Čudo u Šarganu u JDP-u, u verziji Jagoša Markovića

Drama “Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića, u režiji i adaptaciji Jagoša Markovića, biće premijerno izvedena 2. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a prema rečima reditelja, taj komad je “nešto mnogo više i od slova i od reči, čak i od divnih rečenica, a kamoli od naše odvratne realnosti”.

“Kako kratko da kažem zbog čega se pravi predstava. Morate doći da vidite to čudo o našoj veri, o našoj neveri, o našem kalu, o našoj poeziji, o našoj nemoći, o našim čežnjama, o našim nepravdama, o našim pravdama, o našem večnom stajanju u mestu, o našem letu u mestu, o nama najgorima i o nama najboljima”, izjavio je Marković 31. marta na konferenciji za novinare, ističući da je uzbuđen i radostan, te da mu je ova predstava na poseban način važna.

Na pitanje o adaptaciji teksta, koji je napisan 1974. godine, praizveden 1975. u Ateljeu 212 (u režiji Mire Trailović) i zatim igran širom Srbije, a 1993. dobio je i Sterijinu nagradu, Marković je odgovorio da u novoj predstavi “ništa ne aktuelizira”, jer se inače ježi te reči.

“Mislim da je sve što je aktuelno – banalno. Siguran sam da je pozorište prostor za jednu vertikalu i za duhovnost, a za dnevne novine je da budu aktuelne. Godinama se užasavam aktuelnosti, što ne znači da nije nužnost, prepoznatljivost, živo, uzbudljivo, ali kad čujem reč aktuelnost uvek moram da se od nje ogradim”, rekao je Marković.

“Kod Simovića i kod svih velikih pisaca imate kao krst – horizontalno je realnost, realitet, ovo vreme, svo to smeće koje živimo na toj frekvenciji i u toj ravni. Ali onda ide gore, uspravno, i vertikala, i duhovnost, i nebo, i pali vojnici, i prosjak, i čudotvorci... Taj krst kad se napravi, pa se protumači, pa se uđe u sve slojeve Ljube Simovića, pa se to sjedini s gledalištem, e onda počinje pozorište. To je nešto mnogo više i od slova i od reči, čak i od divnih rečenica, a kamoli od naše odvratne realnosti”, istakao je Marković.

“Čudo u Šarganu”, kako je navedeno u programu te predstave, fluktuira, kao i sve Simovićeve drame, na granici između naturalizma i fantastike, “secira nezaobilazne motive srpskog nacionalnog identiteta, među kojima patnja zauzima centralno mesto”.

“Grupu predstavnika nižih slojeva društva, neretko nazivane polusvetom, Simović okuplja u kafani ‘Šargan’ na periferiji Beograda, izgubljene u vremenu i prostoru, puštajući ih da se, kroz bavljenje svojim svakodnevnim mukama, nadama, snovima, strahovima i bolima, pozabave i našim, kako pojedinačnim tako i kolektivnim svesnim i nesvesnim. Svedočeći čudu koje, kao i često kod Simovića, zadire u sferu fantastike, ostajemo zapitani da li je začarani krug nanošenja patnje, ubeđenost da nas ona tvori, kao i potrebe da je, i sami ophrvani njome, nanosimo drugima, moguće prekinuti”, navelo je JDP povodom nove verzije Simovićeve drame.

Marković je početkom 2020. godine u JDP-u režirao Simovićevu dramu “Putujuće pozorište Šopalović”, a ranije u Narodnom pozorištu i njegovu “Hasanaginicu”.

“Moje tri predstave Simovićevih drama - to je jedna od mojih sreća koje mi je doneo život u teatru. ‘Šargan’ sam želeo već 30 godina, a sad se dalo”, rekao je Marković i dodao da je “divno bilo raditi u JDP-u, biti član ove priče i ove savršene ekipe”.

U predstavi igraju: Anita Mančić, Sanja Marković, Nenad Jezdić, Boris Isaković, Nebojša Dugalić, Tamara Dragičević, Ljubomir Bandović, Jovana Belović, Marko Janketić, Miodrag Dragičević, Miloš Samolov, Aleksej Bjelogrlić i Slobodan Tešić.

Anita Mančić je već igrala Ikoniju u Ateljeu 212, pre 12 godina u režiji Dejana Mijača, a za tu ulogu dobila je Sterijinu nagradu. Ovo joj je prvi put da dva puta igra isti lik.

“Bilo mi je zanimljivo i uzbudljivo da radim istu ulogu sa dva ogromna reditelja. Sve sam promenila, mada ne možete da pobegnete Simoviću. Mislim da danas više nego ikada ovaj tekst dobija pravu težinu i pravi smisao”, rekla je Anita Mančić, dodajući da “osim Simovića, koji je čudotvorac po sebi, u predstavi se dešava još jedno čudo, a to je sudar čudesnih doajena i čudesnih mladih glumaca, sa Jagošem, u JDP-u, biće to eksploziju čudesa”.

Nebojša Dugalić (Vilotijević) je istakao je da je ovaj tekst jedan od međaša naše dramske književnosti.    

“Čini mi se da sam ga znao naizust od kada se pojavio. Mnogo puta sam mu se vraćao. Uzbudljivo je kada mislite da ste već zašli u svaki kutak nekog teksta, a onda vreme u kojem postojite, sa svojim novim okolnostima, ponovo otvara neka nova značenja i reartikuliše ono što ste mislili da znate šta znači. I još kad se taj prostor otvori sa ovakom ekipom razigranih i darovith ljudi, to stvarno postaje jedno čudesno otkriće. Mnogo se radujem premijeri”, rekao je Dugalić.

Ljubomir Bandović (Manojlo) izjavio je da verovatno nikada neće na sceni reći: “Biti ili ne biti”, ali da je ponosan što u ovoj predstavi izgovara: “Čovek i jeste čovek samo na osnovu svoga stradanja”.

“Razmišljam o Šarganskoj osmici, o toj osmici koja je u matematici znak za beskonačnost. To naše konstantno traženje čuda na ovim prostorima i ideja da je to čudo van nas, da treba neko da nam ga donese, predstavi, pokloni - upravo nas drži u toj osmici. A Simović sve nas vraća nama. Kad imate s kim to da podelite, da zajedno uz ogromno poverenje istražujete, pa čak i sa idejom da možda ne nađete, to čini život životom”, rekao je Bandović.

Boris Isaković (Skitnica) primetio je da dugo nije radio nešto novo u pozorištu, dodajući da ga je vrlo obradovao poziv reditelja.

“Bio sam postao već zabrinut za naše pozorište i šta se tu sve zbiva. Inače, igrao sam u ‘Šopalovićima’. I ovaj komad dobro poznajem. Nisam hteo da propustim priliku da se ulogom skitnice i ja upišem u tu plejadu glumaca koji igraju ovako značajan tekst”, dodao je Isaković.

Jovana Belović (Jagoda) istakla je da Simović “neizmerno voli te ljude o kojima piše” i da joj se “čini da smo se svi zaljubili u naše likove”.

Sanja Marković (Cmilja) izjavila je da je “srećna i uzbuđena što igra jedan od najlepših ženskih likova u srpskoj književnosti”.

Tamara Dragičević (Gospava), koja prvi put igra u JDP-u, rekla je da je rad na ovoj predstavi za nju bio “proces za pamćenje”.

Miodrag Dragičević (Anđelko) dodao je da su imali veliku priliku da uče od iskusnih glumaca. “Uživamo u svakoj interakciji u tom svetu koji smo kreirali”, rekao je on, a u sličnom tonu govorili su i drugi glumci izražavajući uverenje da će i publika uživati u izuzetnoj predstavi.

Reditelj Marković potpisuje i scenografiju i izbor muzike, Lana Cvijanović kostime, Ljiljana Mrkić Popović scenski govor, a Dejan Draganov dizajn svetla.

Direktorka JDP-a Tamara Vučković zahvalila je celom ansamblu, ističući da se u ovom pozorištu uvek pažljivo sklapa podela, ali da ih je kovid puno poremetio. “Jako je  teško okupiti ovakve ljude i održati ih zajedno. Hvala svima”, rekla je Tamara Vučković.

Povodom činjenice da se premijera predstave, koja počinje govorom političara na mitingu, održava veče uoči izbora u Srbiji, izjavila je da to nije u vezi i da JDP sve termine planira i pomera u odnosu na epidemiološku situaciju.

*Fotografije scena iz predstave: Nebojša Babić

(SEEcult.org)