Digitalizacija stiže

“Digitalizacija stiže!

“Digitalizacija stiže! Pripremimo se na vreme” poruka je koju Radio-televizija Srbije emituje već par nedelja, počev od premijere u “Žikinoj šarenici”. Reč je o džinglu kojim je zvanično počelo obaveštavanje javnosti o međunarodnoj obavezi Srbije da pređe sa analognog na digitalno emitovanje TV signala do 17. juna 2015. godine. Prelazak na digitalno emitovanje nedavno je i zvanično započet, ali će uporedo raditi i analogni predajnici sve do proleća 2015. godine, kada su predviđena prva isključenja – deceniju nakon započinjanja celog procesa koji je pratilo kašnjenje i odlaganje prvobitnih rokova. Između ostalog, i zbog neodgovarajućeg pravnog i zakonodavnog okvira koji je u međuvremenu najvećim delom zaokružen, posebno nakon nedavnih izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama, usvajanja seta novih medijskih zakona i najnovijeg Pravilnika o prelasku sa analognog na digitalno emitovanje. Najveći izazov sada je njihova primena, a u tom smislu veoma je bitna uloga regulatornih agencija, posebno zbog niza promena koje će prelazak na digitalno emitovanje TV signala doneti – kako tržištu, tako i medijskoj sferi, a i građanstvu.

Država je u međuvremenu poručila da digitalizacija nije trošak, već će doprineti ekonomskom oporavku zemlje. Najavila je i da će oko 180.000 najsiromašnijih domaćinstava dobiti neophodne uređaje za prijem digitalnog TV signala (set-top boksove), te da će upražnjene frekvencije biti iskorišćene za poboljšanje signala mobilne telefonije i brži mobilni internet. S obzirom da digitalizacija emitovanja TV signala ne znači samo bolji kvalitet slike, mogućnost prekida filma ili biranja titla, već označava svojevrsni početak nove ere, stručnjaci upozoravaju da na tom putu stvarnog ulaska u 21. vek ima dosta izazova i nepoznanica. Stoga će i najnoviji zakoni morati da pretrpe nove promene, s obzirom na rapidan tehnološki razvoj i dalju potrebu usklađivanja sa evropskim regulatornim okvirima koji će se takođe menjati.

O pravnom i zakonodavnom okviru u oblasti elektronskih komunikacija i telekomunikacija, problemima koji su uočeni i izazovima koji predstoje bilo je reči u četvrtom nastavku serijala o razvoju informacionog društva u Srbiji koji emisija “Digitalne ikone” Radio Beograda 2 realizuje u saradnji sa portalom SEEcult.org. U razgovoru su učestvovali prof. dr Irini Reljin, specijalna savetnica ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, savetnik za IKT politike i odnose sa internet zajednicom RNIDS-a Slobodan Marković i stručnjak za medijsko pravo i telekomunikacije Miloš Stojković.

Usklađivanje sa regulativom EU

Prema rečima Irini Reljin, Srbija je sada dobrim delom ili gotovo u potpunosti usklađena sa regulatornim okvirom EU iz 2002. godine, bar što se tiče e-komunikacija, ali je tek čeka usklađivanje sa okvirom iz 2009.

Zakonom o e-komunikacijama iz 2010. zamenjen je dotadašnji Zakon o telekomunikacijama, a osnovni razlog bio je to što se tehnologija bitno promenila i što je sve išlo u pravcu konvergencije telekomunikacijskih i računarskih tehnologija. U junu 2014. usvojene su izmene i dopune Zakona o e-komunikacijama iz 2010, a prema rečima Irini Reljin, uslediće još jedna izmena tog zakona ili donošenje novog, koji će biti u potpunosti u skladu sa okvirom 2009. Evropske komisije.

Elektronske komunikacije odnose se pre svega na infrastrukturu za prenos signala, sam prenos signala i pružanje usluga koje su u vezi sa tim, a to su sve vrste telekomunikacionih usluga – telefonija fiksna i mobilna, kablovski, satelitski sistemi, radio komunikacije…

Zakon o e-komunikacijama stoga pokriva tehnološki-infrastrukturni deo, odnosno prenos signala, ali je, kako je napomenuo Miloš Stojković, i mnogo više od toga – odgovor na evropsku regulativu i usklađivanje sa njom. To se pre svega odnosi na rad nezavisnog regulatornog tela – Republičku agenciju za telekomunikacije, kojoj su nedavno dodate i poštanske usluge (RATEL). Jako bitan segment, kako je napomenuo Stojković, jeste i zaštita konkurencije koja se odvija preko tzv. analize tržišta podložnog prethodnoj regulaciji, a treća velika stvar je zaštita korisnika, za koju još nije pronađen adekvatan mehanizam.

Liberalizacija tržišta

Prema rečima Slobodana Markovića, cilj izmena regulative u oblasti telekomunikacija bio je otvaranje tržišta.

“Imali smo decenijama samo jednog operatora. Taj proces je počeo 2003. godine donošenjem Zakona o telekomunikacijama i dosta se sporo odvijao, ali kada pogledamo situaciju kakva je bila u zemljama EU, to je otprilike sličan proces. Nigde nije išao preterano brzo. Zakon o e-komunikcijama i sve što se dešavalo između 2008. i poslednjih godinu dana je zapravo suština tog celog procesa. Ono što je zakon doneo i ono što je urađeno od 2008. godine odnosi se zapravo na otvaranje našeg tržista, tj. snižavanje barijera za ulazak na tržište”, rekao je Marković.

To znači da su ukinute licence i da sada svako ko hoće da se bavi telekomunikacijama u suštini treba samo da se prijavi nadležnoj agenciji (RATEL). Takođe, obezbeđeno je slobodno povezivanje operatora sa inostranstvom, što pre nije bio slučaj, jer su svi morali da koriste Telekom.

“Danas imamo bolju mnogo povezanost, robustnije komunikacije…”, rekao je Marković, koji kao treću novinu navodi pojavu novih operatora, a samim tim i mogućnost njihovog odabira, te slobodu izbora korisnicima preko prenosivosti brojeva na primer, kao i opšti trend koji je vezan za paketnu ponudu usluga. “Nemamo više posebnog operatora za govorne usluge, posebnog za televiziju, posebnog za internet, već imamo samo operatora, koji nudi paket usluga u zavisnosti od infrastrukture - ako ima kablovsku recimo, preko nje će pružati sve uslge, i tv, i internet, i glasovnu telefoniju, a ako ima mobilnu, pružaće to sve preko nje”, dodao je Marković.

Regulativa u trci sa tehnologijom

Rapidni razvoj tehnologija i konvergencija usluga dovodi do toga da pravni i regulatorni okvir može da bude i kočnica ukoliko na adekvatan način ne prati sve te promene.

Prema mišljenju Stojkovića, nijedan trenutni regulatorni i pravni okvir ni u Srbiji, ni u svetu nije adekvatan u potpunosti, jer je pravo jako spor mehanizam koji ne može da prati užurbane tehnološke promene.

“Ono na čemu bismo mi morali da instistiramo jeste da pravni okvir ne koči te promene, nego da se na pravi način tim promenama prilagodi”, naglasio je Stojković, napominjući da je 2010. godine, kada je u Srbiji donet Zakon o e-komunikacijama, u Evropi regulatorni okvir već promenjen okvirom iz 2009. godine, pa je i taj zakon u mnogo čemu već prevaziđen. Ipak, uspostavljen je osnovni cilj, a to je otvaranje tržišta.

“Manje-više svi oni instituti koji su bili usmereni ka liberalizaciji tržišta danas funkcionišu zadovoljavajući način. Naravno da ima i problema, ali imate izbor operatora, mogućnost promene operatora…”, rekao je Stojković, koji smatra da zakonskom okviru nedostaje bolja zaštita korisnika, i to pre svega u odnosu na operatora kao ekonomski jaču stranu.

Stojković ukazuje, međutim, i na problem privatnosti i bezbednosti komunikacije, koji se pojavljuje i u izveštajima poverenika o zaštiti podataka ličnosti. Stoga pre svega fali zakon o informacionoj bezbednosti koji bi regulisao neke bitne oblasti, poput hakerskih napada, zaštite elektronskog poslovanja itd.

I izmene Zakona o e-komunikacijama su, prema njegovim rečima, bile iznuđen potez pre svega zbog odluke Ustavnog suda o neustavnosti pojedinih odredbi o privatnosti komunikacije. Druga stvar je bilo strateško opredeljenje države da smanji troškove u pogledu određenih agencija, pa su RATEL-u dodate i poštanske usluge. Treći segment bitnih izmena, koje nisu tehničke prirode, jesu izmene koje definišu da će država podržati prelazak na digitalno emitovanje u smislu nabavke uređaja za najugroženije kategorije stanovništva.

Stojković napominje da je u brzo razvijajućim oblastima posebno bitna fleksibilnosti u primeni, koja najčešće izostaje. “Ako nemate mogućnost da se prilagođavate situaciji, da tražite nova inovativna rešenja, nećete biti ni u mogućnosti da razvijate ovaj sektor”, rekao je Stojaković, navodeći kao primer spektar, kao osnov telekomunikacionih usluga, koji je ogranicenog karaktera – državno dobro od opšteg interesa, i ako nema dovoljne fleksibilnosti, pre svega u radu regulatornog tela koje kontroliše i upravlja spektrom, može doći do situacije da je nemoguće podržati razvoj novih usluga. “Tada sve zakonske garancije razvoja telekomunikacija ostaju prazno slovo na papiru”, dodao je Stojković.

Značaj strateških rešenja

Da u tako ubrzano razvojnoj oblasti kakva je oblast e-komunikacija i telekomunikacija nije moguće obezbediti brže usvajanje zakona slaže se svo troje sagovornika, napominjući da su upravo zbog toga važna dobra strateška rešenja.

“Proces usvajanja zakona jako je birokratizovan i jako dugo traje, što je i normalno, jer svaka materija mora na sveobuhvatan način da se pretrese, da učestvuje u tome javnost i da se dođe do određenog kompromisa. Međutim, ono što je problem kod donošenja zakona, ne toliko u oblasti e-komunikacija, koliko u medijima, jeste to što se donose zakoni po hitnoj proceduri, užurbano, pa se desi da imaju suprotna rešenja od nekog drugog zakona ili posle nekoliko godina padnu na Ustavnom sudu jer nisu u skladu sa našim poretkom. To su neke stvari na koje možemo da utičemo, ali na sporost procesa ne možemo”, rekao je Stojković, dodajući da bi se uvek pre opredelio da zakon bude nejasniji, nego da ispusti neku bitnu stavku.

Prema njegovim rečima, najvažnije u dinamičnim industrijama, poput telekomunikacija, jeste da se ne koči dalji razvoj.

“Ako prilagođavate zakon tehnologiji, tu ste trku izgubili u samom startu. Dakle, neutralniji regulatorni okvir kao podrška tehnološkom okviru je jedno opšte mesto”, rekao je Stojković.

Irini Reljin istakla je važnost dobre vizije koja prethodi usvajanju zakona.

“Uvek imate nekoliko modela koji postoje i u Evropi, koji su naravno prilagođeni određenim državama i u okviru evropske regulative i dozvoljeni. Mislim da treba birati modele koji su najotvoreniji i najfleksibilniji. Tako ne dolazite posle pola godine ili godinu dana, ili čak dve-tri godine, u situaciju da nešto ne možete, da kočite neku oblast, što se nama dešavalo. S druge strane, nas dosta uz ovu oblast vezuje i spektar, znači regulacija spektra. Evropski i svetski trendovi idu za tehnologijama i naravno, mnogo se toga menja, a pošto mi obično mnogo kasnimo, treba upotrebiti vrlo vešto strateška rešenja i odabrati nešto što će na dug period biti dobro. Ne treba na prečac donositi odluke koje će nas koštati posle ponovo promena, izmeštanja i slično. Možda je to i rigidno u ovom trenutku, ali je i mnogo jeftinije i mnogo jednostavnije za razvoj cele oblasti, a oblast elektronskih komunikacija utiče na sve oblasti – na sve pore društva”, naglasila je Irini Reljin.

Trendovi tehnološkog razvoja

I Marković smatra da je teško ubrzati usvajanje zakona, jer je to opšta situacija u svim oblastima, ali ukazuje na mogućnost da se obrne priča i pođe pre svega od analize tržišta i kratkoročnih, a ne dugoročnih trendova. Jer, kako je naveo, u telekomunikcijama teško da neko može decidno da kaže šta će se dešavati za deset godina.

Među trendovima koje je danas moguće identifikovati su pružanje paketnih usluga preko bilo koje mreže – konvergencija, zatim pad prihoda od glasovne telefonije i slanja sms poruka, rast interneta (ADSL, kablovskih tehnologija), optičkih sistema i mobilne telefonije…

Primetan je i trend “internet na svemu i internet u svemu”, što znači da se svi vidovi komunikacije prebacuju na internet – i glasovne i tekstualne promene, prenos podataka i sl. Takođe, vidi se i da operatori pokušavaju da se prilagode tome kroz pružanje nekih novih usluga koje tradicionalno nisu bile njihove, npr. finansijskih usluga, ponuda različitih sadržaja (muzike, filmova…), te približavanje određenim specifičnim segmentima tržišta na primer kroz virtuelne mobilne operatore…

“Kada sagledamo te trendove, potpuno je realno videti koja su strateška rešenja koja mogu da nam donesu korist, a neće nas koštati mnogo u budućnosti”, dodao je Marković.

Strateški okviri

Ključna, krovna Strategija razvoja elektronskih komunikacija doneta je, inače, u avgustu 2010. godine i sa Strategijom razvoja informacionog društva čini tzv. Digitalnu agendu za Srbiju.

Prema rečima Irini Reljin, na letošnjem bilateralnom skriningu u Briselu za Poglavlje 10, kojem pripadaju informaciono društvo i mediji, jedna od prvih prezentacija bila je Digitalna agenda za Evropu, koja se veoma poklapa - ima sličnih tema i rešenja kao srpska.

“Stoga naša krovna strategija jeste dobra, a sve ostale strategije treba da čine njen deo. Pre te strategije morali smo da donesemo Strategiju prelaska sa analognog na digitalno emitovanje TV i radio programa. Na žalost, u radio oblasti nismo mnogo uradili… Međutim, digitalna televizija, s obzirom da je to medij koji je veoma popularan u svetu, ona je prva i počela svuda da se uvodi u terestrijalnom, znači zemaljskom prenosu. Razvoj digitalne TV u evropskim zemljama počeo je 1996/97. godine. Ključna dokumenta su doneta u Međunarodnoj uniji za telekomunikacije 2006. godine u Ženevi, a mi smo počeli izradu naše strategije 2008, što znači da je to bilo veoma kasno. S jedne strane, to je bilo veoma loše, ali je bilo dobro zato što smo mogli da iskoristimo sva tuđa iskustva i mislim da se sada pokazalo da je naša vizija bila izuzetno dobra. Imali smo dosta oponenata kada smo birali standard, kada smo birali tip mreže, arhiutekturu mreže, a danas je sve to naša prednost. Ne kažemo da smo mi to idealno rešili, ali mi ćemo ipak u roku od 2009. do 2015. završiti taj proces, što nije mala stvar čak i sa znatno manje sredstava. Pokazalo se da smo izabrali kompletnu IP arhitekturu još tada, mi smo bili prva država koja je to usvojila, a evo danas svi govore o internetu, znači mi tu ništa nismo preskočili, uradili smo dobro i to je bila naša prednost u postupku digitalizacije”, rekla je Irini Reljin.

Prema njenim rečima, taj postupak je, inače, mukotrpan u svim državama. Engleska ga je počela 1997. i završila 2011.

“I vrlo razvijene evropske zemlje su to dugo radile, pa se onda i nama može oprostiti što to radimo ovoliko dugo. Naravno, mnogo bi bolje i jeftinije bilo da smo mogli da završimo sve ranije… Imali smo jedno pomeranje sa 2012. na 2015. godinu, a do sada smo dosta dobro već napredovali”, rekla je Irini Reljin, najavljujući da je inicijalna mreža, koju je razvilo preduzeće Emisiona tehnika i veze, u međuvremenu pokrila veliki deo populacije, pa će u martu 2015. biti prva isključenja analognog prenosa u Beogradu i Vojvodini, a do juna 2015. bi sve trebalo da bude završeno.

Jedan od razloga kašnjenja, koji nisu imale druge države, bili su razoreni predajnici za vreme NATO bombardovanja. Pritom mnogi predajnici nisu
obnavljani i po 50, 60 godina.

“Sve nas je to dočekalo. To su bili najveći problemi”, rekla je Irini Reljin.

Posle nekoliko izmena Strategije i Pravilnika, proteklog leta usvojen je novi, koji je i najsveobuhvatniji, budući da je njime i teritorijalno specificiran prelazak na digitalno emitovanje, odnosno utvrđena raspodela.

“To je mučan posao, ali sad imamo zaista dobar napredak pre svega u lokacijama, u nabavci opreme… Uskoro će krenuti, na osnovu kredita od Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj, i nabavka opreme za ostatak lokacija”, rekla je Irini Reljin.

Budućnost radija

Što se tiče radija, situacija je drugačija, iako su radijski inženjeri praktično i započeli digitalizaciju.

“Uveli su digitalni radio kada TV inženjeri još nisu ni smeli da razmišljaju o digitalizaciji. Radijski su to uradili i praktično sva znanja i postavke tog sistema doneli su oni. Još 1993. godine sva znanja su već tada bila oformljena. Međutim, kako imate gledalište koje je moćno i zahtevno, svuda u svetu se počelo prvo sa emitovanjem televizije. S druge strane, radio zahteva prijemnike u automobilu, taj prijemnik onda ne sme biti skup, a svaki prijemnik na početku digitalizacije jeste skup. i to je bio neki razlog zašto digitalni radio nije odavno uveden”, rekla je Irini Reljin.

U međuvremenu su razvijena dva osnovna standarda za digitalni radio, a jedan od njih je prihvatila i Međunarodna unija za telekomunikacije i on se odnosi na opseg koji je blizak opsegu u kojem radi i digitalna TV, jer je ista tehnologija.

“Iako je delimično inoviran od 1993. godine, i iako se ne može reći da je zastareo, ipak je star 20 godina. Stoga smo mi na stanovištu da ne treba ništa raditi sa digitalizacijom radija, jer očekujemo da će uskoro biti donet neki novi, mnogo savremeniji standard. Mogli bismo da napravimo neke naše vizije sada i skoro je sigurno da će to biti nešto što će omogućiti i neki video recimo, pa ćete u kolima, osim što slušate muziku, moći da poželite da pogledate i situaciju u vezi sa gužvom u saobraćaju ili kakve su vremenske prilike… Samim tim će biti moguće uvesti i reklamu koja će biti zanimljivija, pa će se kolača na marketinškom tržištu malo proširiti i ka radiju, što će biti jako dobro, jer će to biti zdrava konkurencija i za TV”, rekla je Irini Reljin.

Šta građani imaju od digitalizacije?

Građanima će digitalizacija doneti pre svega bolji kvalitet slike i veću dostupnost TV signala.

“Mi tradicionalno nismo imali analogno pokrivanje koje je bilo veće od 90 odsto. Sa novom mrežom imaćemo zaista pokrivanje teritorija koje je velikog opsega”, rekao je Marković, dodajući da digitalno emitovanje može da donese i nove kanale, ali preostaje da se vidi kojom će dinamikom to da ide.

Što se tiče tehničkog dela koji se odnosi na građane, oni koji koriste antenu za gledanje televizije moraće da nabave ili novi televizor koji podržava DVBT2 standard ili uređaj za konverziju analognog u digitalni signal (set-top boks) kako bi mogli digitalni signal da prate na starom televizoru.

Država je pritom već najavila da će za 180.000 najsiromašnijih domaćinstava obezbediti besplatno set-top boksove.

Posredna korist koju će građani imati od digitalizacije, napomenuo je Stojković, odnosi se na to što se digitalizacijom oslobađa deo radio-televizijskog spejktra koji se potom koristi za usluge širokopojasnog pristupa, odnosno za usluge mobilne telefonije i mobilnog interneta velike brzine. To će posredno omogućiti da se koriste neke modernije tehnologije, što će konsekvetno voditi ka promeni cele filozofije korisnika prema mobilnim telefonima i sličnim platformama.

“Izvesno je da će smart telefoni i drugi uređaji preuzeti tržište od klasičnih telefona, da će svi ići ka tome da imaju veće brzine, da imaju multimedijalne usluge, da šalju video poruke ili gledaju sadržje na tim prenosnim uređajima, a opet to će promeniti i filozofiju i biznis modele tradicionalnih medija koji možda i neće opstati u ovom obliku”, rekao je Stojković, napominjući da je važno obavestiti na adekvatan način građane o celom procesu i izbeći greške koje su druge zemlje iskusile.

Kao primer je naveo Hrvatsku, u kojoj je osnovna komunikaciona poruka države prema građanima, emitovana na javnom servisu, glasila: “Siđite sa krova”. To su ljudi bukvalno protumačili - da sada mogu da bace antene i da im neće više biti potrebne.

“Građani treba da znaju koji su dometi digitalne televizije. Prvo, da se radi o emitovanju putem antene, da nema veze sa kablovskim emitovanjem, drugo da je set-top boks uređaj jedan običan transformator signala – konvertor i da će to nabaviti uz mala ili minimalna ulaganja i treće – kako omogućiti socijalno najugroženom stanovništvu da ima neke benefite od digitalne televizije”, rekao je Stojković.

Mediji i digitalizacija

Ostaje otvoreno pitanje kako će se na tradicionalne elektronske medije, odnosno na televiziju, odraziti proces digitalizacije.

Prema rečima Stojkovića, najveći problem u svim zemljama bio je koliko će to da košta i da li će troškovi biti toliki da će neke medije odvratiti od emitovanja na taj način i primorati ih na alternativne modele – preko interneta ili kablovskog sistema.

S obzirom da je Republička radiodifuzna agencija (RRA) omogućila u maju ove godine i regionalnim emiterima da pristupe Inicijalnoj digitalnoj mreži i testiraju signal ka korisnicima, Stojković ukazuje da su lokalni emiteri u, međutim, ostavljeni po strani, a i dalje čine ogromnu većinu učesnika u čitavom spektru.

“Lokalni emiteri su usko grlo procesa digitalizacije ne samo kod nas, nego i u drugim zemljama”, rekao je Stojković.

U Hrvatskoj je, na primer, deo lokalnih emitera pretvoren u regionalne, koji su dobili određene obaveze i dodatne troškove koje digitalno emitovanje sa sobom nosi, ali nisu uspeli da se snađu u novim tržišnim uslovima.

Stojković ukazuje i da ne treba smetnuti sa uma da je medijsko tržište u Srbiji u velikoj krizi, nasuprot telekomunikacjama, koje su u konstantom usponu i manje-više su stabilne.

“Od 2008. godine do danas je prepolovljeno tržište oglašavanja”, naveo je Stojković, ukazujući da nepovoljnu okolnost predstavlja i “nenormalno veliki broj elektronskih medija”, zbog čega se ne može sa sigurnošću reći kakav će uticaj na sve njih imati digitalizacija.

(Ne)fleksibilnost regulatornog okvira

Sama digitalizacija nije prevashodno zavisila od usklađivanja medijskih zakona.

“Manje-više to je proces koji traje od 2009. godine sa mnogo poznatih elemenata, s tim što taj sadržinski deo nije bio regulisan, pa je to sad nešto drugačije. S druge strane, problem je opet to kašnjenje – poslednji zakon u oblasti elektronskih medija bio je radiodifuzni iz 2003. godine, a od tada se mnogo toga promenilo. Ono što je, na žalost, izostalo jeste progresivniji pristup regulatornom okviru – fleksibilnost koja bi omogućila da se ne koči nešto novo. Upravo zadržavanjem određenih rešenja čini mi se da smo ukočili dosta dalji razvoj medijskog sektora”, rekao je Stojković.

Kao primer je naveo zadržavanje sistema javnog konkursa za dodelu nacionalnih frekvencija koji “već koči postojeće biznis modele” za pružanje medijskih usluga. Stoga nedostaje i tehnološki neutralniji pristup regulaciji medija – da se prepozna de facto stanje.

“Građani danas uglavnom primaju TV signal preko kabla – to je procenat veći od 60%, a free to air emitovanje u stagnaciji. To nisu fiksne brojke, jer se dešavalo u nekim zemljama, poput Engleske, da se građani vraćaju prilikom procesa digitalizacije free to ear emitovanju. Sada imate prilično fleksibilan i liberalan model za dodeljivanje dozvola za kabl, a jako složen model za dodelu frekvencija kao nacionalnog dobra, što konsekventno može da dovede do diskriminacije emitera u sadržinskom smislu – da će prednost imati kablovski emiteri, iako bi trebalo da imaju iste ili slične polazne osnove. To će verovatno dovesti do toga da će neki koji neće moći da pokriju troškove digitalnog emitovanja u slobodnom zemaljskom emitovanju preći na kabl, a to otvara drugi problem – pitanje kako će kablovski operatori da se ponašaju prema njima. Znači – problem konkurencije. Tu je onda pitanje da li će svi moći da uđu u kabl, pa zatim primena pravila, obaveza, prenosa i drugi problemi koji se otvaraju jedan za drugim”, rekao je Stojković.

Prema njegovim rečima, trebalo bi imati spremna i jako fleksibilna regulatorna tela, ali za sada ona, na žalost, nemaju dovoljan kapacitet i dovoljnu finansijsku podršku za sve uvećane zadatke. Između ostalog, RRA je novim Zakonom o elektronskim medijima dobila značajno nova ovlašćenja koja nije imala po Zakonu o radiodifuziji.

“Pred njima će biti veliki izazov kako da regulišu ovo malo haotično tržište”, ocenio je Stojković.

Post-digitalizacioni period

Ono što preostaje posle završetka digitalizacije emitovanja TV signala je, između ostalog, raspodela frekvencija koja će se ostati na raspolaganju.

Prema mišljenju Markovića, trebalo bi da se organizuje javno nadmetanje za te frekvencije, koje bi bile korišćene za nove usluge brzog interneta, za novu generaciju mobilne telefonije…

“Čeka nas i pravljenje svojevrsne mape pristupa širokopojasnom internetu, da vidimo koje su lokacije u Srbiji dobro pokrivene uslugama operatora, a koje su bele oblasti u kojima nema ničega. Onda za te oblasti treba da napravimo neki plan državnog podsticaja za gradnju infrastrukture”, rekao je Marković, dodajući da bi osnovni segment telekomunikacionih usluga trebalo da bude dostupan svima – bez obzira gde se nalaze geografski, i da se koristi pod istim uslovima, odnosno da isto košta svuda.

Veliki segment posla koji predstoji na polju usaglašavanja sa propisima EU, dodao je Marković, odnosi se i na obezbeđivanje lakših uslova za izgradnju infrastrukture, pojednostavljivanje režima za izgradnju optičke infrastrukture, kao i uspostavljanje pravila koja obezbeđuju neutralnost mreža – mogućnost da korisnici mogu da koriste bilo koje aplikacije koje su im dostupne i da operatori ne mogu da ih u tom pogledu diskriminišu. Takođe, jedna od velikih koristi od procesa evropskih integracija bilo bi ukidanje rominga sa zemljama EU u dogledno vreme.

Tranzicioni period u digitalizaciji TV signala u Srbiji zvanično je počeo 1. septembra 2014.

Digitalni signal trenutno pokriva više od 90% stanovništva Srbije.

Do kraja februara sledeće godine u zonama predajnika Avala, Čot, Subotica, Sombor, Kikinda, Vršac, Rudnik i Crni Vrh Jagodina, istovremeno će biti emitovan analogni i digitalni TV signal. U tim zonama analogni signal se gasi 1. marta 2015. godine, a do 1. maja 2015. to će biti učinjeno i u ostalim zonama.

Do tada svi građani koji primaju signal preko krovne ili sobne antene treba da pređu na prijem digitalnog signala. Za to je potrebno da nabave odgovarajući STB uređaj koji priključuju na postojeći televizor – ukoliko nemaju noviji model televizora koji podržava standarde DVB-T2 i MPEG-4.

Povodom početka prelaska na digitalno emitovanje TV signala, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija pokrenulo je sajt Digitalizacija.info na kojem je moguće naći aktuelne informacije o celom procesu, odnosno detalje o rokovima, razlozima i načinu pripreme stanovništva za novu eru prijema TV signala.

Vesna Milosavljević / SEEcult.org

Temat o pravnom i zakonodavnom okviru za razvoj informacionog društva, koji realizuju emisija "Digitalne ikone" autorke Tamare Vučenović i portal SEEcult.org, obuhvata tokom 2014. godine razgovore o opštem pravnom i zakonodavnom okviru za razvoj informacionog društva, Poglavlju 10, e-upravi, elektronskim komunikacijama i telekomunikacijama, sajber kriminalu, kulturi i autorskom pravu i digitalizaciji, e-poslovanju, te o e-bezbednosti i privatnosti, sa posebnim fokusom na decu.

Emisiju posvećenu elektronskim komunikacijama i telekomunikacijama moguće je preuzeti OVDE (mp3).

Emisiju posvećenu sajber kriminalu moguće je preuzeti OVDE (mp3)

Emisiju posvećenu e-upravi moguće je preuzeti OVDE (mp3)

Emisiju posvećenu Poglavlju 10 moguće je preuzeti  OVDE (mp3)

Prvu emisiju u serijalu o informacionom društvu, posvećenu opštem pravnom i zakonodavnom okviru,  moguće je preuzeti OVDE (mp3)

Izradu ove publikacije finansijski je podržala Ambasada Kralјevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isklјučiva odgovornost izdavača i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kralјevine Norveške.