Art scena: Sanja Kojic Mladenov
Istoričarka umetnosti dr Sanja Kojić Mladenov, viša kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu, na čijem je čelu bila 2013-2016, govori za SEEcult.org o uticajima na razvoj profesionalne karijere, polazištima na osnovu kojih razvija kustosku praksu, posebnom interesovanju za novomedijsku umetnost, te kontekstualna, feministička, a u poslednje vreme i za postkolonijalna preispitivanja. Dobitnica nagrade "Lazar Trifunović" (2016), kao i priznanja Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu 2013. godine, Sanja Kojić Mladenov osvrće se u intervjuu i na iskustvo vođenja MSUV, kao i na nezavidnu poziciju žena na rukovodećem mestima u društvu, koje ocenjuje kao duboko patrijarhalno i konzervativno. Kritički se osvrćući i na kulturnu politiku, ukazuje na značaj međunarodne saradnje, u kojoj i sama učestvuje različitim projektima. U tom kontekstu smatra i da je Paviljon Srbije u Veneciji, iako na izuzetnoj poziciji, postao zapravo mesto propuštenih šansi.
− Šta ili ko je najviše uticao na Vaš rad na početku karijere? Šta su Vam bila profesionalna polazišta?
Sanja Kojić Mladenov: Počeci mog profesionalnog rada vezani su za Pančevo, Centar za kulturu i Galeriju savremene umetnosti. To su bila mesta mog odrastanja, a istovremeno polazišta kroz koja sam gradila prva znanja i kontakte sa predstavnicima savremene umetničke scene. Naročito bih istakla iskustvo rada na Trijenalu skulpture (1996) i Bijenalu vizuelne umetnosti (2000, 2002, 2004), kao i u okviru privatne inicijative Galerije Nova (1993-1997) koja je omogućila slobodu rada i okupljanja istomišljenika u vremenu rata, potpune devastacije zemlje i raspada vrednosnog sistema.
Savremenoj umetnosti sam pristupila kroz uvođenje interdisciplinarnog, medijskog i postmedijskog pristupa, uz kontekstualna, feministička, a u poslednje vreme i postkolonijalna preispitivanja. Periferna perspektiva i specifično okruženje učinili su da se u kustoskoj praksi vremenom usmerim na razmatranje odnosa manjinskog i različitog, Drugog u odnosu na dominantni diskurs moći, artikulaciju decentrirajućih pozicija i kritičko propitivanje uvreženih (vladajućih) "istina", "autoriteta" i "činjenica". U tome su mi mnogo pomogle interdisciplinarne rodne studije na kojima sam doktorirala, a uticao je i društveno-politički sistem turbulentnog vremena sredine koja me okružuje. Odatle crpim teme i predmet mnogih projekata kojima sam se kao kustoskinja bavila, kako u lokalnim, tako i internacionalnim okvirima.
− Jedno od važnih polja istraživanja u Vašoj karijeri je polje novih medija u savremenoj umetničkoj praksi. O kakvoj je novoj umetničkoj i teorijskoj stvarnosti reč? Na koji način je drugačija umetnička praksa menjala i menja istraživački pristup?
Sanja Kojić Mladenov: Ukrštаnje jezika likovne umetnosti sa znanjima prirodnih nаukа, rezultаtima naučnih istrаživаnjа i mogućnostima sаvremene tehnologije, a kroz novomedijsku, intermedijsku, postmedijsku ili hibridnu prаksu, predstavlja jedan od avangardnih umetničkih procesa u međunarodnom kulturnom prostoru, uz značajno učešće i umetnika i umetnica iz Srbije, čije mesto u istoriji umetnosti i kulturnoj javnosti sam smatrala da nije još uvek dovoljno istraženo i vrednovano.Tako da sam polju (novo)medijske prakse posvetila svoj master rad koji se bavio Bogdankom Poznanović, umetnicom koja se ne samo aktivno bavila novim medijima u okviru svoje umetničke prakse, već i kroz ulogu edukatorke osnovala obavezni predmet Teorija oblika i prostora sa vizuelnim istraživanjima na novoformiranoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1976), a zatim i Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja (1979), kao prvi takve vrste u Jugoslaviji, gotovo istovremeno kada je npr. Ursula Vefers 1976. godine postala prva profesorka za video-art na renomiranoj Akademiji u Dizeldorfu. Za monografiju Contact Art: Bogdanka Poznanović sam dobila i nagradu "Lazar Trifunović" 2016. godine. Zatim sam temu proširila u svojoj doktorskoj disertaciji na identitet umetnica koje se bave (novim)medijima, a koje su svojim životom i/ili radom vezane za teritoriju Vojvodine, što čini osnovu knjige Skok i zaron (2020), objavljene u oviru edicije umetničkih doktorata ProArtOrga.
Današnja vizuelna umetnost se razvija između različitih polja umetnosti, nauke i tehnologije, bez jasno postavljenih granica i međusobnih podela, te uz ostavljanje prostora za dalji razvoj i međusobne relacije. Teorijska promišljanja Feliksa Gatarija, Žila Deleza, Rozalind Kraus, Leva Manoviča, Petera Vajbla, Hauarda Slejtera, Kevina Kelija i mnogih drugih, pružaju analizu pozicije medija u vizuelnoj umetnosti. Meni je zanimljiva kritika dominantnog okulocentričnog estetskog koncepta, te uvođenja konceptualizovane haptičke, afektivne, pulsirajuće (telesne) i zvučne percepcije u novo (post)medijskom svetu umetnosti. Na taj način novi mediji se posmatraju kao nehijerarhijske strukture koje nemaju dominantni pravac, već je njima važno intermedijsko i interdisciplinarno unakrsno povezivanje međusobnih članova, odnosno otvoreni hiperdinamični sistem koji obuhvata više sfera ličnog i kolektivnog prostora i delovanja, kao i sve većeg povezivanja medijske umetnosti sa socijalnim okruženjem, internetom i društvenim mrežama. Za mene lično, (novi)mediji su svojim nastankom kroz kritiku dominantnog umetničkog sistema takođe imali poziciju Drugog i kao takvi nailazili godinama (ponekad i danas) na otpor i omalovažavanje od strane konzervativnih struja.
− Saradjivali ste sa velikim brojem umetnika. Šta vam je bilo važno u komunikaciji sa njima? Kojih profesionalnih principa ste se pridržavali?
Sanja Kojić Mladenov: Prilikom rada na doktorskoj tezi zastupala sam ideje Reinharc i Davidman (1992) da je osnova pristupa prilikom prikupljanja i analize empirijskog materijala u istraživanju da se veruje osobi sa kojom se razgovara, da je ona akterka svoje pozicije i da ima prava u svakom trenutku da spreči upotrebu intervua i drugih materijala koje je istraživačici stavila na uvid. Kao i tada i inače zastupam feministički stav da je važan stepen poznavanja i poverenja između umetnika/ce i kustosa/kinje u zajedničkom radu, te da je naglasak na nehijerarhijskom odnosu i egalitarizmu u saradnji. Istovremeno sam iskusila i proces samootkrivanja prilikom zajedničkog rada i dijaloga, a ne pukog ispitivanja, nametanja tema, uslova i sl. Takođe, materijalne dokaze ne smatram presudnim u ispitivanjima prošlosti, jer se marginalizovane, a važne pojave uglavnom ne nalaze u reprezentativnim katalozima i medijima. Zato primat dajem intervjuima i živoj reči samih stvaralaca gde god je to moguće.
U pristupu kustoskoj praksi ili naučnom radu često sam razvila bliske, prijateljske i savetničke odnose sa umetnicima/cama sa kojima sam radila, jer sam praćenjem savremene umetničke scene, radom u privatnom, nevladinom sektoru i u institucijama kulture, imala priliku da sa mnogo njih sarađujem. Potreba za međusobnom saradnjom i razmenom iskustava čini jednu od osnova mog kustoskog pristupa. Tu takođe spada i izgradnja regionalne mreže saradnica i saradnika koja je većinom poticala iz ličnih inicijativa, a ne državne kulturne politike ili institucija. Takva saradnja je naročito bila važna za uspostavljenje ponovnih kontakata nakon sukoba i ratnih trauma na teritoriji Jugoslavije. Projekti razvijeni kroz takve susrete su često bili "nestabilni", rizični, a ponekad su izazivali nerazumevanje, pa čak i otpor sredine ili pojedinaca sa kojima sam se suočavala, ali su isto tako otvarali nova pitanja i ukazivali na mogućnosti daljeg dijaloga, pomirenja i razvoja.
− Kakvu ulogu i značaj za domaću umetničku scenu imaju umetničke manifestacije?
Sanja Kojić Mladenov: Međunarodne likovne manifestacije, počev od najstarije - Bijenala u Veneciji (od 1895), spadaju u ključne reprezente postojeće situacije i aktuelnog stanja na savremenoj umetničkoj sceni, ali i društveno-ekonomskog i političkog konteksta u kojem nastaju i odvijaju se. Cilj bijenalnih projekata u oblasti vizuelne umetnosti najčešće je predstavljanje dometa i aktuelnih istraživanja savremenih umetnika ili promocija nedovoljno vidljivih umetničkih pojava. Period osnivanja mnogih likovnih manifestacija kod nas povezan je sa sistemskom državnom podrškom u periodu SFRJ kada je kreirana mapa umetničkih centara i likovnih manifestacija koje su bile specijalizovane za određene programe i medije, te se npr. malom plastikom bavila Murska Sobota, grafikom Ljubljana, mladim umetnicima Rijeka, akvarelom Karlovci, skulpturom Pančevo, crtežom Sombor, keramikom Subotica, dok je Beograd imao Oktobarski salon, a kasnije i Sarajevo svoja "Dokumenta“. Raspadom SFRJ formiralo se Bijenale akvarela u Zrenjaninu (1991), Bijenale mladih u Vršcu i sl.
Lana Vasiljević, Flux likvida, 10. Bijenale umetnosti, Savremena galerija Zrenjanin, 2013.
Za kustoski rad na izložbi Flux likvida 10. Bijenala akvarela u Zrenjaninu 2013. godine dobila sam nagradu Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu, ali mi je takođe važno prethodno iskustvo rada na Bijenalu u Pančevu, kao i aktivno praćenje Bijenala mladih u Vršcu i Balkan Arta u Novom Sadu, što je rezultiralo projektom Prostor za novi dijalog (2008) koji sam sa saradnicima iz Srbije i regiona realizovala u MSUV i industrijskim prostorima tzv. Kineske četvrti. U istraživačkom uvodnom tekstu "Incident i eksces, decentralizacija i kontekstualizacija umetničke prakse. Međunarodne manifestacije likovne umetnosti u Vojvodini 1994−2004" (Bijenale mladih − Vršac, Bijenale vizuelnih umetnosti − Pančevo, Balkan art − Novi Sad) nastojala sam da pružim pogled na ove za mene važne manifestacije, te ukažem na značaj kontinuiteta rada, koji je nažalost izostao.
Kao veoma važne za okupljanje, vidljivost i osnaživanje scene, umetničke manifestacije su i danas polje borbe i sukoba, kao mesta moći i kapitala. Trenutno su takva stremljenja najvidljivija u poziciji Oktobarskog salona u Beogradu i pitanje je kako će narednih godina rezultirati.
− Realizovali ste veliki broj medjunarodnih projekata. Kakva iskustva imate? Šta su karakteristike rada u regionu, a šta u svetu? Rad na kojem projektu bi ste izdvojili i zašto?
Sanja Kojić Mladenov: Tokom godina sam razvijala sve aktivniju saradnju sa međunarodnom umetničkom scenom na različite načine, kroz projekte organizovane zajedno sa inostranim institucijama kulture, kao što su: Goethe institut, ifa (Institut für Auslandsbeziehungen), British Council i Francuski institut; zatim kroz izložbe u inostranstvu kojima sam predstavljala značajne aktere i pojave umetničke prakse iz Srbije, kao i kroz međunarodne projekte koje podržava EU (RISK CHANGE, Performing the Museum), a koji omogućavaju zajednički rad sa međunarodnim organizacijama na različitim istraživanjima, izgradnji novih internet platformi, razmeni sadržaja i sl. Takođe sam održala veći broj predavanja i prezentacija, boravila u rezidencijalnim programima i učestvovala u istraživačkim projektima međunarodnih partnera.
Vessna Perunovich, Silazak_Preko zida, video, 2018. Risk Change
U inostranstvu sam realizovala više gostujućih izložbi, od kojih bih istakla saradnju sa Japanom i Tajvanom koje su predstavljale izuzetno iskustvo u upoznavanju različitih sredina i umetničkih praksi važnih za širenje pogleda i usvajanje novih znanja. Organizovala sam gostovanja velikih umetničkih imena globalne umetničke scene, kao što su Demijan Hirst i Grejson Peri, kao i Nam Džun Pajk, Džozef Košut, Rozmari Trokel i dr., što je bilo izuzetno medijski vidljivo, te je omogućilo lokalnoj publici da se upoznaju sa aktuelnim umetničkim praksama, ali i da pokrenu pitanja o pozicijama moći i ekonomiji u umetnosti.
U okviru višegodišnjeg internacionalnog projekta RISK CHANGE sam novosadskoj publici predstavila Olega Kulika, a zatim i posetiocima u Mariboru, uskoro i Skoplju. Od naročitog značaja je takođe obnavljanje mreže saradnika iz regiona bivše Jugoslavije sa kojim delimo blisko umetničko i socijalno iskustvo, te sam učestvovala u mnogim regionalnim susretima i projektima, realizovala gostujuće izložbe u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, BIH, Severnoj Makedoniji, Mađarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, i te njihove izložbe prikazala kod nas.
Smatram da su takve saradnje od izuzetnog značaja jer omogućavaju afirmaciju i vidljivost lokalne umetničke scene u inostranstvu, prezentaciju novih sadržaja u našoj sredini, iskustva zajedničkog rada, saznanja o novim metodologijama rada, pojavama, praksama i sl. Posebno sam ponosna na novi međunarodni projekat Eurovizion.Crossing Stories and Places u koji sam pozvana od ifa (Institut für Auslandsbeziehungen) iz Nemačke. Projekat kritički preispituje aktuelnu društveno-političku situaciju, odnosno status kvo u Evropi, kroz prizmu različitih stavova i odnosa. Nakon ovogodišnjih premijera u Sarajevu i Novom Sadu, narednih godina izložba će biti predstavljena širom Evrope (Nikozija, Atina, Varna, Kišinjev, Tiflis, Brisel, Krakov, Kalinjingrad, Vilnjus...), uz stalna proširivanja kroz nove lokalne pozicije, pa i one iz Srbije, sve do finala turneje u Nemačkoj, gde će biti prikazana, možda, neka drugačija Evropa, umesto one koja se uobičajeno reprezentativno predstavlja.
− Kakvo je Vaše iskustvo u radu na Venecijanskom bijenalu? Kakvi su potencijali medjunarodnog predstavljanja umetnika sa domaće scene na ovoj medjunarodnoj manifestaciji i koliko je taj potencijal iskorišćen?
Sanja Kojić Mladenov: Izložba u Paviljonu Srbije na Bijenalu umetnosti u Veneciji 2011. godine "Svetlost i tama simbola“ Dragoljuba Raše Todosijevića nagrađena je prestižnom internacionalnom nagradom UniCredit Venice Award, nakon čega je autor poklonio jednu od monumentalnih instalacija kolekciji MSUV, instituciji koja je bila producent izložbe. U organizaciji sam učestvovala sa pozicije kustosa. Čitav događaj, praćen nagradom, izazvao je različite reakcije u javnosti, iako je u pitanju bila jedina međunarodna nagrada koju je Paviljon Srbije u svojoj istoriji dobio. Ostaje otvoreno pitanje zašto se nije nastavilo sa sličnim modelima organizacije i potpuno otvorenim konkursima za producente i sve učesnike.
Prateći redovno izložbe na Venecijanskom bijenalu, primetno je da ostali paviljoni i timovi organizaciji pristupaju većinom mnogo ranije od nas, uz veće i stabilnije budžete, uređenije izložbene prostore i funkcionalnije administrativne sisteme. Paviljon Srbije, zavidno pozicioniran u Đardinima, imam utisak da najčešće ne uspeva da iskoristi svoj prostorni i istorijski potencijal adekvatnim međunarodnim predstavljanjem. Situacije kojima smo bili svedoci su da smo većinom kasnili sa afirmacijom umetnika kojima je mesto u Veneciji bilo godinama, pa i deceniju ranije, ili smo promašili temu, pa se bavili prezentacijom radova iz galerijskog sistema kojima je mesto pre na sajmovima umetnosti nego na bijenalnim izložbama. Naime, kod nas je uvek važnije pitanje odnosa moći koji trenutno vlada umetničkom scenom, a ne razmišljanja o vremenu i kontekstu mesta prezentacije. Takođe, ne bavimo se sistemski pronalaženjem specifičnosti i prepoznatljivosti lokalne umetničke prakse kojom bismo mogli da pronađemo svoje adekvatno mesto u internacionalnom kulturnom prostoru, što istovremeno ukazuje i na stanje u vodećim umetničkim institucijama. Paviljon Srbije je nažalost vrlo retko našao svoje mesto u afirmativnim pregledima inostranih medija, što ukazuje na često propuštenu šansu za pozitivnom prezentacijom, boljom vidljivošću i razvojem lokalne umetničke scene.
Raša Todosijević, Svetlost i tama simbola, 54. Bijenale u Veneciji 2011.
− Do koje mere i na koji način je kulturno-politički društveni okvir bio odrednica u Vašoj profesionalnoj karijeri? Kakvi su bili direktni, a kakvi indirektni uticaji?
Sanja Kojić Mladenov: Od perioda zatvorenosti i izolovanosti iz internacionalnih umetničkih tokova za vreme 90-ih godina 20. veka do danas na lokalnoj umetničkoj sceni nije izvršena izgradnja novog sistema vrednosti, bez kojeg je i sama demokratska transformacija i tranzicija društva još uvek neostvariva. Nerešeni nagomilani problemi, direktno utiču na tzv. nacionalnu kulturnu politiku, kao i na odnos ka internacionalnoj i/ili evropskoj. Dugogodišnje odsustvo državne strategije razvoja kulture uticalo je na nejasan odnos javnih institucija kulture prema globalnoj kulturnoj politici, evropskim ciljevima i strategijama ili pak, stranim fondacijama koje ulažu u projekte kulturne saradnje. U praksi se prave konfuzne i apsurdne konstrukcije, na koje direktno utiču stalne promene vlasti i uplivi nacionalističkih politika, što u praktičnom smislu znači da je svaki pojedinac izložen najrazličitijim nestabilnim situacijama u profesionalnom radu, prostor slobode je veoma sužen i potrebna je velika upornost da bi se izneo određeni koncept.
− Šta u našoj sredini podrazumeva pozicija direktora muzeja? Šta znači biti žena direktor? Kakva je pozicija žene rukovodioca? Kakvi i koliki pomaci su mogući u okviru zadatih političkih, ekonomskih, kulturnih i umetničkih okvira za rad?
Sanja Kojić Mladenov: Naše društvo je duboko patrijarhalno i konzervativno. Žena kako bi ”uspela” da ostane na funciji potrebno je da prihvati dominantnu matricu, za sve da pita nadređene muškarce, da im povlađuje i neizmerno poštuje, te da isti vrednosni sistem konstituiše i sprovodi. Da ”igra igru” i utiša svoj glas. To, naravno, ne znači da ona na tom položaju ima slobodu da nešto radikalno menja ili da dekonstruiše postojeće dominantne vrednosti. Svaka promena uvreženih konstrukata u istoriji umetnosti ili drugim tradicionalnim disciplinama se osuđuje i sankcioniše. Tokom doktorskog istraživanja uočila sam da se u mnogim situacijama dešavalo da − kada žene nešto pokrenu ili inoviraju, a što se pokaže ispravno i uspešno, muški lobi se pobrine da joj to oduzme, uništi ili pripiše sebi. Pomaci su zato veoma teški, kratkotrajni i gotovo nevidljivi.
Mislim da je u nezrelom i hibridnom društvu kao što je naše takav sled događaja, nažalost, uobičajen i da zato nema progresa. Tako da ukoliko uklonite svakog ko želi da emancipuje, menja i inovira na svom radnom mestu, u okviru svojih zajednica i organizacija, ravnopravno i bez partijske knjižice, društvo ne može da ide napred. Kod nas se, nažalost, uspeh kažnjava, a ne nagrađuje, o vašoj poziciji odlučuju drugi posredno, a vi za to saznajete iz medija... Takvo je barem bilo moje iskustvo.
Oleg Kulik, Body speaks louder than words II, 2002, MSUV, 2019.
− Poseban segment Vašeg institucionalnog rada je politika otkupa. Kakav je karakter otkupa savremene umetnosti u okviru institucionalnog delovanja u Srbiji? Na koji način je Vaša politika uticala na razvoj muzejske kolekcije?
Sanja Kojić Mladenov: Promene unutar samog umetničkog jezika, naročito od 90-ih godina 20.veka, uticale su na propitivanje uobičajenog načina funkcionisanja kolekcija umetničkih dela, kao jedne od osnovnih uloga javnih muzeja. Takođe, saradnja sa mnogim institucijama kulture iz Evrope pokrenula je pitanje promene unutrašnje strukture muzejske zbirke. Zajedno sa pojedinim kolegama i koleginicama formirali smo posebne centre u MSUV, kao što su: Centar za film, video i fotografiju, Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost, Centar za dizajn i Centar za arhitekturu i urbano planiranje, kao odgovor institucije na aktuelnu situaciju u umetnosti.
Istovremeno je MSUV učešćem na konkursu Ministarstva kulture Srbije ostvario značajne otkupe umetničkih dela relevantnih predstavnika različitih umetničkih pojava i ideja značajnih za istoriju umetnosti Vojvodine, Srbije i regiona bivše Jugoslavije, što sam smatrala važnim. Tada su prvi put otkupljeni radovi Marine Abramović, grupe Irvin, Ilije Šoškića, Mrđana Bajića, Mladena Miljanovića, Uroša Đurića, Milice Tomić, Nataše Teofilović, diSTRUKTURE, Vesne Perunović, Miloša Tomića... Obeležavanje 50. godišnjice Muzeja započeto je 2016. godine reprezentativnom izložbom "Akvizicije: otkupi i pokloni 2012 – 2015“. MSUV je tokom tri godine, od momenta raspisivanja republičkog konkursa, bio institucija sa najviše uspeha u odobrenim otkupima, što ga je dovelo do značajnog prisustva u medijima, pogotovo zbog otkupa rada "Ispovest" iz 2010. godine Marine Abramović. Nakon moje smene nije se nastavilo sa otkupom, te MSUV sve do ove godine nije više konkurisao kod Ministarstva. Osim par poklona, među kojima i Miloša Šobajića, nije bilo drugih proširivanja kolekcije.
− Jedna od važnih tema u Vašem radu je i pozicija žene u savremenoj umetničkoj praksi. Šta tu poziciju odredjuje? Do koje mere su rodne studije vidljive i uvažene u okviru umetničke teorije i prakse?
Sanja Kojić Mladenov: Koliko su u savremenoj umetnosti istoričari i istoričarke umetnosti dali značaj rodnoj perspektivi, toliko su pokrenuli i otvorili pitanja o umetničkoj prošlosti, istorijskoj ulozi žena u umetnosti, položaju umetnica i rodnom senzibilitetu umetničkih institucija, izložbi i tekstova. Rodne studije poznaju mehanizme kojima mogu da se uzdrmaju temelji tradicionalne istorije umetnosti i stvore mogućnosti za novo sagledavanje i preispitivanje umetničke prošlosti. Ali istovremeno pružaju mogućnost da se afirmišu nove pojave nastale u okviru umetničkih medija, pristupa, metoda, tema i motiva, kao i promena u umetničkoj kritici i teoriji, umetničkim organizacijama, institucijama i slično. Postavlja se pitanje koliko je kod nas došlo do međusobne povezanosti ženskog pokreta i umetnosti, te uvažavanja rodnih teorija ili uopšte interdisciplinarnosti u istraživanju umetnosti. Po mojim saznanjima veoma malo i ima još mnogo posla ispred nas.
O poziciji žena na umetničkoj sceni dosta sam pisala. Osim naučnih radova, među kojima bih istakla tekst Rod i umetnost (2011), jedan od poslednjih tekstova se bavio pozicijom žene u društvu i na radnom mestu, kroz temu zlostavljanja žena i pitanjem zašto na njega ne reagujemo, koliko smo ucenjene i zarobljene patrijarhatom:
(SEEcult.org)
