Istoričar umetnosti Nebojša Milenković, muzejski savetnik i kustos Zbirke konceptualne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu, ali i pisac i građanski aktivista, govori za SEEcult.org o svom posebnom interesovanju za konceptualnu umetnost, njenom statusu u svetu i u Srbiji, profesionalnim uticajima, okolnostima, izazovima i odgovornosti, Slavku Matkoviću kao omiljenom umetniku i Iliji Šoškiću kao najmudrijem... Posebno se osvrće i na borbu protiv ekološko i urbanistički pogubnih projekata u Novom Sadu i Srbiji, smatrajući da građanski angažman ne sme da se svede na virtuelno negodovanje na društvenim mrežama.
– Profesionalni rad započeli ste u Gradskoj galeriji Kulturnog centra "Laza Kostić" u Somboru. Kako ste tada, a kako sada vidite rad u institucijama? Da li je takav rad podsticajan, ili je ograničavajuć?
Nebojša Milenković: Rad u instituciji, pre svega, zavisi od same institucije. Tu generalizacije prosto nisu moguće. Što se iskustva rada u Galeriji Kulturnog centra u Somboru (bivša Likovna jesen) tiče, prvo – bilo je jako davno, a drugo, trajalo je dosta kratko – svega nekih šest-sedam meseci. U odnosu na izložbe koje sam realizovao kasnije, u muzejima, rad u gradskoj instituciji je ograničavajuć, pre svega u smislu budžeta. Izazovi su drugačiji. Samim tim i ambicije. Opet, s obzirom na limite, to što uspete uraditi u maloj sredini često izazove više pažnje nego mnogo veći, obimniji projekti u prestoničkim muzejima. Imali smo sjajne primere programski aktivnih galerija u Smederevu i Požegi ili ono što se još uvek dešava u subotičkom legatu Perčić... Naposletku, iskustvo rada u Galeriji obezbedilo mi je priliku da promenim radno mesto, i iz Sombora pređem u Novi Sad.
Nebojša Milenković, foto: Manja Holodkov
– Vaš rad u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine od početka je usmeren na proučavanje određenog segmenta savremene umetničke prakse – konceptualne umetnosti. Kakvo ste stanje zatekli? Kakav je odnos sredine bio prema tom segmentu umetnosti?
Nebojša Milenković: Zbirka konceptualne umetnosti MSUV konstituisana je 2004, i to, sasvim neskromno, smatram vlastitom zaslugom. Što se stanja, to jest odnosa sredine tiče, on je dugo već manje-više isti. Naravno, ako pod „sredinom“ podrazumevamo dominantno mišljenje. Konceptualna umetnost u svom zlatnom dobu, ranih sedamdesetih, u Novom Sadu smatrana je marginalnom pojavom, nekom vrstom (izolovanog) incidenta, i tu se stvar do danas nije bitnije promenila. A opet, struka, posebno ona izvan naše zemlje, upravo tu umetnost danas smatra mejnstrimom.
– Mnogi Vaši muzejski i kritičarsko teorijski poduhvati predstavljali su često prve korake u proučavanju i istraživanju određenih ličnosti i pojava. Često ste, praktično, kretali od nule. Sada, zahvaljujući i Vašem radu, postoji bogata, sistematizovana i dosta iscrpna dokumentacija o radu brojnih pokreta i individualnih autora (Matković, Sombati, Rešin Tucić, Kopicl, Mandić, Šijan, Šoškić). Kakvu vrstu zahteva i angažovanja predstavlja ovakav pionirski rad? Kako iz današnje perspektive procenjujete okolnosti i Vaš angažman u okviru njih?
Nebojša Milenković: Kad nešto krećete, kako vi kažete, od nule – izazov, ali i odgovornost utoliko su veći. No, srećom, nikad nisam kretao baš od same nule. O umetnicima kojima sam se bavio uglavnom su postojali neki tekstovi, izložbe – tako da mi je bliža formulacija da sam različite, često rasute i nedovoljno vidljive činjenice i informacije, sistematizovao i učinio vidljivijim. Tu posebno mislim na slučaj Slavka Matkovića, ili vizuelne radove Vujice Rešina Tucića, na primer. A okolnosti su, naravno, promenljive. Lično nastojim da ih nikad ne puštam da previše diktiraju moj rad. No, u ovim slučajevima, nisam ih mogao prenebreći. Usred pripreme Matkovićeve izložbe okolnost je bila ta da je većinu njegovih radova otkupio kolekcionar Marinko Sudac. U drugom slučaju, pak, nesretna okolnost bila je to što je usred priprema izložbe i monografije Vujica, nažalost, umro. Svest o tome koliko se on toj izložbi radovao, kao i činjenica da je upravo Vujica prvi umetnik koji je izabrao mene kao vlastitog kustosa (uglavnom je bivalo obratno), učinila je da tom poslu pristupim, rekao bih, s posebnom vrstom odgovornosti. Kada je kretao u bolnicu, na operaciju, Vujica je došao do Muzeja i rekao mi, doslovno: „Ako se desi da se više ne vidimo – da znaš da sam siguran da ćeš ti to uraditi kako valja“. Na kraju sam izložbu, a posebno knjigu, do najsitnijih detalja realizovao onako kakvom smo je zajedno osmislili. Verujem da bi bio zadovoljan.
– Ono što karakteriše Vaš rad su i problemski preseci u okviru savremenih umetničkih praksi. Takav rad karakterišu publikacije i projekti poput „Centralnoevropskih aspekata vojvođanskih avangardi 1920-2000“, ili „Zvezda i njena senka“... Zbog čega su preseci ovakve vrste važni u proučavanju savremene umetnosti?
Nebojša Milenković: Za Aspekte je, ipak, zaslužniji Dragomir Ugren, dok smo Suzana Vuksanović i ja tu bili u ulogama kustosa-asistenata. Dakle, radio sam više „po zadatku“, no, mogu reći da je to izložba od koje sam najviše naučio: i kako se ovakve izložbe rade – i kojih se zamki treba čuvati.
Zvezda pak, s kilometarskim podnaslovom „Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva: Ideologije, utopije, simulakrumi slobode 1945-2005”, koju sam realizovao 2006, kako tematskim opsegom, tako i brojem zastupljenih umetnika, najobimnija je koju sam dosad radio. Tom izložbom i knjigom, kroz promenljiv odnos prema jednom ikonografskom i ideološkom konstruktu (crvenoj zvezdi petokraci) istovremeno sam pokušao da predstavim i istorijat disidentskog pokreta u SFRJ, ali i da ukažem na odnos prema političkim (ideološkim) i umetničkim (kulturnim) neistomišljenicima – počev od oslobođenja 1945, pa do ubistva premijera Zorana Đinđića. Do danas to je, verovatno, moja najpoznatija izložba, a činjenica da se još nisam odlučio da nešto slično ponovim, možda je i odraz iskustvenog osvedočenja da takve izložbe čovek ne bi trebalo, pa ni smeo, da radi sam…
– Čini se da svojevrsno središte Vašeg rada predstavlja proučavanje umetničkog rada Slavka Matkovića. Kakav značaj ima istraživanje njegovog dela u Vašem profesionalnom radu? Kakav odnos imate prema njegovoj umetnosti? Zbog čega je postojala potreba da napišete roman, odnosno pseudo-autobiografiju Slavka Matkovića?
Nebojša Milenković: Slavko Matković, to naravno ne krijem, moj je omiljeni umetnik. Na primeru Matkovića, svakako najznačajnijeg eksperimentatora i inovatora u jugoslovenskoj i srpskoj umetnosti druge polovine XX veka, moguće je ispratiti mnoge stvari – poput, recimo, sudbine umetnika koji žive i stvaraju u malim sredinama, malim kulturama. U našoj kulturi nema ubedljivije potvrde teze o izjednačavanju umetnosti i života, tako da se između njih na kraju stavi znak jednakosti. Priča o Matkoviću priča je o idealima i idejama – umetnosti koja bi mogla da bude generator širih preobražaja u polju kulture. Naposletku, to je i priča o gotovo samoubilačkoj veri u vlastito delo. Čak i onda kad mu stvarnost (posebno ratna, iz devedesetih) nije davala osnova za tu veru, Slavko Matković imao je svest o tome kako stvara veliku umetnost. Bez obzira što je bio svestan da potvrdu njene vrednosti sâm neće dočekati. Sećam se, kao da je bilo juče, kad sam, početkom 2002, prvi put otišao u njegovu porodičnu kuću u subotičkoj Ulici Stipe Grgića broj 32, i kad sam se s njegovim sinom Zavišom popeo na tavan, gde me je u velikoj, drvenoj škrinji, na jednom mestu dočekao Matkovićev, kompleksan i obiman, umetnički opus – na jednom mestu uredno sistematizovan i ostavljen za neko buduće vreme. Takođe, pamtim i Zavišinu opasku: „To sve stoji onako kako je Slavko ostavio“. Izložbu i monografiju o njemu, inače svoju prvu retrospektivu, realizovao sam 2004. U narednih godinu-dve, ona je putovala na relaciji Subotica – Beograd – Banja Luka. I već od trenutka kad sam radove vratio porodici i drugim pozajmiocima – kao umetnik je već počeo da mi nedostaje.
E sad, susret mene i Matkovića (kog nažalost nisam lično upoznao) ima i predistoriju. Naime, imao sam ne više od desetak godina kad sam prvi put slušao kako – kasnije moj najbolji umetnički prijatelj, nažalost takođe pokojni, Jaroslav Supek – mom ocu (desetak godina kasnije toliko puta i meni samom), priča kako: „Postoje mnogi umetnici, ali da je najveći među njima Slavko Matković!“ Na neki način ta priča, i strast koju je Supek u nju unosio, možda me je i opredelila da upišem istoriju umetnosti. U to koliko je njegova tvrdnja tačna lično sam se uverio i tokom čitanja Matkovićevih Dnevnika iz devedesetih, koji po meni jesu najpotresnije svedočanstvo o umetničko-ljudskoj drami koja u našoj kulturi uopšte postoji. Po stepenu saživljenosti s vlastitim delom, Matković je za mene postao neka vrsta našeg Van Goga. Pošto sam i Dnevnike vratio porodici, ubrzo sam, bez jasne namere šta će od toga ispasti, po sećanju počeo da ih dopisujem. Jedna od Matkovićevih velikih – nažalost neostvarenih ideja, bila je da napiše roman o svom životu i umetnosti. Vođen konceptualističkim načelom da vaš rad može da realizuje i neko drugi, umesto vas – rešio sam da tu Matkovićevu knjigu, umesto njega, napišem ja. Prebacivši se u prvo lice, preuzeo sam njegovu veru, njegove najintimnije strepnje, ideale, ali i njegov životni i umetnički slom koji je usledio istovremeno s raspadom Jugoslavije, jedine države koju je on osećao svojom. Petnaest godina kasnije, u izdanju Akademske knjige, roman je 2019. godine konačno i objavljen pod naslovom „Nešto što strašno podseća na život: Kratka istorija letenja u Subotici“.
– Čitava serija Vaših autorskih izložbi i publikacija posvećena je ključnim ličnostima srpske konceptualne scene. Kakav je Vaš utisak – u kojoj meri su ti projekti doprineli boljem razumevanju i poznavanju ovog segmenta savremene umetničke prakse kod nas? Da li su se i u kojoj meri Vaša istraživanja poklapala sa svetskim istraživačkim tokovima u polju istorije umetnosti?
Nebojša Milenković: Ne bih rekao da je baš reč o poklapanju, pošto u svetskoj – mislim prevashodno zapadnoevropskoj i američkoj istoriji umetnosti, konceptualna umetnost odavno već ima svoje mesto i značaj, koji niko i ne pokušava da ospori. Pre je reč o kaskanju. Hvatanju koraka... A koliko su i da li su te knjige i izložbe nečemu doprinele, nije na meni da sudim. Svakako ohrabruje činjenica da je sve više mladih umetnika koji shvataju – i to u svom radu i primenjuju, kako je mišljenje umetnosti pojednako važno koliko i njeno stvaranje.
– Poseban utisak na domaću scenu ostavilo je Vaše (u saradnji sa Zoranom Erićem) proučavanje i prezentacija umetničkog opusa Ilije Šoškića. Reč je o izložbi „Akcione forme“ paralelno održanoj u dva muzeja u Novom Sadu i Beogradu, MSUV-u i MSUB-u. Kakav odnos imate prema tom projektu i radu Ilije Šoškića?
Nebojša Milenković: Pored sjajne saradnje s kolegom Zoranom Erićem, s kojim tokom rada na izložbi nisam imao čak ni najmanji nesporazum ili dilemu, ova izložba neponovljivo je iskustvo, naravno, zbog ličnosti samog umetnika. Ilija Šoškić svakako je najmudriji Umetnik i Čovek koga sam u životu uopšte upoznao. I od koga sam, naposletku, puno naučio. Ne samo o umetnosti, već i o životu. Vanredno snažan utisak na mene je ostavila postavka da u umetnosti, kao i u životu, nema trajnih, stabilnih, jednom zauvek osvojenih te(ri)torija, te da stalno treba ići napred. Ići dalje…
Parafraziram po sećanju, Šoškić podučava da ne smemo biti zarobljeni prošlošću, niti uplašeni budućnošću, već da bi trebalo da stanujemo u sadašnjosti. U životu racionalnog ljudskog bića i slava i poraz jednako su nepostojani. U prvom se ne treba previše uzvisiti, i postati gord ili ohol, a drugo, jednostavno, treba prihvatiti kao period ekstenzije, aktivnog mirovanja. Poraz, zapravo, ne postoji ukoliko čovek odbije da se oseća poraženim. Biti uvek u središtu sebe, neizgovoren je, ali iskustveno praktikovan, Ilijin životni i umetnički stejtment. Za čoveka, umetnika posebno, najopasnije je zapadanje u predvidivost i manir. Zato kad postignete neki veliki uspeh – isti jednostavno treba da odbacite, ostavite ga iza sebe, i započnete nešto sasvim novo i drugačije. Uvek treba otkrivati drugačije svetove (u mentalnom, ali i u fizičkom smislu)... U ovim danima, kad svet u kojem živimo ulazi u iracionalnost čije posledice niko ne može da sagleda, često se setim Ilije. Ne znam koliko sam njegove poruke tačno re/interpretirao, ali nadam se da ću jednom sebi moći da kažem da sam ih se, manje-više dosledno, pridržavao.
Izložba Akcione forme, bez lažne skromnosti, bila je veličanstvena i po jedinstvenoj atmosferi, auri koja se oko nje stvorila. Kao da se na našu scenu spustio neki umetnički meteor koji je, na trenutak, promenio sve. Na svakom događaju koji smo organizovali bilo je puno publike, ukupno više od 10.000 posetilaca, no taj broj je manje bitan od energije koja se stvorila. Sa razgovora s Ilijom, ili naših vođenja, ljudi su odlazili optimistični, nasmejani, puni vere – pre svega vere u svrhu umetnosti, kakvu na našoj (a i ne samo našoj) sceni nikad pre toga nisam osetio.
Nebojša Milenković i Ilija Šoškić, foto: Marko Ercegović
– Imate jedinstven stav prema politici nagrađivanja. Kakav je on?
Nebojša Milenković: Ne znam koliko je jedinstven, ali svakako jeste disonantan. Opet, mislim da govorim ono što mnogi na sceni misle, ali se, iz različitih razloga, malo ko usuđuje da o tome javno progovori. Naša art scena – govorim o vremenu poslednjih dvadesetak godina, predugo je bila u rukama jedne interesno povezane grupe, koju je činilo nekih desetak ljudi, koji su se selili iz žirija u žiri, misleći da odlučuju doslovno o svemu. Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS), recimo, koju sam – da ne bude zabune – i sâm dobio, dugo se dodeljivala po principu „ko drži pečat – njegov je i žiri“. Pritom, izuzev čina dodele nagrade, sam DIUS praktično ne postoji. Takođe, dešavalo se da se nagrada „Lazar Trifunović“, koja nosi ime jednog od najvećih stilista koga je naša struka uopšte imala, dodeljuje sočinjenijima koja su bila – hajde da budem blag pa kažem: polupismena. Gotovo po pravilu u žirijima za najbolju izložbu sedeo bi makar po jedan kolega ili koleginica za koje biste se morali baš napregnuti pa da se setite neke studioznije izložbe koju su priredili. Takođe, u Trifunovićevom žiriju, neretko osvanu i kolege koji u životu nisu objavili studiozniji tekst, a kamoli knjigu... Znam da ovo nije popularno govoriti, i mnogi će reći da je pametnije ćutati. Ja, vidite, ne mislim da je „ćutanje zlato“.
– Paralelno sa kritičkim, odvija se i Vaš društveno-aktivistički rad. Kakve teme i problemi pokreću Vašu reakciju?
Nebojša Milenković: Poslednjih godina najviše, to jest najaktivnije, aktivan sam u borbi protiv famoznog projekta „Novi Sad na vodi“, koji trenutno, uz Rio Tinto, predstavlja potencijalno najpogubniji ekocid i urbicid u najavi. Ne samo u našoj zemlji, već i u regionu. Kao građanima ove zemlje (jer drugu nemamo), ne bi nam smelo biti svejedno kakav vazduh dišemo, kakvu vodu pijemo. Ne sme nam biti svejedno hoće li poseći naše šume, hoće li uzurpirati i zagaditi naše reke ili urbanistički potpuno urnisati gradove u kojima živimo... Zato mislim da svako ko poseduje mogućnost da o tome javno progovori – jednostavno ne sme ćutati. To nije više pitanje aktivizma, već elementarne građanske kulture. Bukvalno, u pitanju je borba za opstanak!
– Vaš publicistički rad odvija se na polju društvenog aktivizma, ali i u polju umetnosti. Kakvi su dometi takvog rada u smislu osvešćivanja i upoznavanja sredine sa činjenicama i okolnostima važnim za pitanja o kojima pišete?
Nebojša Milenković: Znate šta – dometi su promenljivi. U Novom Sadu, gde živim, a srećom i u mnogim drugim gradovima, u poslednjoj deceniji u toku je svojevrsna ekološka (i urbanistička) revolucija. U toj revoluciji kao građani, na sreću, često uspemo da izborimo neke male, ili i ne tako male, pobede. Nekad i izgubimo – pošto je suparnik (kapital + politika) koji se nalazi naspram nas, institucionalno moćniji i beskrupulozniji. Ali nikad se ne smemo predati bez borbe. Ukoliko ova zemlja ne pripada njenim građanima, čija je onda ona u međuvremenu postala?! Ako jednom zaista izgrade NSH2O ili, recimo, potpuno poseku Frušku goru (a na tome se aktivno radi), namrgođenim smajlijima na Fejsbuku svakako nećemo ništa promeniti. Neposerdnim građanskim angažmanom – to još uvek možemo.
– Ko je Novi Nebojša Milenković i zašto on postoji?
Nebojša Milenković: Novi je socijalno-politički konstrukt. Zapravo, igra na društvenim mrežama koja je vremenom postajala sve ozbiljnija. Danas tako ima ljudi koji ponekad uopšte ne mogu da se sete mog krštenog imena – pošto me zovu samo: Novi. Elem, ovom zemljom najmanje trideset godina vlada jedna te ista para-politička klika (zato što su im važnije pare od politike), i ljudi koji se svako malo „presvuku“ predstavljajući nam se kao „Novi“ i „reformisani“. Tako sam i ja, pojavu nekih od tih „novih“ u prvi mah propratio time što sam se, ironijski, samoproglasio za Novog – misleći kako će to trajati samo par dana. Međutim, evo, traje već gotovo deceniju. Zato što su ovoj zemlji neki istinski Novi ljudi zaista potrebni. Dok se oni zbilja ne pojave ja im, recimo, čuvam mesto... (smeh)
**Naslovna fotografija: Nebojša Babić
***U video prilogu – razgovor s Nebojšom Milenkovićem o posledicama pandemije korona virusa u oblasti savremene umetnosti
(SEEcult.org)