložbene epistemologije više proučavane kod nas, zahvat koji je umetnik Slobodan Stošić uradio bio bi podrobnije analiziran. On je na Bijenalu napravio mapu zasnovanu na podrobnom istraživanju lokalnih uslova pod nazivom “Ništa vam se neće desiti, ostaćete srećan građanin”. Naslov je citat izjave Edija Rame na pitanje o uslovima života i korupcije tokom njegove izložbe u jednoj poznatoj njujorškoj galeriji. Stošić je ukazao na antagonizme u polju moći, na kontroverze regionalnih političara. I Lidija Delić i Marko Salapura su se poetski i angažovano bavili ispitavanjem post-jugoslovenskog prostora. Dok su neki mislili da će Mediteranea poslužiti kao Potemkinovo selo u službi vlasti, kritika je ocenila da je moj kustoski zahvat zastupao kritičko-politički stav.
Mediterranea 18. Tirana, 2017.
- Profesionalno ste angažovani i na Zapadu i u Istočnoj Evropi. U prilici ste da napravite poređenja. Kakva su Vam iskustva? Šta su kvaliteti jedne, a šta druge sredine?
Maja Ćirić: Pored očigledne ekonomske razlike, za profesionalce nema malih i velikih terena. Zadatak je uvek isti, a to je da se da kritički i artikulisani odgovor koji će unaprediti umetničku praksu, diskurs ili kontekst. U tom smislu nema razlike između hladne sale u Kišinjevu u Moldaviji ili osvetljene pozornice u Centru Pompidu u Parizu. A opet, na Zapadu je ipak diskurs progesivniji, kao i uslovi produkcije. Međutim, nezgodno je ako se time stvara hermetična, auto-referentna umetnička zajednica, koja samu sebe slavi. Takođe, antagonizmi i nepravde ne zaobilaze ni jednu, ni drugu stranu sveta. Videla sam na zapadu mnogo anti- i post-kolonijalista koji i dalje pristaju samo na saradnje koje iznova perpetuiraju kolonijalizam, kao da imaju Stokholmski sindrom. A opet, posle 2020. godine došlo je do ozbiljne promene narativa, pređašnjih načina. Postoji čitav novi način saradnje, sasvim je zanimljivo.
- Poslednjih nekoliko poduhvata usmereno je ka izučavanju i prezentaciji interdisciplinarnog ukrštanja nauke i umetnosti. O kakvim je relacijama reč? Da li, na osnovu dosadašnjeg iskustva, možete pretpostaviti da pitanja koja ovakav odnos nameće može nagovestiti neke važne izazove?
Maja Ćirić: Hiperbolični prostor se ukazao, cela knjiga bi se o njemu mogla napisati. Zaista su pridodate nove dimenzije naglim usponom softvera i digitalnim obrtom 2020. Realnost je postala uvećana (AR), proširena (XR), virtuelna (VR). Mozzila Hub u kojoj smo u septembru 2020. godine Trieste Contemporanea, Centar za promociju nauke i ja radili digitalnog blizanca za fizičku izložbu jako brzo je zamenjena novim platformama. Metaverse (meta+universe), alternativna digitalna realnost, nadolazi, a mi smo pod iluzijom rasta zauvek povezani sa interfejsom. To je, naravno, uticalo i na promenu izložbenih formata, ali i na promenu metoda rada. Nije više dovoljno biti u blizini umetnika da bi se razumela aktuelna paradigma. Danas ne možete da radite ništa bez programera i istraživača za interaktivni dizajn. Promena se dešava na mestu susretanja različitih tehnnoloških alatki, ali i umetnosti i nauke. Razvija se čitav novi sistem umetnosti, a institucija se poništava. Ako razumemo da generacija rođena devedesetih rađe igra igrice nego što gleda filmove, rekla bih da će klasična fizička iskustva izložbi uskoro biti format prošlosti.
Both Ways, Art&Science, Trst, 2020.
- Jedno od polja vašeg angažmana je i umetnička kritika. Šta mislite o poziciji kritike kod nas? Kakva je njena uloga i značaj?
Maja Ćirić: Kritiku zbog samo njenog imena prati a priori stigma. Međutim, ako se malo udubite, shvatićete da je ona veoma značajna interpretativna alatka uz pomoć koje se umetničke prakse vrednuju, unapređuju i pozicioniraju. To je podjednako važno bilo i kada je umetničke ili kustoske, izložbene prakse trebalo kontekstualizovati zbog jedne discipline, a naročito danas, kada zbog spoja i digitalizacije nauke, tehnologije i umetnosti, konteksti kolabiraju jedan u drugi. Kritika je danas i kompas za razumevanje složenosti koju neizostavno živimo i način da se suprostavimo površnosti i otuđenosti koju nameće tehno-kapitalizam.
*Foto: Maja Ćirić / privatna arhiva
(SEEcult.org)
