Bez anestezije!
Potencijal savremene kritičke umetnosti u regionu - sudeći prema primerima iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Makedonije, zavisi ponajmanje od samih umetnika koji su voljni da se uhvate u koštac s nizom problema. Konkretni efekti te njihove spremnosti ponekad i ne postoje, nekad se svode na dobijanje viza za kolege iz zemalja van šengenske zavese, ponekad su poruke kritičke umetničke prakse prepoznate tek posle dužeg vremena, a događa se i da izazovu neplanirane reakcije, pa i brzopotezne zabrane.
Diskusija na okruglom stolu “Kritička umetnost i odgovorna kultura: BEZ ANESTEZIJE!”, održanog krajem 2009. u Beogradu, pokazala je kompleksnost tematike i ukazala na različite modele kritičkih umetničkih praksi koje se suočavaju sa određenim opštim problemima prihvatanja kritičkog diskursa u savremenom društvu, a u lokalnom kontekstu nailaze čak i na cenzuru.
Neophodnost izgradnje indvidualnih, ali i zajedničkih praksi koje bi se, inspirisane predstavljenim primerima pozabavile pronalaženjem novih modela efektnog delovanja, osmišljenim tako da izazovu domete kritičke umetnosti i ponovo ukažu na građane/aktiviste/umetnike sposobne da stvaraju razliku u javnoj sferi, jedan je od neformalnih zaključaka rasprave, održane u Gete institutu u Beogradu u nastavku projekta “Let’s Talk Critic Art” portala SEEcult.org s partnerima iz regiona (Kulturpunkt, SCCA-Ljubljana /Artservis i Forum-Skopje), uz učešće Vladana Jeremića iz Beograda, Nataše Bodrožić iz Zagreba, Milene Kosec iz Ljubljane i Igora Toševskog iz Skoplja.
Neka od pitanja na kojima je zasnovana diskusija, koju je moderirala nezavisna kustoskinja i likovna kritičarka Maja Ćirić iz Beograda, odnosila su se na impulse i intenzitete kritičke umjetnosti i odgovorne kulture u smislu reprezentacije ili intervencije, status quo ili iskoraka i konfrontacije ili manipulacije, kao i državnog kulturnog inženjeringa ili parcijalne, ali fokusirana individualna praksa?
Preispitujući kritičku umetnost kao nepredvidljivi impuls dominantne kulturno-političke paradigme, rasprava je istakla anti-politiku kao alternativu predvidivoj politici, odnosno direktnoj i nemoćnoj politizaciji.
Krenulo se od pretpostavke da odgovorna kultura ne nastaje iz suočavanja umetnosti i politike, već iz njihovog aktivnog odnosa.
Prema Jacquesu Rancièreu, politički subjekat sposoban da se zauzme za odgovornu kulturu nije ni politički lobi, ni individua koja traži adekvatne reprezentacije za svoje interese i ideje, već je prazan operater koji stvara slučajeve političke rasprave neprestano izazivajući ustanovljene okvire za identifikaciju i klasifikaciju. Da bi se ukazalo na nove forme kritičke subjektivnosti, neophodno je stoga preispitati odnos institucija i kulturnih operatera i naglasiti potencijal umetnosti za kreiranje radikalnog kritičkog znanja.
Kao jedan od svetski poznatih primera navedeni su The Yes Men, čiji se članovi pretvaraju da su uticajne ličnosti ili portparoli moćnih organizacija kako bi ih zapravo izvrgli ruglu. Njihove mete su “veliki kriminalci današnjice”, tj. politički lideri i čelnici korporacija koji “stavljaju profit iznad svega”.
Takođe, naveden je i projekat Emergency Room, izložbeni prostor u kojem umetnici, koji se smatraju “termometrima disfunkcionalnosti društva”, komentarišu urgentna pitanja današnjice “pre nego što za to bude kasno”. Pritom je reč o umetnosti nedefinisanoj unapred, a koncept je zasnovan na činjenici da je za realizaciju nekog rada potrebno i po nekoliko meseci za pregovore sa institucijama, pronalazak novca i saradnika, što ograničava mogućnosti brzog reagovanja na stvarnost i pretvara umetnost u komentar jučerašnjice.
Objašnjavajući koncept zalaganja za suočavanje sa stvarnošću “bez anestezije”, Maja Ćirić podsetila je na Rancierovo objašnjenje disenzusa (u knjizi The Emancipated Spectator) kao mogućnosti da se svaka situacija izvrne ka unutra i rekonfiguriše u odnosu na poznati režim percepcije i značenja.
Kao primer u svakodnevnom životu, navela je mogućnost slušanja vokmena u autobusu u kojem trešte narodnjaci, čime se ukazuje na alternativni kod - alatke kojima je moguće narušiti dominantni kulturni kod ili uticati na stvaranje nove vrste konsenzusa.
U tom smislu, disensuz je potrebno upotrebiti i u redefinisanju modela same debate o kritičkoj umetnosti, koja bi - u kontekstu koji odlikuju fluidnost, nomadizam, prezasićenost informacijama.., morala i sama poprimiti drugačiju formu kako bi efikasnije mogla da utiče i na redefinisanje kulturnih politika.
Zanimljive primere iz sopstvene umetničke prakse u tom pravcu izneli su učesnici diskusije, koju je obeležilo pitanje uspešnosti kritičke umetnosti, ali i decidan stav da od nje ne treba odustati, čak i kada su efekti minorni u određenom trenutku.
“Ako si kritičan prema nekoj pojavi, možda je u tom trenutku i sasvim promašeno, ali može u neko drugo vreme da ima i konkretan rezultat, a može neke ljude da zainteresuje i već sada”, rekla je slovenačka umetnica Milena Kosec, koja je po obrazovanju inženjerka matematike, a umetničko delovanje od kraja 80-ih podelila je na tri faze - amatersku, kada je bila i najslobodnija, van galerija i bilo kakvih granica, preko statusa profesionalne umetnice koja je dobijala pozive uglednih galerija, ali se osećala ograničenom, do sadašnje faze “karijerne savremene umetnice” kojoj je potrebna galerija za realizaciju projekata.
Milena Kosec je 1988. počela da priređuje izložbe u svojoj kući i vrtu - neprofesionalnoj, neprofitabilnoj i neinstitucionalnoj galeriji Vila Katarina, a njen najpoznatiji rad je “Državica strašilo za ptice” (Državica Ptičjestrašilna), u okviru kojeg je izvela više javnih akcija - komentara aktuelnih događaja u Sloveniji isprepletanih s ličnim pričama.
Prema njenim rečima, ako se u startu odustane od kritike onda nije ni moguće očekivati bilo kakve promene.
Smatrajući i da nije na umetnosti da vodi procese aktivnog zagovaranja, ona je istakla da kritička umetnost, međutim, ima snagu da postavi prava pitanja, definiše, artikuliše i upozori na problem, i to na kreativan i emotivan način kojim se može doći do ljudi. Tako umetnici i kulturni radnici u svom nomadskom mehanizmu funkcionisanja plešu oko problema i uvek nanovo otvaraju nove situacije. U tome je potencijal umetnosti i kulture koji mogu, ako ništa drugo, bar doprineti korekciji društva.
“Ako je društvo svesno da nešto nije u redu, onda će biti rezultata”, rekla je Milena Kosec, navodeći primer jedne od prvih izložbi na koju je pozvana da učestvuje, ali se iznenadila kada je shvatila da umetnici ne dobijaju nikakav honorar.
“Ja sam pala na zid institucije, ali ipak se nešto pokrenulo. Došli su mediji, saznalo se da umetnici rade džabe, besplatno, i da moraju da traže neki drugi način da zarađuju za život”, rekla je Milena Kosec, koja je od 2000. godine kao profesionalna umetnica učestvovala na svim značajnim izložbama savremene slovenačke umetnosti (Moderna galerija, MGLC, Kapelica…), kao i na Manifesti 7 (2000) i U3 u Ljubljani (2003), a od početka koristi kao osnovni materijal za izražavanje nepotrebne predmete, odričući se materijalne (re)produkcije radova.
Prema njenim rečima, shvatila je da je preopterećena predmetima, kao i celo društvo.
“Odlučila sam da neću ništa novo da pravim i da dokumentujem i počela sam da razmišljam o nematerijalnom radu”, rekla je Milena Kosec, koja poziva ljude da uzimaju ili donose u galeriju predmete, ali smatra da ta njena kritika još nije shvaćena.
Specifičnu situaciju u Makedoniji predstavio je Igor Toševski, osnivač i član nekoliko umetničkih grupa od kraja 70-ih, koji je početkom 80-ih objavljivao i stripove u časopisima u bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu, a 90-ih je njegov rad postao konceptualniji, fokusirajući se na društvena i politička pitanja.
Njegov projekat "Dossier 96" bio je deo izložbe "After the Wall" (1999-2000) i postao početna tačka kasnijih radova i/ili akcija, poput “Dislocations” (1996), “Perfect Balance (24kg of Human Rights, 2000) i “The Process” (2004).
Poznat je i po razvojnom projektu "Territories", koji propituje formalne barijere umetnosti i ne-umetnosti, kao i lingvističke aspekte nacionalnog identiteta i jezika, a realizovao ga je u različitim gradovima i prvi put se suočio sa cenzurom u oktobru 2009. godine u Skoplju.
Rad je realizovao na glavnom Trgu Makedonija, na kojem je vlada rešila da proda parče zemlje crkvi i izazvala time podele u javnosti, a bilo je i nasilnih demonstracija, zahteva za referendum...
Toševski je za rad “Teritorija”, koji je u formi krsta iscrtanog žutom bojom, dobio dozvolu grada i gradskog muzeja - na čijoj je izložbi i učestvovao.
Za par sati je, međutim, njegov rad izbrisan - komunalni radnici su ga prefarbali, a došlo je do velike rasprave u javnosti i još je u toku spor.
“Jedni su mislili da iza toga stoji crkva, drugi da su desničarske organizacije u pitanju, treći NVO sektor... Niko nije pomislio da je to umetnički rad. Svi su se zbunili. Gradske vlasti, koje uvek trpe kritiku da su lenje i
“To je bilo moje najuspešnije delo, iako je trajalo samo šest sati”, rekao je Toševski, koji je projekat “Teritorija” počeo još 2004. godine, ali tek sada dobija efekat provokacije.
Prema njegovim rečima, razlog za to je snažna ispolitizovanost situacije u Makedoniji, posebno u pogledu verskih i etničkih pitanja, ujedinjene Evrope...
“Svaki dan je toliko ispolitizovan da svaki čovek, a posebno umetnik, ne može da zatvori oči”, rekao je Toševski, dodajući je da, iako se ne bavi angažovanom umetnošću, još 90-ih bio “primoran da reaguje u društvu punom paradoksa”.
Toševski je rekao i da oseća neku odgovornost za kritička dela najpre u lokalnom kontekstu, a onda i u globalnom, iako smatra da umetnost ne treba da se svodi na lokalne teme, jer mogu da budu prozaične.
I kustoskinja i kulturna radnica iz Zagreba Nataša Bodrožić istakla je da je kritika imanentna umetnosti, a konkretni rezultati su posebno pitanje.
Predstavljajući projekte koje je radila proteklih godina, uključujući Queer Zagreb festival i aktivnosti u okviru udruženja za savremene umetničke prakse “Slobodne veze”, čiji je jedan od osnivača, Nataša Bodrožić rekla je da kulturni aktivizam shvata kao korišćenje kulture kao medija za propitivanje ustaljenih društvenih i političkih praksi ili uticaj na promene.
Efekte kritičke umetnosti, prema njenim rečima, ne treba zanemarivati, čak i ako se svode samo na dobijanje viza za umetnike.
U okviru programa “Slobodne veze”, koji podrazumeva gostovanja umetnika, kustosa, istoričara i teoretičara umetnosti - usmerena na istraživanje i dokumentovanje kritičkih i eksperimentalnih umetničkih praksi u zemljama bivšeg Istočnog bloka, u novembru je predstavljena u Zagrebu nova generacija ukrajinskih umetnika (Future Was Yesterday), a započeta je i saradnja sa umetničkom organizacijom Oberliht iz Moldavije. Među gostima je bio i umetnik i kustos Stefan Rusu, poznat po radu “Flat Space”, koji je postavljen u vidu tipične stambene jedinice socijalističkog bloka u centru Kišinjeva.
“Uspeli smo da platimo put, smeštaj i hranu ukrajinskim umetnicima od para hrvatskih poreskih obveznika, i meni je to super. Ako ćemo do krajnosti o dometima kritičke umetničke prakse - doprineli smo mobilnosti umetnika iz Ukrajine. Takođe, dva Moldavca su dobila vize, jedan od njih i tranzitnu, pa smo uspeli da ga predstavimo u saradnji sa partnerima i u Budimpešti”, rekla je Nataša Bodrožić, koja je diplomirala na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka, a trenutno je na poslediplomskim studijama “Kulturni menadžment i kulturna politika” na UNESCO-voj katedri (Univerzitet umetnosti u Beograd i Universite Lumiere u Lionu).
Beogradski umetnik, aktivista i kustos Vladan Jeremić, koji od 2002. radi sa Renom Raedle i aktivno učestvuje u projektima savremene umetnosti i društvenog aktivizma, istakao je da je jako bitno biti kritičan prema bilo kojem sistemu.
Prema njegovim rečima, institucije promovišu određene partijske pozicije, zbog čega bi možda jedan od odgovora na takvo stanje moglo da bude i formiranje partije koja bi promovisala kritičku umetničku praksu.
Jeremić je postavio i zanimljivo pitanje o ishodima političkih promena, navodeći da je moguće da je politika zapravo samo trenutak, a da je sve ostalo birokratija.
Umetnost, prema njegovim rečima, ima odgovornost za situaciju u kojoj postoji, ali se ne može očekivati da može da reši probleme - može pre svega da ih mapira i eventualno ukaže na alternativna rešenja.
Jeremić i Rena Raedle su tako filmom “Belvil” pokušali da ukažu na problem rušenja romskog naselja u beogradskom Bloku 67, a sa grupom Chto delat? realizovali su film “Partisan Songspiel. Belgrade Story" (Partizanski pesmokaz. Beogradska priča), brehtijanski pristup potlačenima i tlačiteljima u tranzicionom društvu.
Taj rad bio je premijerno predstavljen na 11. Istanbulskom bijenalu, a nedavno i na izložbi “Političke prakse (post)jugoslovenske umetnosti: Retrospektiva 01” u Muzeju “25. maj” u Beogradu.
Jeremić je aktivan i u okviru Biroa za kulturu i komunikaciju Beograd, koji je početkom decembra 2009. organizovao u Kulturnom centru Rex izložbu “O upotrebnoj vrednosti umetnosti” grupe umetnika koji su razvili specifične pristupe dajući prostor za artikulaciju tema, želja i iskustava mladih Roma u Srbiji, Nemačkoj i Francuskoj.
Okrugli sto “Kritička umetnost i odovorna kultura: Bez anestezije!” deo je dvogodišnjeg projekta “Let’s Talk Critic Art” (2009-2010), koji podrazumeva preispitivanje različitih kritičkih aspekata savremene umetnosti - kroz okrugle stolove i javne intervjue, te njihovo dokumentovanje i arhiviranje na portalima-učesnicima i u vidu publikacije.
SEEcult.org i Kulturpunkt objavili su i zajedničke intervjue sa umetnicima koji su učestvovali u raspravi u Beogradu, kojoj su prisustvovali i kustosi gotovo svih beogradskih galerija, kao i mnogi istoričari umetnosti, medju kojima su bili i Ješa Denegri i Slavko Timotijević, kao i umetnici Raša Todosijević, Aleksandar Rafajlović, Anica Vučetić, Dragoslav Krnajski...
U okviru projekta “Let’s Talk Critic Art”, u oktobru 2009. održan je u Ljubljani okrugli sto “Samoorganizovanje umetnika za poboljšanje njihovog položaja”, uz učešće predstavnika organizacija iz Slovenije, Srbije, i Hrvatske.
Projekat “Let’s Talk Critic Art” realizuje se uz podršku Evropske kulturne fondacije (ECF), a beogradski okrugli sto organizovan je i uz podršku Gete instituta Beograd i Ministarstva kulture Srbije.
Partneri u projektu su članovi neformalne mreže portala za kulturu jugoistočne Evrope (inSEEcp.net), osnovane 2006. godine u Beogradu, u cilju povezivanja i unapređenja saradnje na prostoru bivše Jugoslavije i šire.
U okviru mreže inSEEcp, u organizaciji SEEcult.org i partnera u regionu, održano je više okruglih stolova, radionica i regionalnih konferencija u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju, uz podršku Gete instituta Beograd i Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.
Vesna Milosavljević / SEEcult.org
