Dobro došli na Goli otok
Sarajevski fotograf Milomir Kovačević Strašni predstavlja se od 11. juna u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda izložbom “Dobro došli na Goli otok” koja obrađuje temu koja je, prema njegovom mišljenju, najveća tamna mrlja u istoriji Jugoslavije, partije, komunizma, socijalizma, Tita… kao mesto stradanja i patnje hiljade nevinih ljudi.
Kovačevićeve fotografije Golog otoka, prema oceni reditelja Gorana Markovića, govore ne samo o stradanju na tom zloglasnom ostrvu posle Drugog svetskog rata, već i o današnjem nedostatku empatije.
“Fotografije Milomira Kovačevića ‘Dobro došli na Goli otok’, imaju nešto što nije ni malo ironično kao naziv ove izložbe: poziv da konačno fizički, pomoću svetlosti i senki otkrijemo nešto što je u našim glavama samo pojam o paklu. Jer, Goli otok je to – sinonim za hadske muke kojima su bili izložene hiljade stradalnika od 1948. pa do kasnih pedesetih i uvek ostao samo kao maglovita pretnja, a manje kao konkretan geografski pojam sa svojim toponimima”, naveo je Marković u tekstu povodom izložbe, koja će biti otvorena 11. juna.
Iako je i sam boravio poslom na Golom otoku, Marković je naveo da, kada pogleda Kovačevićeve vizuelne impresije, pomisli da to mesto možda nije video dobro.
“Ono je na mene delovalo kao celina, kao udarac u glavu, a fotografije Milomira Kovačevića razlažu taj skup u niz vizuelnih senzacija i izabranih prizora koje stvari osvetljavaju sasvim drugačije od onoga kako sam ih ja doživeo. Te fotografije govore zapravo o nama sada. I postavljaju pitanje: da li smo na tom ukletom ostrvu ostavili saosećanje. Jer, ništa nije tako prisutno u trenutku koji upravo živimo kao to – nedostatak empatije, odsustvo razumevanja za druge, nezainteresovanost za patnju. Ove fotografije na mene deluju kao nemo upozorenje da smo zaboravili da smo ljudi”, naveo je Marković.
Prema rečima Kovačevića, tema Golog otoka ga je oduvek intrigirala, a o njoj se u vreme Jugoslavije, u kojoj je rođen i živeo, nije pričalo. Kada je 1990. godine dobio priliku da poseti šest zatvora u Bosni i Hrvatskoj, Kovačević nije išao da vidi ljudske zveri, kriminalce i ubice, već ljude koji žive u specifičnim okolnostima sa specifičnim pravilima.
“Malo vremena posle našao sam se i proveo 1.007 dana u Sarajevu, koje je na naki način i samo postalo veliki zatvor, opet sa svojim specifičnim pravilima, i svudgde sam video ljusku patnju, rane…”, naveo je Kovačević, poznat po jedinstvenoj foto-hronici perioda rata i opsade Sarajeva, iz kojeg je otišao u Pariz 1995. godine.
“Moj egzil u Pariz, a i pojavljivanje svedočenja preživelih logoraša o životu na Golom otoku, samo je još povećavalo moju želju da jednog dana odem tamo. Da li je to tada bila samo želja za dokumentovanjem ili nešto više ni sam ne znam. I usledio je poziv moga preratnog prijatelja iz Zagreba Darka Bavoljaka da posetimo Goli otok. Sve se brzo dešavalo, Pariz, Zagreb, Rab, Lopar, brodica i 45 minuta vožnje i dođosmo na Goli otok. Izbledela oglasna tabla ‘Dobro došli na Goli otok’ je prvo što vas dočeka… I onda počinjem obilazak Otoka… Sve je urušeno, uništeno, što od ljudi, što od prirode, vetra, kiše… Na svakom koraku vide se ili osete tragovi boravka zatvorenika. Razvaljene zgrade, pogoni za rad, nepotrebne i nejasne betonske građevine, spavaonice, igrališta, kamenolom, kino sala. Ceo Otok je povezan putevima od tucanog kamena, velike slivnike za skupljanje vode od kamenih ploča su isto radili zatvorenici. Unutar zgrada ruinirani su zidovi, metalne ploče su zarđale, pločice su potamnele, svetlost upada u mlazovima kroz razvaljne krovove. Sve je pusto i avetinjski kao iz nekog filma, nemo sve fotografišem, kako je moguće da je ovo postojalo, da je toliko ljudi stradalo, mučeno…”, naveo je Kovačević.
Milomir Kovačević Strašni (1961) počeo je da se bavi fotografijom u Univerzitetskom foto-kino klubu CEDUS u Srajevu. Od samog početka njegov opus je posvećen životu na ulicama, kao i društvenim, kulturnim i sportskim događanjima u Sarajevu, a 90-ih postaje jedan od najzapaženijih foto-hroničara rata i opsade tog grada.
Njegov opus pokriva širok spektar tema - od onih često neprimetnih u kolotečini svakodnevnice do onih koje otvaraju neke od tabu tema svog vremena, kao što su Međugorje, zatvori, buvljaci, rok koncerati, Horde zla (navijači FK Sarajeva), grafiti, pioniri, Titove fotografije po izlozima za poslednji Dan Republike…
Početkom 90-ih, Kovačević svedoči o dubokim društvenim promenama u zemlji u epohi odumiranja komunizma, prvim demokratskim izborima, stranačkim mitinzima, stvaranju novih partija, nove vlasti, mirovnim manifestacijama, a uporedo beleži i svakodnevni kulturni i sportski život grada. Od 1992. godine svakodnevno je pratio sve ono po čemu će Sarajevo tragično biti poznato u celom svetu – život opkoljenog grada iznutra. Za razliku od stranih kolega, koji su mahom vrebali da na što bizarniji način uhvate smrt, Kovačević je pokušavao da u tragičnom ratnom okruženju stvori, makar na fotografijama, nešto skladno i vizuelno čisto – beležio je život i otpor tom teškom vremenu. U tom periodu nastale su foto-serije: Tito in War, No Name, Ase leži, Ratna arhitektura…
Kovačević je 1995. otišao u Pariz, gde je dočekao kraj rata u BiH. I u novoj sredini nastavio je uspešnu fotografsku i izlagačku aktivnost kroz cikluse portreta stanovnika francuskih gradova, pariskih grobalja (kao nastavak ratnih serija iz Sarajeva), uličnih igrača šaha, noćne fotografije spomenika i svega onoga što Pariz čini gradom svetlosti.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja za svoj rad – od nagrade za fotografiju Fondacije CCF, današnje HSBC (1998), nakon koje izlaže po celoj Francuskoj i u Međunarodnom centru za fotografiju u Njujorku, do poslednjeg proglašenja vitezom, na osnovu odluke francuskog predsednika. Između ostalog, sarajevski festival MESS dodelio mu je nagradu za doprinos očuvanju kulture sećanja.
Izložba “Dobro došli na Goli otok” biće otvorena do 30. jula u Artgetu, uporedo sa izložbom internacionalne grupe umetnika “Vreme 244’33’’ – IVA.lab” u Likovnoj i galeriji Podroom, čija je kustoskinja Slađana Petrović Varagić.
(SEEcult.org)
