Čini dobro – samopomoć i podrška
Ukrajinski građani izbegli u Srbiju nakon što je Rusija započela rat protiv njihove zemlje, kao i oni koji su ranije došli na ove prostore, dobili su proteklog leta novu organizaciju koja se trenutno bavi pre svega prikupljanjem humanitarne pomoći i podrškom, ali i afirmisanjem ukrajinske kulture i jezika i pokušajem razbijanja predrasuda u srpskoj javnosti. Udruženje “Čini dobro”, koje je zvanično registrovano u septembru, od juna već radi na okupljanju stare i nove ukrajinske dijaspore u Srbiji, a do sada je organizovalo niz akcija pomoći za izbegle koji su u prihvatnom centru u Vranju, ali i različite edukativne, kulturne i druge aktivnosti za Ukrajince koji su u Beogradu, posebno misleći pritom na potrebe dece.
Odmah nakon početka ruske agresije na Ukrajinu 24. februara rodila se ideja o potrebi pomoći Ukrajincima koji dolaze u Srbiju, jer nije bilo sličnih organizacija. “Imamo dijasporu staru već više od 45 godina, ali oni su najvećim delom u Vojvodini (Kula, Vrbas, Sremska Mitrovica…) i kod njih se dešavaju više kulturni događaji. Naravno, pomažu i izbeglicama u Vranju…”, izjavila je u intervjuu za SEEcult.org Anastasija Murdzinska iz organizacije “Čini dobro”, koja živi i radu u Beogradu već pet godina.
Do osnivanja udruženja došlo je nakon razgovora sa predstavnicima ukrajinske ambasade, a najpre je bila ideja da se osnuje fondacija.
Ambasador Volodimir Tolkač održao je krajem proleća sastanak sa Ukrajincima koji su mogli da se nađu i predložio da se okupe, nudeći prostor ambasade tokom leta za druženje i susrete. Prvi takav događaj bio je već 1. juna, svojevrsni praznik za decu, koja su došla i iz Kragujevca i Novog Sada. Tada je već bio problem organizovanja dolaska i dece iz Vranja, jer su u Komesarijatu za izbeglice rekli da to može da preduzme samo organizacija, a ne neformalna grupa aktivnih roditelja. “Od 1. juna počeli smo da spremamo dokumenta, razgovarali o nazivu, dogovorili se da to bude ‘Čini dobro’… Sada je naš glavni cilj očuvanje ukrajinskog identiteta – jezika i kulture, i pomoć izbeglicama u Srbiji”, navela je Murdzinska, izražavajući nadu da rat u Ukrajini “neće trajati godinama” i da će udruženje i po njegovom završetku nastaviti da radi i da će humanitarne aktivnosti moći da zameni većim angažovanjem u oblasti kulture.
Prema njenim rečima, ne zna se tačno koliko je Ukrajinaca došlo od početka rata u Srbiju, ali ona pretpostavlja da ih je ostalo oko 4.000. Smatra da se to što mediji navode 18.000 – 20.000 odnosi na one koji su bili samo u tranzitu: “Tačan broj ne znaju ni u Komesarijatu za izbeglice. Znaju najviše za Vranje…. Neki Ukrajinci ne uzimaju privremenu zaštitu, a uzimaju boravak, jer su u različitim situacijama. Neko dolazi kod drugova, neko ima muža ili ženu, pa na osnovu braka reguliše boravak…”. Ljudi dolaze iz svih krajeva Ukrajine, a u prihvatnom centru u Vranju ih je najviše iz Lavrova, Odese, Hersona, Donjecka, Luganska, ima ih i iz Kijeva. Uglavnom su to žene sa decom. Ima i onih koji dolaze kod prijatelja ili familije…
Ukrajinski građani u Beogradu imali su protekle jeseni više okupljanja – nedavno su u Kulturnom centru Grad organizovali umetnički bazar, a udruženje “Čini dobro” planira različite aktivnosti koje bi pomogle i njihovo integrisanje u lokalnu sredinu.
Kancelarija tog udruženja svečano je otvorena 7. decembra u Džordža Vašingtona 1a, gde planiraju da prave različite aktivnosti za Ukrajince, ali i za Srbe.
Već su se dogovorili o besplatnim kursevima srpskog jezika za Ukrajince, a biće i radionice ukrajinskog narodnog crtanja (patrikovka – tradicionalni narodni ornament) na tanjirima, koji mogu da se stave na zid.
“Imamo devojku iz Zaporožja koja lepo zna kako se crta i učiće i decu i odrasle. To je i svojevrsna terapija – da dođu kod nas, gde su ‘svi svoji’, da mogu da se ispričaju, da upoznaju svoje ljude, i plus da crtaju”, navela je Murdzinska. U planu je i kurs engleskog za decu, a potrudiće se da organizuju i za odrasle, jer se takođe raspituju. “Hoćemo da napravimo i kurs ukrajinskog za Srbe - već smo sreli nekoliko osoba koje bi htele da uče ukrajinski.
Jedan Ukrajinac hoće da napravi ukrajinski speaking club, takođe kao svojevrsnu terapiju za ukrajinske građane koji tu dolaze da se druže, pričaju na svom jeziku….”, rekla je Murdzinska. U planu su i kursevi glume: “Ovde živi već dve godine jedna Ukrajinka koja je započela svoje kurseve, a hteli bismo da napravimo i za decu besplatno, jer je to
dodatna mogućnost da se razvijaju”.
Ukrajinska ambasada pruža im podršku, ali ne finansijsku, već kroz učešće u aktivnostima, preporuke… “Mi smo novo udruženje, registrovani smo od septembra, mnogo organizacija hoće da sarađuje sa nama, ali sa druge strane smo novi, a kada nas podržava ambasada već nas drugačije gledaju”, rekla je Murdzinska, pominjući da im je UNHCR finansirao nabavku nameštaja za kancelariju.
Od domaćih organizacija, sarađuju sa Centrom za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC), kao i sa Komesarijatom za izbeglice, mada je tu više reč o komunikaciji nego o saradnji: “Daju nam dozvolu da idemo u Vranje, na primer, ili da dovedemo decu iz Vranja ovde”.
Sa Katedrom za ukrajinistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu su takođe napravili saradnju, formirali su i grupu “Ukrajina nada”, a 26. novembra je bilo i prvo edukativno-zabavno učenje ukrajinskog jezika za decu koja su autobusom došla sa roditeljima iz prihvatnog centra u Vranju. “Nastavićemo slične aktivnosti, sada nam je među prioritetima i prikupljanje humanitarne pomoći, ali ovih dana imamo i prvu besplatnu ekskurziju za zainteresovane Ukrajince po Beogradu. Stalno pokušavamoda napravimo neki događaj koji će nas okupiti”, navela je Murdzinska, koja je iz Umanja u centralnoj Ukrajini, grada između Kijeva i Odese, koji je poznat po velikom broju Jevreja, posebno u vreme praznika kada ih dođe oko 50.000.
U planu udruženja “Čini dobro” je ponovni odlazak u Vranje povodom Svetog Nikole, 19. decembra, koji se u Ukrajini proslavlja tako što se donose pokloni za decu. “Planiramo da okitimo jelku, podelimo poklone… Jedna žena će spremiti novogodišnje keksiće, deca će ih crtati, napravićemo tortu sa Deda Mrazom… Učićemo decu kako se pravi pica - pravili smo već sa njima tortu, deca su bila oduševljena. Sa nama idu i Žene u crnom, sa kojima takođe od početka sarađujemo”, rekla je Murdzinska, ističući i saradnju sa Novim optimizmom.
Prema njenom iskustvu, svi Srbi sa kojima se do sada srela hteli bi da pomognu, ali kada se zapodene razgovor o politici – druga je priča.
“Svi znaju šta je rat, da je potrebna pomoć, baš su otvoreni, ali kada počne da se priča o riziku, političkoj situaciji, to je već drugačije. Onda često počne priča o tome da su Rusi braća, da smo mi krivi za to što je rat… Ili kad me pitaju kojim jezikom mi govorimo. Ja kažem da znamo ruski, ali većina priča ukrajinski, posebno od kad je rat počeo. Sada već mnogi ljudi koji su došli ovde i koje sam upoznala, oni principijelno neće da pričaju ruski, neće da čuju ruski. Sada već neće ni da se sretnu sa Rusima… Ima mnogo Rusa koji su protiv rata, koji su došli ovde, ali Ukrajincima je svejedno da li su oni protiv rata ili za rat, oni neće da pričaju sa njima, da ih čuju - zato što je njihov otac, brat, sin… tamo sada na frontu. I to ih najviše boli, a ne Rus koji je sada došao. Zato je situacija bas neprijatna”, navela je Murdzinska, koju posebno iritira olako izjednačavanje ruskog i ukrajinskog.
“Pita me jedan Srbin koji jezik govorim. Ja kažem – ukrajinski, a on kaže – ‘ajde to je svejedno. Ja kažem da nije isto – Rus mene ne razume, a ja razumem Rusa, ali kada ja pričam ukrajinski, on mene ne razume. Srbi to ne shvataju. A ja ne kažem da su srpski i hrvatski isti jezik. Ne, to nije isto, vi ste različite države, imate svoj jezik, imate neku svoju razliku, mislim da je čak kod vas manja razlika nego što je između ukrajinskog i ruskog, ali ja se sa poštovanjem odnosim prema tome. Znam da vi imate srpski jezik i to je to. Letos sam bila u Hrvatskoj i pričala sam tamo srpski, jer njega znam, ali oni su čuli moj akcenat, znaju da nisam Srpkinja. Mogla sam sa njima da pričam na engleskom ili srpskom…”, dodala je.
“Mi hoćemo da pokazujemo ukrajinsku kulturu, nećemo da unosimo našu kulturu u vašu. Mi samo želimo da je predstavimo da bi Srbi znali da je naša država različita od Rusije, da mi nismo isto, da imamo svoj jezik, kulturu, svoju hranu… To crtanje koje sam pomenula je UNESCO priznao kao ukrajinsko. Znam da je za mnoge to sve i dalje Sovjetski Savez…”, rekla je ona.
Što se tiče bezbednosti Ukrajinaca u Beogradu, smatra da je to složeno i teško pitanje, posebno nakon što je u poljskim medijima videla informaciju da je Srbija dozvolila da ruska paravojna grupa Vagner otvori u Beogradu kancelariju.
“Ako ja idem na protest – ja kažem ratu NE. Kažem da je to rat i nije vojna operacija, a oni bi došli ovde kao zbog borbe protiv antiruske propagande. A mi ne radimo antirusku propagandu, mi radimo antiratnu propagandu. Ne protiv Rusije - i tamo su normalni ljudi, mada ih ima manje nažalost… Ako pričamo o bezbednosti, ovde je i neka organizacija Zli orlovi koji su naše udruženje već prozvali da smo nacionalisti. A nije nam baš ni prijatno kada idemo Knez Mihailovom i vidimo sve te košulje sa Z natpisom, Putinovim likom… Ne razumem Srbe koji nose to Z na sebi. Za mene je to čudno. Ili napišu Z na kolima i voze po gradu…”, rekla je Murdzinska, posebno pominjući i uništavanje murala posvećenog ukrajinskoj pesnikinji Lesji Ukrajinki kod Krokodilovog centra za književnost.
“Ne shvatam kome Lesja Ukrajinka smeta stvarno. Nije prošlo ni nedelju dana (od kad je mural naslikan), ispisali su slova (stihove), posle mesec dana stavili su crnu farbu preko očiju… Nemam pojma ko je to uradio, ali mislim da to nije normalno”, dodala je Murdzinska, ukazujući da se neki njeni sunarodnici plaše da kažu da su iz Ukrajine: “Neko kaze da je iz Nemačke, ali dobro priča engleski… Ili kažu da su iz Poljske, ili iz Rusije. Onda nema problema, onda su ti svi braća”, dodala je uz osmeh.
I sama je imala neprijatno iskustvo, kada je bila na antiratnom protestu koji organizuje neformalna grupa “Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi protiv rata”: “Šetali smo od Trga republike do ruske ambasade, mnogo nas je bilo, krenuli smo posle kući. Vraćala sam se na Trg republike sa još tri devojke iz Ukrajine, a jedna od njih je obavila oko sebe našu zastavu. Jedan muškarac je išao za nama, drao se da smo prostituke, drugi je pljuvao našu zastavu, treći je takođe vikao…”, dodala je.
“Čula sam statistiku da kad je počeo rat, 9% Srba je razumelo kako je stvarno, sada je već 20%. Znači još samo 80% treba da shvati”, dodala je uz osmeh, nastavljajući u ozbiljnijem tonu da se, nažalost, u Srbiji zaboravlja pomoć Ukrajine za vreme NATO bombardovanja 1999.
“Nervira me i kada kažu da bi rat prestao ako bi NATO prestao da daje Ukrajini oružje. Ali tada ne bi bilo Ukrajine! U ukrajini skoro ništa nije bilo od oružja. Mi smo 1994. godine imali referendum da otkazujemo nuklearno oružje, Rusija bi bila država koja bi morala da nas zaštiti, a Rusija nas sad bombarduje… Naša vojska je pokazala da može da se brani. Imamo cilj, motivaciju da branimo našu zemlju, a Rusi… Mnogo Rusa je i pobeglo. Neće ljudi da idu u rat, neće mobilizaciju, a kod nas se većina vratila u Ukrajinu da brani zemlju”, dodala je Murdzinska.
Napominjući da u Beograd nije došla zbog rata, Murdzinska ne isključuje da se vrati u Ukrajinu po njegovom okončanju: “Dok traje rat, moja misija je veća ovde, i zbog udruženja. Nisam sama u ovome, ljudi hoće da pomažu, da rade. Naša misija je ovde veća nego u Ukrajini. Kad se završi rat, ne znam… Nisam planirala da se vraćam. Već 11 godina ne živim u Ukrajini. Završila sam fakultet u Varšavi, u Poljskoj sam živela šest godina, navikla sam već da budem emigrant. Ali kad je počeo rat, nešto u srcu me je zaboleo baš. Ne isključujem da se možda vratimo. Za sada sam ovde. Nadam se da ćemo moći nesto da pomognemo i podržimo Ukrajince koji dolaze”.
(SEEcult.org)
*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut
