Biljana Tomić: Sećanje na Mimu Orlović
Moje sećanje na umetnicu i dragu osobu Mimu Orlović počinje mejlom Ivane Smiljanić, poslatim u petak, 8. maja 2020. u 08:05 Dobrili i meni sa sadržajem: mima… pišem vam da javim da je mima napustila ovaj svet. provele smo zajedno mesec februar, božanstveno druženje, bila je neverovatno dobro, a onda je nedavno javila “skroz sam došla do kraja”, i da su joj rekli još najviše tri meseca i odjednom su se tri meseca pretvorila u par dana... na poslednju poruku mi je odgovorio rale, ona nije više ni toliko mogla.
Odjednom tuga, panika, strah... Ne mogu da nađem kontakt gospođe Vere... Pišem Nataši, Ivani da dobijem adresu i brojeve telefona... I konačno javljam se Veri... Prve su reči u grču, teško je izgovoriti bilo šta... Vera je bila pribranija: “To ste vi, drago mi je”, nastavila je da govori o poslednjim mesecima i trenucima tako otvoreno, sa svom njenom ljubavlju, o tome šta su Mimine poslednje želje... Smirila sam se, shvatila sam da Vera skoro ima misiju da sve što se tiče Mime prenese i pusti u javnost, upravo kakva je Mima bila i kako će da traje u sećanjima... To su ideje, kreščendo Miminog rada, šta posle: rituali, posvećenost, široko Mimino srce, velika ljubav prema svima i svemu, a posebno prema životu i njenoj velikoj borbi da sačuva život... ali na kraju nema negativnosti, ona je prolazila kroz magično sjedinjenje sa drugom stranom naspram života... I šalje čvrstu poruku Ivani: “Skroz sam došla do kraja”... Mima je snažna, ubedljiva i finalna... Ona će preći prag u carstvo mašte i anđela... i ući u novi svet otvorenosti, lepote, ljubavi i snova...
To gušenje u grlu je i jedna druga bol. Tačno pre 26 godina, kada je Mima došla u Studentski kulturni centar, u proleće 1994, pokazala je svoje radove i pitala za izložbu... Devedesete godine bile su teška i beskrajna borba da se pomogne umetnicima, da se održi galerija i bol za mladima koji su nestajali... Mimin dolazak neočekivano je bio zrak svetlosti, nada da dolazi do promene. Sa Mimom upoznajem Tanju Ristovski, sledeće godine dolazi Nataša Teofilović, nešto kasnije Ivana Smiljanić i Klara, Biljana Klarić... Mlade devojke umetnice koje unose jedan nov ženski senzibilitet... Radile su sa organskim materijalima, sa elementarnim materijama koje su simbolički inicirale obnovu života, plodnosti i rađanja, kao što su zemlja, voda, so, brašno, ulje, začini, biljne i druge materije. Za Galeriju SKC-a to je bila sasvim nova koncepcija umetnosti, materijalna trošnost i nekonzistentnost, ali i idejna vitalnost, sugestivnost, kreativnost, život... U Galeriju je unet novi tok umetnosti, neka nova građa, pristup, imaginacija... Svaka umetnica na svoj način imala je, svaka za sebe, bitne karakteristike neke druge svesti o sebi, radu, svetu, komunikaciji... Paralelno, nešto kasnije, javlja se i druga važna grupa, u aprilu 1996. priređuju izložbu: Vesna Vesić, Neda Kovinić, Barbara Vasić i potom Jelena Vesić... I mada su se bavile različitim pristupima i medijima, u osnovi sve su se bavile instalacijama, novim organizovanjem galerijskog prostora, koristeći različite materijale i interpretacije rada. Ove umetnice obeležile su drugu polovinu 90-ih, kao poslednji novi talas na kraju 20. veka.
Mimina prva izložba bila je obeležena mitologijom Aboridžina... i taj san o dalekoj zemlji Australiji je bio je toliko jak da je sudbina htela da nastavi svoj život u toj zemlji.
Mima je prilikom jednog dolaska u prvoj polovini 20. veka učestvovala u programu manifestacije “Real Presence” i poslednji program desio se u Magacinu u Kraljevića Marka 2013. godine - “Gutalj kafe”, sa serijama fotografija sa Fejsbuka “Ko si ti, bre”... Nisam bila upoznata sa Miminim radom na Fejsbuku, ali svakako sam shvatila da je ta mreža bila njen bitan medij komuniciranja i formiranja vlastite jezičke i umetničke forme – interpretiranjem populizma medija - kao umetničkog dela.
Biljana Tomić
*Naslovna fotografija: Ivana Smiljanić i Mima Orlović - privatna arhiva/Fb
