Domaća i regionalna scena na 57. Oktobarskom salonu
Oktobarski salon u Beogradu, najveća međunarodna izložba savremene umetnosti u Srbiji, predstaviće u 57. izdanju radove dvadesetak umetnika iz Srbije i regiona, uključujući predstavnike najmlađe generacije, koji su većinom već izlagali u nekim od najpoznatijih institucija u zemlji i svetu.
Najstariji među domaćim izlagačima iz Srbije su Vladimir Veličković i Dušan Otašević, predstavnici evropske i srpske umetnosti od druge polovine 20. veka do danas, koji će se, posle nekoliko decenija, ponovo predstaviti na Oktobarskom salonu.
Za 57. Oktobarski salon “Čudo kakofonije” (The Marvellous Cacophony), koji će biti održan od 15. septembra do 28. oktobra, umetnički direktori i kustosi Gunar Kvaran (Gunnar) i Danijel Kvaran (Danielle) odabrali su iz Srbije i Đorđa Ozbolta, Ivana Grubanova, Ivanu Bašić, Mariju Ćalić, Vuka Ćuka, Maju Đorđević, Aleksandru Domanović, Ninu Ivanović, Martu Jovanović, Tijanu Kojić, Jelenu Mijić, Branka Miliskovića, Nemanju Nikolića, Katarinu Zdjelar i Lidiju Delić, dok će iz regiona učestvovati: Radenko Milak (BiH), David Maljković (Hrvatska), Darja Bajagić (Crna Gora) i Jasmina Cibic (Slovenija).
Vladimir Veličković, foto: Žarko Vijatović
Kroz medij videa, skulpture, slikarstva, performansa… ideja kustosa 57. OS je da se stavi akcenat na raznoliku umetničku produkciju koja kakofoničnom strukturom izložbe premošćuje nacionalne, rasne, generacijske, rodne, klasne i druge kategorije.
Koncept “Čudo kakofonije”, prema kustoskoj izjavi, počiva na činjenici da je zapadno shvatanje savremene umetnosti postalo univerzalno i da “kakofonija” od početka 21. veka biva imenitelj disparatnih umetničkih pravaca. Naziv izložbe “Čudo kakofonije” treba da sugeriše konstelaciju dela koja izražavaju svojim oblikom, strukturama i sadržajem, raznolikost i bogatstvo kakofoničnog izraza kao važnog elementa ili stanja u savremenoj umetnosti danas. Kustosi kroz izložbu žele da predoče umetničku produkciju u svetu; razmatrajući različite umetničke scene, različite generacije. Te tako struktuisana izložba predstavljaće “instalaciju kao ogledalo sveta”, kao raznorodnu situaciju bogatu kakofonijom.
Branko Milisković, Appointed, foto: Chen Hangfeng
U tom kontekstu, kako su naveli organizatori OS, i predstavnici najmlađe umetničke scene iz Srbije i regiona (Darja Balagić, Ivana Bašić, Vuk Ćuk, Aleksandra Domanović, Lidija Delić, Maja Đorđević, Nina Ivanović, Tijana Kojić, Radenko Milak, Jelena Mijić, Nemanja Nikolić i Branko Milisković), često neuhvatljive i van radara, pokazuju diverzitet u pristupu i promišljanju bitnih problemskih pitanja u polju vizuelnih umetnosti.
Maja Đorđević, I will win 3, 220x140 cm, ulje i email na platnu, 2018.
Predstavnike srednje generacije umetnika iz Srbije i regiona (Marija Ćalić, Jasmina Cibic, Ivan Grubanov, Marta Jovanović, David Maljković, Đorđe Ozbolt i Katarina Zdjelar) povezuje na neki način učešće na bijenalima, posebno na Bijenalu u Veneciji proteklih godina, kao i njihova ogromna međunardona vidljivost.
Ivan Grubanov radom na 57. OS referiše i nadovezuje se na izložbu “Ujedinjene mrtve nacije” u Paviljonu Srbije na 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji. Morfovane zastave i njihovi vizuelni tragovi predstavljaju vezu sa istorijskim tragovima koje nestajanje nacija ostavlja: raštrkana tela, slomljene istorije, mrtve nacije/zemlje, privremena skloništa i oznake dekonstruisanih kolektiva uronjenih u bol i čežnju.
Ivan Grubanov, Ujedinjene mrtve nacije, Bijenale u Veneciji
David Maljković, takođe učesnik 56. Venecijanskog bijenala, predstaviće se radom koji istražuje kovnost kolektivnog i individualnog iskustva vremena i prostora. Maljković posmatračima poklanja radove koji stvaraju sopstveni prostor, vreme i istoriju, a istovremeno nagoveštava odgovore na neizvesnost nedokučive budućnosti. Tako se često igra mogućnostima koje pružaju mediji koji su mu pri ruci, praveći radove sa većom i intuitivnom upotrebom materijala.
Marta Jovanović je učestvovala na 55. Venecijanskom bijenalu u okviru serije razgovora na temu umetnosti performansa Venice Agendas, zajedno sa nekim od najznačajnijih umetnika i kustosa u oblasti performansa, kao što su Džoan Džonas i Hans Ulrih Obrist. U poslednje vreme njeni performansi su počeli da služe kao katarzično oružje za lične borbe sa materinstvom, međuljudskim odnosima i razvodom. Transformacija kroz koju je Marta Jovanović bila prisiljena da prođe ogleda se u nekoliko radova nastalih tokom proteklih godina u kojima sublimirano otelotvoruje svoje lične probleme.
Marta Jovanović, Motherhood
Katarina Zdjelar – umetnica, teoretičarka, profesorka, aktivistkinja, koja živi i radi u Roterdamu i Beogradu, predstaviće novu instalaciju “Not a pillar, not a pile” (Tanz Für Dore Hoyer) koja je kandidovana za najprestižniju nagradu Kraljevine Holandije na polju umetnosti – Prix de Rome. Katarina Zdjelar je predstavljala Srbiju na 53. Venecijanskom bijenalu (zajedno sa Zoranom Todorovićem), na kojem je njen video rad “Savršen zvuk” (2009) privukao izuzetnu internacionalnu pažnju. Rad Katarine Zdjelar “AAA (Moje srce)” (2016), snimljen u jednom kadru, prikazuje mladu ženu koja istovremeno izvodi četiri kompozicije. Dok čuva originalni stil, tempo i ritam pojedinačnih dela, ostaje u ključu različitih muzičkih komada. Tišina, muzika, zvuk i reči izmenjuju se i sudaraju.
Slovenačka umetnica Jasmina Cibic, koja živi i radi u Londonu, bavi se analizom specifičnog nacionalnog, političkog, kulturnog i umetničkog porekla, stvarajući karakterističan, sebi svojstven jezik. Koristi medij filma, instalacije, objekta i fotografije. Predstavljala je Sloveniju na 55. Bijenalu u Veneciji projektom “Za našu ekonomiju i kulturu”, nakon čega je doživela i međunarodni uspeh. Radovi Jasmine Cibic čine se kao multimedijalna priča koju čine film i performans - o odnosu umetnosti, politike, arhitekture, gde često za polazište uzima stvarni arhitektonski objekat. Trenutno, njen rad je deo postavke aktuelne izložbe o jugoslovenskoj arhitekturi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku “Toward a Concrete Utopia”.
Jasmina Cibic, Nada Act II
Đorđe Ozbolt, poznat po smelom mešanju istorijsko umetničkih modela i bizarnog humora, manje je poznat domaćoj javnosti, a živi i radi u Londonu od početka 90-ih, gde je studirao slikarstvo na Kraljevskoj akademiji, nakon studija arhitekture na Univerzitetu u Beogradu. Poslednjih godina izlagao je u Koreji (Galerija Baton, Seul, 2017), Engleskoj (Muzej Holburn, Bat, 2015; Herald St, London, 2014; Hauser & Wirth Samerset, Bruton, 2017), Njujorku (Hauser & Wirth, 2015)… Učestvovao je i na brojnim kolektivnim izložbama (Ljubav: prva od 7 vrlina, Centar za savremenu umetnost Hudson Valley, Pikskil, 2015; Zveri Engleske, zveri Irske, Visual Carlow, Karlou, Irska, 2014; Draž kolekcije, Nacionalni muzej umetnosti, Osaka, 2012; Studije figure, Muzej savremene umetnosti, Sent Luis i Praško bijenale, 2007)… U proleće 2017. izdavačka kuća Hauser & Wirth objavila je monografiju o Ozboltovom radu sa tekstom Olivera Bašjanoa (Basciano).
Đorđe Ozbolt, Brave New World
Izložba “Čudo kakofonije” 57. OS, kako je ranije najavljeno predstaviće ukupno 72 umetnika, a biće postavljena u pet prostora u užem centru Beograda - u Kulturnom centru Beograda (Artget, Likovna galerija, Podroom), Muzeju grada Beograda, Galeriji Remont, U10 umetničkom prostoru, kao i u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.
Među umetnicima su najavljene i neke od svetskih zvezda kao što su Joko Ono, Olafur Elijason, Takaši Murakami, Lari Bel i Sindi Šerman.
Počeci Oktobarskog salona sežu u 1960. godinu, kada je ustanovljen kao godišnja izložba najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti na domaćoj jugoslovenskoj sceni, a od 1967. godine u selekciju biva uključena i primenjena umetnost. Tokom višedecenijske istorije, OS je menjao koncepciju i oblike organizovanja, pa je krajem 90-ih i početkom 2000-ih uvedena uloga umetničkog direktora, selektora ili kustosa koji je odlučivao o sastavu, koncepciji i sadržaju izložbe, a 2004. godine OS je dobio međunarodni karakter.
Kako su bilo koje promene u manifestaciji (od svog početka, do danas) propraćene uz niz različitih reakcija, tako je bilo i nakon odluke da Oktobarski salon postane međunarodna manifestacija. Pokazalo se da je uključivanje inostranih umetnika i kustosa u OS bila dobra i produktivna ideja kojom se na neki način izašlo iz uskog lokalnog konteksta. Tačno deset godina kasnije, 2014, Skupština grada, kao osnivač OS, odlučila je da se ta godišnja izložba tranformiše u bijenalnu, što je takođe izazvalo burne reakcije.
Posle dve godine pauze, OS je ponovo održan 2016. godine, a umetnički direktor Dejvid Eliot osmislio ga je na temu "Ljubavni zanos", prestavivši radove 67 umetnika iz 26 zemalja, od kojih su neki pozvani, a ostali su odabrani na osnovu konkursa. Ravnopravne nagrade 56. Oktobarskog salona dobili su umetnici Siniša Ilić iz Srbije, Sjun Sun iz Kine i Anastasia Vepreva iz Rusije - odlukom žirija koji su, uz Gunara Kvarana, vinili i istoričarka umetnosti i kustoskinja Prodajne galerije “Beograd” Jelena Krivokapić i umetnik i profesor na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Milorad Mladenović.
(SEEcult.org)
