Do poslednjeg daha
CRITICIZE THIS! Bernar Mari-Koltes: U samoći pamučnih polja, režija: Ivica Buljan, Mini teatar Ljubljana/ Mestno Gledališče Ptuj/ Novo kazalište Zagreb
Piše: Tamara Baračkov
Zbog izrazito dugih monologa, jedna od najznačajnijih savremenih drama "U samoći pamučnih polja" francuskog pisca Bernara-Mari Koltesa na prvi pogled deluje prilično zahtevno za postavljanje na sceni, te daleko zahvalnijom za čitanje nego za izvođenje. Međutim, i pored filozofskog aspekta, rasprava o otuđenju i nasilju, u ovom komadu definisana je jasna situacija: Kupac i Diler sreću se u mračnom kraju grada kako bi izvršili razmenu nepoznate robe. U njihovom suočavanju, koje dovodi do ispitvanja granica čovekovih strahova i nesigurnosti, pojam razmene nema samo pomenuto bukvalno značenje - čitalac, tj gledalac sve vreme je svedok izuzetno napetog, uznemirijućeg dijaloškog “okršaja”, uzbudljivog i dirljivog verbalnog sukoba dva lika.
Mada su imena, njihovo poreklo, način života, pa čak i ono čime se trguje nepoznati, odrednice Kupac i Diler govore nam sasvim dovoljno o tome ko su oni. Sastajanje dva stranca i njihov razgovor o sputanim željama otkriva prepoznatljivu čovekovu ranjivost, kao i potrebu pojedinca da pronađe ljubav i emotivnu sigurnost.
Koltesova drama u režiji hrvatskog reditelja Ivice Buljana otvorila je pozorišni festival “Zadar snova” izvođenjem u prostoru napuštene, propale zadarske fabrike tekstila “Boris Kidrič”. Odluka da se baš na ovom mestu odigra predstava veoma je intresantna, ali se nikako ne može tumačiti samo kao slučajni odabir “ekscentričnog” prostora. Kada se pogledaju prostorne odrednice u drami, takav izbor ima dosta smisla, jer iako mesto susreta Kupca i Dilera u tekstu nije precizno definisano, oni više puta u svom razgovoru ističu da je reč o sumnjivom, opasnom kraju grada gde se inače sastaju marginalci i ulicama koje smerni i oprezni obično izbegavaju. Tako, prostor stare fabrike savršeno odgovara okruženju u kakvom bi Koltesovi likovi vršili ilegalnu razmenu. Šut, kamenje, dotrajali zidovi fabrike pred rušenjem i ižvrljani stubovi kroz koje se likovi tokom predstave kreću čine da se gledalac zaista oseća kao skriveni posmatrač sumnjivog sastanka na zastrašujućem mestu.
Ipak, nikako ne bi bilo dovoljno da se Buljan oslanjao isključivo na efekat prostora fabrike “Kidrič” i svoju režiju bazirao samo na “spoljašnjim” okolnostima. Napeta muzika i svetlosna rešenja donekle doprinose jezivom doživaljaju sastanka Kupca i Dilera, ali posebnost Koltesove drame je u izuzetno poetičnom govoru likova: kroz njihove dugačke, jezički specifične monologe, sukobljavaju se strast, agresija i strah. Koltesova duo drama postaje svojevrsni okršaj predatora i plena, jačeg i slabijeg, sa konstantnim, ritmičnim menjanjem uloga. Moć i kontrola se smenjuju i prelaze sa Dilera na Kupca, naizmenično dajući svakom narednom replikom posebnu snagu i jednom i drugom liku. Verbalni sukob Buljan pojačava pokretom glumaca, naglašavajući telesnu privlačnost dva čoveka. Tako se požuda i snaga, koje se provlače kroz replike Koltesovih junaka, u slovenačkoj predstavi iskazuju na dva nivoa: rečima i pokretom – a ovo drugo kroz izuzetno strastveni i zahtevni ples Marka Mandića.
Motiv homoseksualnosti koji se može uočiti u Koltesovoj drami Buljan mnogo više naglašava od samog pisca, ističući telesnu privlačnost i strast između dva stranca, možda tako sugerišući i šta bi bio predmet razmene i razlog njihovog susreta.
Marko Mandić igra dominantnog, samouverenog muškarca naglašene erotičnosti koji svojim pokretom i plesom zavodi Kupca (Robert Waltl). Waltl je suzdržani Kupac, nesiguran čovek koji oseća nelagodu zbog svojih potreba, oslobađajući polako potisnute želje i slabosti.
Intenzitet sukoba koji se u drami pojačava sve svedenijim i odsečnijim replikama, Buljan u svojoj režiji vešto gradira jačim i grubljim fizičkim zbližavanjem dva lika, bukvalno iscrpljujući oba glumca. Oni postaju sve bliži jedan drugom - od dodira do nekontrolisanog okretanja u krug i simulacije seksa kao izraza eskalacije primarnih nagona. Izvođačima polako ponestaje daha i snage, njihovo suočavanje postaje sve oštrije i sve više uznemirujuće.
Neverovatnom izdržljivošću i izuzetnom preciznošću u glumačkom izrazu, Mandić i Waltl istakli su univerzalnu ideju o čovekovoj usamljenosti i emotivnim lutanjima, fino balansirajući između ranjivosti i sirovosti, te svojom igrom ključno doprineli snažnom doživljaju koji stvara Buljanova predstava.
*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.
