Čarls Eše: Kustosi su mostovi koji spajaju različitost
Holandski kustos i profesor Čarls Eše (Charles Esche), direktor Muzeja Van Abbe u Ajndhovenu, već neko vreme bavi se istraživanjem pitanja dekolonizacije i mogućnosti koje ona daje u sferi umetnosti, posebno institucijama poput muzeja moderne i savremene umetnosti. Upravo to će biti i tema predavanja koje će Eše održati 6. novembra u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, u okviru međunarodnog kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da radi” (WCSCD). U intervjuu za SEEcult, Eše govori o svom pogledu na uticaje dekolonizacije na umetnost, o dekolonizacijskoj praksi u Holandiji, savremenom holandskom identitetu i šta je zadatak profesije kustosa danas.
- Bićete deo kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da bude” u Srbiji, gde ćete kao predavač govoriti o dekolonijalnoj mogućnosti. Prema Vašem mišljenju, koje su opcije koje takvo razmišljanje može pružiti institucijama poput muzeja moderne i savremene umetnosti?
Č.E: Dekolonijalno razmišljanje predstavlja ogroman izazov za nasleđe onoga što se ponekad naziva "zapad", "prosvetljenje" ili čak samo "civilizacija". Sve ove reči su problematične zbog sistema vrednosti koji im se pripisuje u odnosu na savremenost. Jednostavno rečeno, modernost je sistem verovanja kroz koji jedna ljudska grupa (beli Evropljani) može da nametne svoj autoritet širom sveta, istovremeno održavajući fikciju da su posvećeni poboljšanju ljudskog društva uopšte, a muzeji su modernost kodirana u njihov operativni sistem. Oni su sredstva pomoću kojih „zapad“ klasifikuje šta je to (nacionalni muzeji, umetnički muzeji), a šta nije (etnografski muzeji, prirodni istorijski muzeji). Dekolonizovati ovu istoriju predstavlja dugoročan posao koji se proteže kroz generacije. Za mene, moderni i savremeni muzeji mogu korisno da doprinesu ovom procesu demodernizovanjem svojih zbirki u vremenu (povezivanjem sa predmodernom istorijom), prostorom (davanjem prednosti umetničkim delima i umetnicima koji rade i sa (de)kolonijalnim istorijama i narodima) i narativima (komplikovati jednostavni narativ modernizma nasleđenog iz Muzeja moderne umetnosti Alfreda Bara u Njujorku, sa smeštenim i hibridnim opcijama povezanim sa vašim mestima i okruzima). To znači prepričavanje priča modernizma, povezivanje savremene umetnosti sa oblicima izražavanja iz antičkog i srednjovekovnog sveta, prihvatanje specifičnosti na lokalnom i regionalnom nivou i demontiranje modernističkih normi kvaliteta, sposobnosti i stručnosti.
- Kako se ovo pitanje može primeniti na određeni muzej kakav je Muzej Van Abbe u Ajndhovenu kojim upravljate?
Č.E: Muzej se bavi ovim idejama beležeći različite stepene uspeha. Kao tim koji vodi muzej, mi pokušavamo da zaposlimo širi spektar kustosa i interpretatora nego ranije. Nastojimo da razvijemo izborni pristup u odnosima sa javnošću, što znači da pravimo programe i materijale za interpretaciju u saradnji sa određenim grupama kao što su lokalni ekolozi, neevidentirani migranti i drugi. Pažljivi smo prema ljudima sa posebnim potrebama kroz programe za slepe i slabovide, gluve i nagluve, ljude koji pate od Alchajmerove bolesti i drugih ograničavajućih mentalnih stanja. Tehnike koje smo razvili za ove korisnike sada se prevode za ostale naše okruge na načine koji mi se zaista čine zanimljivim. Dekolonizacija takođe znači pravljenje izložbe poput “Making of Modern Art” zajedno sa Muzejem američke umetnosti iz Berlina i tehničkim saradnikom Goranom Đorđevićem. Ovim se pokušava pokazati kako se „moderna umetnost“ pojavila kao kategorija i kako bi je trebalo preispitivati ili prenositi danas. Takođe se radi o pozivanju umetnika kao što su Rasheed Araeen, The Otolith Group, Qiu Zhijie, Brook Andrew i Sheela Govda na samostalne izložbe koje pokušavamo da odvedemo i u druge muzeje i umetničke institucije širom sveta. Možda na kraju treba dodati da utiče na našu politiku akvizicije, gde je 60% budžeta rezervisano za umetnike koji nisu muškarci i koji su usredsređeni na dekonijalne i demodernističke teme u samim radovima.
- Kao kustos, radili ste na mnogim izložbama širom sveta, od Evrope do dalekih gradova poput Džakarte, Sao Paula, Istanbula, Ramale i sl. Koliko je rad na izložbama širom sveta uticao na Vaš dotadašnji rad?
Č.E: Mislim da bi bez tih iskustava bilo nemoguće zamisliti politike koje sam maločas naveo. Morate da zamislite da su meni kao belom Evropljaninu predrasude o mojoj etničkoj pripadnosti i rodu duboko ukorenjene u mom telu i umu. Svaki dan je borba da budem osvešćen po tom pitanju i da pokušam da se promenim, i često ne uspevam. Jedino kroz sticanje različitih iskustava, upoznavanje drugih oblika znanja i načina organizovanja ideja i emocija imam pristup nekim od tih ideja. Vreme koje sam proveo u Ramali, Džakarti ili Sao Paulu pomoglo mi je da vidim da svetsko znanje ne potiče iz jednog izvora u drevnoj Atini i da je svet moguće zamisliti na drugi način.
- Jedna od izložbi koju ste kustosirali nosi naziv “Be(com)ing Dutch” (2008) i fokusirana je na pitanje identiteta, nacionalnosti, državljanstva i socijalne kohezije u Holandiji. Kako se danas može opisati savremeni identitet Holandije?
Č.E: Holandski identitet je veoma vezan za „samorazumljive istine“ modernosti koje su bile osnova evropske hegemonije, bele nadmoći i kolonijalnih zločina. Ukorenjen je u ideji da se pojmovima poput demokratije, socijalne pravde i emancipacije može pristupiti samo modernim progresivnim razmišljanjem. Takođe postoji odbijanje da se vidi mračna strana moderne kao tradicije koju je kolonijalna vlast dovela u Holandiju. Dakle, još uvek postoji popularan mandat za nastavak crnačke tradicije u decembru koje vređaju nebelo stanovništvo, još uvek postoji ponos na „preduzetništvo“ kolonijalnih kompanija, još uvek postoji sumnja u kapacitet naroda i vlada u bivšim holandskim kolonijama, još uvek postoji ozlojeđenost zbog gubitka carstva i protivljenje prisustvu bivših kolonijalnih subjekata u „matičnoj zemlji“. Sve je to pokriveno onim što Glorija Veker divno naziva „nevinošću belih“, u kojoj su kolonijalni i drugi oni što prave probleme tolerantnom, domaćem holandskom stanovništvu.
Međutim, činjenica da sve to mogu artikulisati (što je nešto što nisam mogao da uradim za sebe pre 10 godina) znači da se mnogo toga menja. Raspadaju se tradicije crnolikih (nažalost ne još u Ajndhovenu), a kolonijalni glasovi poput Glorije Vekel, Patricie Kaersenhout, Philomene Essed, Kuinsi Gario i Charlesa Langvreugd sve se više čuju. U tom smislu, želim da opišem holandski identitet kao onaj koji je u toku i koji ide u dobrom pravcu. Brinem se da će konzervativci i radikalni nacionalisti napraviti veliku štetu pre nego što prođu, ali teško da je to samo jedinstveni holandski problem.
- Kakav je položaj kustoške profesije danas, a kakva bi trebalo da bude prema Vašem mišljenju?
Č.E: Mislim da su kustosi konektori, posrednici i graditelji mostova koji spajaju razlike. U tom smislu, kustos je prilično blagovremena profesija ili aktivnost. U vreme kada treba manje da proizvodimo a više da recikliramo, istorije naših predmeta i priča treba ponovo da se upotrebe, ili da se isprepliću i ponovo povežu jedni s drugima kako i sama dekolonijalna teorija želi da ih definiše. Kustosi su sjajni u povezivanju i trebalo bi nas ohrabriti da svoj posao vidimo kao onaj koji stvara uslove u kojima se umetnost otvara ka različitim publikama i različitim potencijalnim značenjima. To možda znači manji naglasak na umetničku svetsku mrežu i dobre odnose sa umetnicima. Pratim argumente Šantal Muf o agonizmu do određene tačke. Ona kaže da je demokratija najbolje napravljena od "prijateljskih neprijatelja", a rekao bih da je i dobar odnos kustosa i umetnika upravo te vrste, možda čak i više od cele demokratske države. Ne baš optimistično, brinem se da se pozicije na kojima su kustosi zaposleni i u okviru kojih mogu imati relativan stepen autonomije smanjuju i da umetničke institucije gube moć da ostanu nezavisne od vlade ili superbogate klase kolekcionara. To može značiti da kustos jednostavno postaje pružalac usluge za već definisanu interesnu grupu. To bi bilo negativno, ali nadam se da je i dalje moguće raditi sa umetnicima koji njeguju sopstveni nezavisni misaoni prostor i pronalaze prostor za manevar. Mislim da danas postoji dosta mogućnosti sa etnografskim zbirkama ili individualnim muzejima poput muzeja pojedinačnih umetnika ili lokalnih istorijskih zbirki. Oni su manje relevantni za umetničko tržište i zato kustosi mogu da pronađu drugačiju vrstu prostora za povezivanje i izgradnju mostova između izbornih jedinica koje imaju nove priče.
- Kakvo je vaše mišljenje o kustoskom kursu “Šta kustosiranje može/treba da bude” i postoje li takve prakse u Holandiji?
Č.E: Prvo, mislim da je sjajno što je Biljana Ćirić pokrenula ovaj kurs i vrlo sam srećan što ću održati predavanje u Beogradu. Poslednjih godina sam malo proveo na prostorima bivše Jugoslavije i uvek me je pogađao visok nivo diskursa i razmišljanja. Ideja da se razmatra šta mi kustosi treba da budemo/radimo, a ne da se samo lično identifikujemo - da se bavimo kustosiranjem, a ne samo da se nazivamo kustosima - čini mi se da je danas potpuno ispravno pitanje. Što se tiče Holandije, postoji poznati kurs u De Appelu koji je proizveo neke od najuspešnijih kustosa poslednjih godina i još uvek je snažan, iako je država značajno smanjila svoju subvenciju. Savetnik sam Akademije Jan van Ajk u Mastrihtu i uzbuđen sam zbog pravca kojim ide ta akademija u pogledu svog profila pod vođstvom novog direktora Hichama Khalidija. To je mesto na kome se kustosi mogu susresti i učiti zajedno sa umetnicima, dizajnerima i teoretičarima i nadam se da će se pojaviti još više transdisciplinarnih inicijativa. Možda i njegov položaj u malom holandskom gradu takođe pomaže ... manje je užasavajuće svetske komercijalne mreže umetnosti koja bi ljude sprečila da kritički razmišljaju. Mislim da su velika urbana središta zapadne Evrope i Anglosfere u žalosnom stanju feudalizma vođenom finansijama, u kojem se kultura instrumentalizuje i kontroliše. Ono što sam ovih dana našao kao uzbudljivije je da je to više ideja o zemlji i onome što je danas tamo moguće.
Razgovarala: Tamara Markić