Dobitnici nagrada 86. Jesenje izložbe, zaslužili svi
Jesenja izložba Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) “Tajna znanja”, održana u duhu protesta za Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, prvi put je bila međunarodnog karaktera u 86-godišnjoj istoriji, a obeležena je još nizom specifičnosti, uključujući i izbor četvoro dobitnika nagrada, zasnovan na principu da je umetnost sposobnost svojstvena svima.
Poverena međunarodnim kustosima okupljenim oko platforme za estetsko eksperimentisanje i edukaciju svih PhD In One Night, u okviru Laboratorije Radikalnog Mira – istraživačkog centra i umetničke rezidencije u Oranžerije Bierbais u Belgiji, koju predstavljaju Ivana Momčilović, Kaja Erdinc (Kaya Erdinç) i Elizabeta Cukaro (Elisabetta Cuccaro), 86. Jesenja izložba je, u saradnji sa Edicijom Jugoslavija i Umetničkim savetom ULUS-a, okupila umetnike sa teritorija na kojima vlada uslovni mir, ali i onih pogođenih surovošću aktuelnih ratova. Istražujući tajne veze i inspiracije između umetničkih oblika filma, fotografije i slikarstva, kroz sočivo nedisciplinarnosti i prikaza namernih i slučajnih ukrštanja referenci između teritorija ljudskih misli i praksi, 86. Jesenja izložba zasnovana je na vrednostima indisciplinarnost, emancipacija, jednakost i mir.
Verujući i radeći na konceptu kolektivne inteligencije, žiri 86. Jesenje izložbe, koji su činili (kustos)umetnica, teoretičarka umetnosti i kritičarka Elizabeta Cukaro iz Italije/Holandije (PhD In One Night), član Umetničkog saveta ULUS-a Danijel Glid i član Upravnog odbora ULUS-a Vladan Jeremić, odlučio je da odstupi od tradicionalnog viđenja nagrade koja podrazumeva novčani iznos i samostalnu izložbu u Galeriji ULUS.
86. Jesenja izložba, Ksenija-Pantelić, Crveni tepih
Odluka žirija, kako je naveo, doneta je u skladu sa nekoliko uverenja, takođe izraženih u nameri izložbe da doprinese “promeni dominantnog sistema kroz mikro rekonfiguracije i transformacije, pre svega uzdrmanjem široko rasprostranjenog i preovlađujućeg koncepta stručnosti, ekspertskog znanja i uskih hiperspecijalizacija” koji, nažalost, čine osnovu dominantnog pogleda na sadašnje kompetitivno i individualističko društvo.
Izmeštajući se na čas od tog shvatanja, žiri je, dodeljujući nagrade, podelio verovanje u umetnost kao sposobnost svojstvenu svima. “Poeziju će pisati svi, a ne jedan” - kako je svojevremeno rekao mladi pesnik Isidor Lucien Ducasse, zvani Lotreamon, a ponovio Branko Miljković. Dosledno tom uverenju, žiri je podelio uverenje da je umetnost kapacitet svakoga, te da nagrade pripadaju svima, bez konkurencije ili pobednika. Ipak, ne želeći da potpuno destabilizuje tradiciju ULUS-a dodeljivanjem zasluženih nagrada svima, žiri je odlučio da dodeli četiri nagrade – Kseniji Pantelić, Tajsiru Batnijiu, Marineli Neralić i Bošku Atanackoviću, kao i dva specijalna priznanja - Anji Jocić i Viktoru Cvejiću.
Svo četvoro umetnika dobilo je kao nagradu grupnu izložbu u Galeriji ULUS u 2024. godini.
86. Jesenja izložba, Taysir Batniji, Gaza Diary
Novčanu nagradu u iznosu od 15.000 dinara dobila je Ksenija Pantelić kao nacionalna profesionalna umetnica izabrana sa javnog poziva ULUS-a. Umetnik iz Gaze Tajsir Batniji, nagrađen kao međunarodni profesionalni umetnik po pozivu kustoskog tima, dobio je mogućnost boravka u rezidenciji Laboratorije za radikalni mir u Oranžeriji Bijerbe, koju nudi PhD In One Night. Nagrađeni su i Marinela Neralić, umetnica mlađe generacije sklona amaterskom eksperimentisanju i indisciplinarnim iskoracima,koja je izabrana na osnovu javnog poziva ULUS-a, te Boško Atanacković, indisciplinarni umetnik/istraživač iz druge generacije, izabran takođe sa javnog poziva ULUS-a.
Žiri je, dodeljujući nagrade, imao u vidu potvrdu dualnosti izložbe - pozvanih i odabranih umetnika, ključnu interakciju stručnosti i amaterskog, indisciplinarnog eksperimentisanja, vrednost koju stvaraju internacionalnost i međugeneracijske veze, kao i ulogu umetničkog dela u sistemu izložbe.
Ksenija Pantelić nagrađena je za rad “Crveni tepih”, koji daje opipljivu dimenziju filma kao ideološkog aparata društva, a rađen skromnim pletivom od vune, funkcioniše kao kritika glamura sveta zvezda. Od simbola sveta daleke i nepristupačne slave, crveni tepih Ksenije Pantelić postaje egzistencijalna praksa (tajno znanje) čije materijalne i vremenske dimenzije odbacuju vrednosti proistekle podelom i specijalizacijom oblasti, predmeta i metoda (ekspertiza), takođe uključujući razdvajanje tipova ljudi (ili inteligencije), uz pretpostavku jednakosti. Upotreba vune snažno rezonuje, u specifičnoj formi izložbe, sa tekućim protestom za održavanje i renoviranje Paviljona - u hladnoći zime i samog izložbenog prostora bez grejanja, vuneni crveni tepih podseća na toplinu i udobnost ogromnog ručno rađenog šala, svakodnevni pokušaj zaštite i zagrevanja. Jednakost među ljudima, bez obzira na njihov status ili životnu situaciju, prisutna je i u vizualima platformi sa kojima Ksenija Pantelić sarađuje (vizuali za časopis Lice ulice) ili, kako je sama umetnica izjavila svojevremeno: “Nadam se da ćemo početi da postavljamo ideju zdravijeg, humanijeg drustva, drustva plemenite budućnost za sve nas, ispred egocentrične i užurbane trke za prestižom i novcem”.
86. Jesenja izložba, Ksenija-Pantelić, Crveni tepih
Video radovi Tajsira Batnijija “Gaza dnevnik” i “Kuća, daleko od kuće, Najia & Ahmed” bili su uporište oko kojeg su ostali radovi izložbe dobili dubinu značenja i nužnu kontekstualizaciju posetilaca sa aktuelnim trenutkom u Gazi i neshvatljivim pogromom naroda Palestine. U glasu i slikama koje dolaze iz centralnog dela Paviljona, Batnijijev poetski i građanski glas odjekuje kao nedvosmisleni poziv na mir i jednakost. U ovim dramatičnim vremenima, njegovi video snimci iz 2001. i 2017. godine dobijaju dodatnu hitnost i suočavaju nas sa neophodnošću razmotrimo pre svega kontinuitet naroda bez prava. Ne postoje građanska prava (kao što je Tajsir snažno predstavio urezujući njihove preambule na komade sapuna, što je jedan od njegovih veoma poznatih radova), već pre obaveze prema ljudskim bićima, kao što je Simon Vejl (Simone Weil, 1909-1943) svojevremeno zapazila.
Dva rada Batnijija, koja očitavaju rđavu beskonačnost palestinske situacije u kojoj se ništa od vremena nastanka tih radova nije promenilo, trenutnim uništavanjem i poslednjih tragova jedne enklave i njenih žitelja, postaju svojevrsna dragocena arhiva jednog grada i regije u nestajanju. Izloženi na 86. Jesenjoj izložbi, ovi radovi dotiču gledaoca delikatnom empatijom i dirljivom sposobnošću da s nostalgičnom običnošću pokažu univerzalnu čežnju za domom i mirom, kao i neprihvatanje i odbijanje svakog razmišljanja koje ne praktikuje radikalnu jednakost među ljudima, naveo je žiri u obrazloženju.
Marinela Neralić je “Samoćom i letom” stvorila delo u kojem se oseća kao voditeljka dnevnika pravog kino-amatera, uklopivši se u entuzijazam nekoliko autorki koje su joj prethodile u istoriji Kino kluba Zagreb, preplićući stranice filmskog dnevnika sa intimnom fikcionalizacijom sopstvenog života. Veoma je jasno da njen osećaj za boje i kolaž potiče od kreiranja razigranih aranžmana, koji potiču možda iz njenog svakodnevnog zanimanja!? Žiri se to se zapitao već kada je prvi put video njene glumce: da li Marinela radi sa decom? Prednost tog dela je to što je filmska traganja mogla potpuno da zadrži za sebe, što bi bilo jednako umetnički legitimno. Ali, deleći ovo delo u širem kontekstu, očigledno je da poseduje kapacitet za šaroliko eksperimentisanje koje poštuje tradiciju jugoslovenskih kino klubova na način koji nam omogućava da zamislimo koliko amatersko filmsko stvaralaštvo može da utiče na nečiju orijentaciju. Ili, kako je to primetio jedan od članova žirija - ako nije reč o najboljem delu ili delu koje “najbolje” eksperimentiše, onda može da se radi samo o najslobodnijem eksperimentu koji čovek lično može da prepozna. Ili nečemu što izmiče estetskim navikama prosuđivanja na osnovu umetničko-istorijskih referenci. I na kraju, ali ne i najmanje važno, njena spremnost i rešenost da učestvuje na 86. Jesenjoj izložbi u Beogradu pokazuje lojalnost nadnacionalnoj estetsko-političkoj tradiciji Jugoslavije koja jeste bila jedna od smernica ove izložbe, istakao je žiri.
Rad Boška Atanackovića, kako je istaknuto, uspeo je da odgovori indisciplinarnom i eksperimentatorskom nivou izložbe “Tajno znanje”. Njegov triptih “KONSTRUKCIJA 5 – KONSTRUKCIJA 6 – Skakavac 2” svežinom i mudrošću oličava dijalog tehnike i prirode, povezujući teritorije znanja – inženjerstvo i slikarstvo – naizgled antitetički, ali, na kraju, u bliskoj i poroznoj blizini. Tehnički jezik geometrije, statistike i tehničke analize ima tajni odjek u ekspresivnosti i čulnosti slike. Kao jedan od najstarijih aktivnih članova ULUS-a, njegovo prisustvo donosi bogatstvo čitanju sistema višestrukih umetničkih praksi inače nezamislivih na izložbi bez generacijske raznolikosti. Predstavljajući na 86. Jesenjoj izložbi dve apstraktne slike, ali i tehnički plan za jedan upravo patentirani avion, mogli bismo da zamislimo da će na najavljenoj nagradnoj grupnoj izložbi Atanackovićev deo sadržati vožnju na otvorenom, naveo je žiri i zamolio ga da ga obavesti kada to bude slučaj.
Specijalne nagrade dodeljene su Anji Jocić, studentkinji završne godine istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i Viktoru Cvejiću, studentu odseka novih medija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kao aktivnim, posvećenim i vernim učesnicima Jesenje izložbe, ali van okvira umetnika koji učestvuju. Nagraženi su za posvećenost i angažman koje su kontinuirano prikazivali. Oni su bili neumorna podrška, rezonirajući sa porukama koje je podstakla izložba.
Oboje su nagrađeni boravkom u umetničkoj rezidenciji/istraživačkom centru u Oranžeriji Bijerbe, na poziv PhD In One Night.
*Foto: Neđa Gavrić
(SEEcult.org)
