Diva Sofija Loren, u Kinoteci

Jugoslovenska kinoteka nastavlja ciklus “Dive svetskog filma” izborom od 15 ostvarenja legendarne italijanske glumice Sofije Loren (Sophia), koja je igrala u više od stotinu filmova, a osvojila je dve nagrade Oskar, od kojih jednu za karijeru.

Posetioci Muzeja Jugoslovenske kinoteke imaju priliku od 21. do 25. maja da se prisete nekih od najpoznatijih filmova Sofije Loren, koje potpisuju reditelji kao što su Stenli Krejmer (Stanley Kramer), Vitorio de Sika (Vittorio De Sica), Piter Justinov (Peter Ustinov), Čarli Čaplin (Charles Chaplin), Alan Bridžis (Alan Bridges), Robert Altman (Robert Altman)…

Program počinje “Aidom” (1953) Klementa Frakasija (Clemente Fracassi), “Crnom orhidejom” (1958) Martina Rita (Ritt) i Krejmerovim filmom “Ponos i strast” (1957), u kojem igra i legendani Keri Grant (Cary).

Za 22. maj najavljeni su filmovi “U znaku venere” (1955) Dina Rizija (Risi), u kojem igra slavni reditelj Vitorio de Sika, a potom će biti prikazani i njegovi filmovi “Brak na italijanski način” (1964), sa Marčelom Mastrojanijem (Marcello Mastroianni), te “Napuljsko zlato” (1954) u kojem, uz Sofiju Loren, igra i slavna Silvana Mangano.

        Napuljsko zlato

Publika će videti i “Presudu” (1974) Andrea Kajata (André Cayatte), “Ledi L” (1965) Justinova, sa Sofijom Loren i Polom Njumenom (Paul Newman), De Sikin film “Ćoćara” (1960), u kojem joj je partner Žan-Pol Belmondo (Jean-Paul Belmondo), te “Šteta što je takva” (1955) Alesandra Blasetija (Alessandro Blasetti), takođe sa De Sikom, “Krvavi obračun” (1978) rediteljke Line Vertmiler (Lina Wertmueller) sa Mastrojanijem, te Čaplinov film “Grofica iz Hong Konga” (1967) sa Marlonom Brandom.

Za završnicu su najavljeni “Dva koraka izvan braka” (1974) Bridžisa, sa Sofijom Loren i Ričardom Bartonom (Richard Burton), De Sikin “Juče danas sutra” (1963), u kojem ponovo igra uz Mastrojanija, kao i u Altmanovoj “Visokoj modi” (Pret-a-Porter, 1994).

Sofija Loren je poslednja diva jedne “mašine za pravlјenje snova” u kojoj se više takve zvezde ne prave, prelepa žena koja se nije zadovolјavala samo fizičkim izgledom, već je vredno radila da bi razvila i unapredila sopstvene izražajne sposobnosti, naveo je Marjan Vujović u programu Kinoteke. Najpoznatija italijanska glumica u međunarodnim okvirima, istovremeno je i simbol i stereotip “lepe Italijanke” u svetu.

        Brak na italijanski način

Profesionalno je uspela da se uklopi u “star system” anglosaksonske kinematografije, a ponekad je uspela i da pobegne od onih uloga “mediteranskog tipa” koje je američko tržište nametalo, i još uvek često nameće, brinetama evropskog porekla. Kao diva, imala je imidž “porodičnog seks simbola” koji je spajao njenu izuzetno atraktivnu pojavu sa umirujućim težnjama žene želјne porodičnog života, kombinacije koja nije baš uvek uspevala da je spase od antipatija i loših ocena kritike.

Iako nisu svi njeni filmovi vredni sećanja, kako napominje Vujović, više naslova je čini jednom od najznačajnijih italijanskih glumica svih vremena, uključujući De Sikine “Zlato Napulјa”, “Ćoćara” i “Juče, danas, sutra”.

Kada je mlada Sofija Šikolone (Sofia Scicolone) zadivila sve svojom pojavom na platnu u raskopčanoj beloj košulјi devojke koja priprema piće u filmu “Zlato Napulјa”, prošle su bile tačno dve godine od kako je promenila ime u Sofija Loren. Ono što možda mlada glumica nije bila predvidela je bilo to što je na putu između grada u kojem je provela detinjstvo, Pocuolija, i Oskara, stvorila jedan prikaz sebe koji danas može da se posmatra kao stvaranje istinskog “mita svog porekla”, koji je kulturološki zanimlјiv s obzirom na to da reflektuje istorijske tekovine i italijanski mentalitet te epohe.

        Napuljsko zlato

Rođena je 1934. godine u Rimu. Njena majka je pobedila na konkursu Metro Goldvin Majera za najbolјu dublerku Grete Garbo, ali se, nažalost, zalјubila u čoveka koji nije voleo film, a ni bračni život. Tokom Drugog svetskog rata, Romilda Vilani (Romilda Villani) neudata žena sa dve ćerke, odlazi u Pocuoli - u skromu kuću svojih roditelјa, u kojoj ostaje sve do 1950.

Te godine se sve tri vraćaju u Rim i kreću u osvajanje Činečita; počevši od statiranja u raznim produkcijama, od kojih se svakako izdvaja film “Kvo vadis” (1951). Na red dolazi izbor za Mis Italije u Salsomađoreu, koji je i do tada bio dobra preporuka većem broju glumica: Sofija osvaja titlulu Mis elegancije, skreće pažnju na sebe i menja ime u Sofija Lazaro (Sofia Lazzaro) kojim debituje u svetu foto-romana. Pojavila se potom sjajno obrađena u Felinijevom (Fellini) “Belom šeiku” (1952), a tada upoznaje i Karla Pontija (Carlo Ponti), producenta koji će postati pigmalion njene karijere i apsolutni protagonista njenog privatnog života. Ponti je u saradnji sa Dinom De Laurentisom (Dino De Laurentis) započeo produkciju filmova u nastavcima koji su postali veoma gledani. Iz saradnje De Sike kao reditelјa, Zavatinija (Cesare Zavattini) kao scenariste na osnovu pripovedaka Đuzepea Marote (Giuseppe Marotta) punih ironije, lokalnog folklora i osećanja, rađa se “Zlato Napulјa”. Film postiže veliki uspeh, a posebno je značajan za Sofiju Loren koja je do tada bila posmatrana samo kao još jedna lepa devojka. De Sika je uspeo da otkrije njenu pravu prirodu; dramatičnu i nestabilnu, tipično napolitansku: bila je u stanju da se dere, smeje, histeriše, zavodi, da se buni i da ispolјava različita, često suprotstavlјena, emotivna stanja u veoma kratkom vremenu. Na tako prenaglašen način ona je i odglumila ulogu senzualne Sofije, pica majstorke u segmentu “Pice na kredit”. Godine 1957. godine Sofija Loren i Ponti su se venčali u Meksiku izazvavši veliki skandal u Italiji u kojoj nije postojala ustanova razvoda i u kojoj je producent prema važećim zakonima postao bigamista, situacija koja je sjajno opisana u filmu “Razvod na italijanski način” (1961) Pijetra Đermija (Pietro Germi). Ponti i Sofija Loren su tek 1966. uspeli da reše taj problem i da se venčaju i u Evropi, ali u Francuskoj. Doduše, ta vrsta skandala se savršeno uklapala sa transformacijom “pica majstorke” u veliku divu Holivuda.

       Ponos i strast

Nakon tri značajna američka filma koja je snimila u Evropi, “Ponos i strast” (1957) sa Kerijem Grentom i Frenkom Sinatrom (Frank Sinatra), “Dečak na delfinu” (1957) sa Alanom Ladom (Alan Ladd) i “Legenda izgublјenih” (1957) s Džonom Vejnom (John Wayne), usledilo je putovanje za Ameriku, koje su tadašnji mediji detalјno pratili često naglašavajući i kolekciju od četrdesetak halјina i kompleta dizajniranih od najznačajnijih evropskih stilista.

Počinjale su tako njene uloge “filmske gospođe” koje su značajno promenile i njen imidž: besprekorno stilizovana i očešlјana i lakirana. Ponekad čak i previše kao u filmu “Grofica iz Hong Konga” (1967) u režiji Čaplina.

      Grofica iz Hong Konga

U međuvremenu, u Italiji uspeh koji je ostvarila kao “vesela devojka iz naroda” koji ju je doveo u konkurenciju sa još jednom popularnom glumicom iz tog perioda, Đinom Lolobriđidom (Gina Lollobrigida) doživlјavao je svoj vrhunac.

Popularnost Lorenove je ipak postala nedostižna nakon 1960. godine i nove saradnje sa De Sikom i Zavatnijem na filmu “Ćoćara”, remek delu zasnovanom na književnom delu Alberta Moravije. U toku priprema, priču o majci i ćerci koje siluju vojnici oslobodilačke armije, bilo je odlučeno da Ana Manjani (Anna Magnani) glumi majku, a Sofija Loren ćerku. Nakon odbijanja Ane Manjani da glumi sa Sofijom Loren, ulogu majke Ćezire (Cesira) dobila je 26-godišnja Lorenova. Nјena snažna i duboka interpretacija ove uloge joj je donela i Oskara 1962. za najbolјu žensku ulogu u konkurenciji sa Natali Vud (Nathalie Wood) i Odri Hepbern (Audrey Hepburn), ali i definitivno priznanje kritičara.

      Ćoćara

Želјa da postane “velika mediteranska majka” italijanske kinematografije, pretvarajući intenzitet glume iz lika Ćezire u model interpretacije, postojala je kod glumice koja je i van scene doživlјavala majčinstvo kao najvišu vrednost. Stoga nije mogla da izostane ni uloga Filumene Marturano, klasika napolitanskog “mamizma”, u De Sikinom filmu “Brak na italijanski način” (1964).

U prvoj epizodi filma “Juče, danas, sutra” na najbolјi način, uz sofisticiranu ironiju, uspela je da održi ravnotežu između melodramatičnosti i svih opštih mesta u jednom strastvenom i maštovitom prikazu Napulјa glumeći Adelinu, švercerku cigareta, koja rađa jedno dete za drugim kako ne bi otišla u zatvor, uz sjajnu pratnju Mastrojanija. U drugoj epizodi u ulozi bogate gospođe iz Milana ga je maltretirala na izvanredan način glumeći razmaženu bogatašicu koja se dosađuje. Treća epizoda donosi jednu od najbrilјantnijih interpretacija Lorenove: Mara, osetlјiva i religiozna prostitutka, istovremeno nadrealna i realistična, ozbilјna i duhovita. Ova epizoda, koja se kasnije ispostavila i kao najuspešnija, sadrži i čuvenu scenu striptiza tokom kojeg se Sofija Loren u crnom kompletu svlači pred Mastrojanijem koji zavija poput vuka.

       Visoka moda

Tu scenu su, sa prefinjenom autoironijom, ponovili 30 godina kasnije u Altmanovom filmu “Visoka moda” (1994). To je ujedno bio i poslednji film u kojem su zajedno glumili, čak 50 godina nakon prvog zajedničkog filma “Šteta što je takva” (1954).

Sajt Kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)