Društvo bez zajednice
Zajednica je ono o čemu maštamo, jer opštu klimu kreira mejnstrim politika koja je od Novog Sada napravila samo jedno lepo mesto za grupisanje konzumenata. I ne samo to, ona je monokulturalizovala kulturu Vojvodine u kojoj je sve manje autentičnosti, akcije i promene, a to su glavne odlike kulture u odnosu na zabavu, koja nam se plasira i nameće kao glavna kulturna politika, smatra Zoran Pantelić, umetnik, producent i istraživač, nekada član umetničke asocijacije „Apsolutno“, osnivač i direktor novosadskog Centra za nove medije kuda.org, koji na nezavisnoj sceni Novog Sada deluje već više od dve decenije. Prostor za rad i stvaranje Pantelić vidi u jačanju mikro zajednica i njihovom povezavanju na raznim meridijanima, dok svoju najveću političku odgovornost, kako je naveo u intervjuu za SEEcult.org, vidi u tome da u ovdašnji život uključi Palestince, Ruse, Ukrajince… jer su isto tako neki Norvežani, Šveđani, Egipćani pomagali njemu devedesetih, kada je Srbija višestruko bila sankcionisana.
- Imajući u vidu da Kuda.org deluje dosta dugo na nezavisnoj umetničkoj sceni, da je tokom godina sarađivala s različitim generacijama umetnika i saradnika, kakvo vam je iskustvo rada sa posve novim generacijama?
Zoran Pantelić: Postoji nekoliko faktora kroz koje možemo da analiziramo generacijsko pitanje, ali nemamo definitivni odgovor. Evidentno je znatno manje mladih zainteresovano za rad u polju angažovane umetničke produkcije. Možemo samo da spekulišemo o razlozima. Najpre: tehnološki razvoj devedesetih godina je ustanovio nov ambijent i verovali smo da ćemo novim alatima stvarati novi, pravedniji svet. Mi smo promocijom slobodnog softvera i sadržaja otvorenog koda tehnoutopistički verovali da ćemo jednom ravnopravnom mrežnom strukturom, spajanjem višedisciplinarnih pogleda na društvene fenomene, stvoriti pravednije i bolje društvo - u odnosu na disbalans i greške iz prošlosti koje smo uviđali - i u loše primenjenom socijalizumu, a i u postindustrijskom kapitalizumu. Desilo se, međutim, da je zapravo transformisan kontekst, pa smo se od hladnoratovske podele sveta, zatekli na periferiji najgoreg oblika neoliberalnog kapitalizma.
U tako izmenjenoj atmosferi je stasala i živi Z generacija, koja se suočava s vrlo jasnim, neskrivenim metodama pozicije moći materijalnog. Ona i nastupa s tih pozicija i prati pravila igre u kojoj se dobit postiže sada i odmah, u što većem obimu. Sve u - i oko zajednice, o čemu smo maštali kada smo bili u njihovim godinama, njima nije prioritet. Zato se pojam zajednice, kao oblika u kojem se ljudi međusobno slušaju, razumeju i pomažu, u velikoj meri izgubio. Može se reći da je društvo, u odnosu na vreme socijalizma, transformisano u ekstremni antipod. U društvu u kojem živimo - solidarnost, empatija i svi drugi oblici uzajamnosti se ne neguju.
Neshvatljiva mi je činjenica kako su tako olako napuštene vrednosti u korist emancipacije i borbe za pravedniji svet, izvojevane na širokom planu, što iz ove perspektive izgleda kao da 20. vek nije ni postojao (!) U tom smislu, i današnja Srbija postala je surovo društvo. Način na koji se to sprovodi dodatno je strašan, jer otvoreno dejstvuje nasiljem uz pomoć kriminala, čiju snagu i opseg ne možemo da sagledamo. U svemu tome, mlade osobe koje srećem su vrlo vredne, ali su uglavnom vredni za sebe. Stiče se utisak da su u fokusu njihove pažnje i motivacije oni sami, a ne dobrobit zajednice, svesni su štetnosti društvenih trendova, ali se retko angažuju na menjanju lošeg sistema. To je ujedno logična posledica dugogodišnjih neuspeha inicijativa koje nude alternativne vizije društva u Srbiji. No to nije samo ovdašnji fenomen, već i u globalnim okvirima: tranzicija brige o društvu na brigu o sebi je ubrzana kroz tehnološki razvoj. Ona je determinisala nove prioritete novih generacija. Zato je nezahvalno generalizovati, jer uvek postoje autentične energije koje nisu vidljive u kontekstu domintne kulture zle brige i besa kojom smo ophrvani.
- Šta konkretno kuda.org u tom smislu čini?
Zoran Pantelić: Promena geopolitičke situacije, sa svim izazovima i teškoćama, ustanovila je nove okolnosti, kako internacionalno, tako i kod nas na lokalu. Permanentna kriza u razvoju kritičkog mišljenja usmerila nas je i na razvoj vannastavnih aktivnosti sa mladima, tako što većinu umetnika-gostiju u okviru naših aktivnosti upućujemo na to da deo svog znanja usmere u radionice s mladima, pa tako u njihovo stasavanje implementiramo direktna iskustva. Istovremeno, i sasvim neočekivano, veliki broj raseljenih umetnika, aktivista i interesantnih karaktera iz Belorusije, Rusije, Ukrajine i Palestine su, usled aktuelnih ratnih sukoba, postali naši novi sugrađani. Uključili smo nekolicinu njih kao volontere koji rade sa nama. Nemamo mogućnost da im obezbedimo stalne angažmane, ali smo im za početak pomogli oko dokumenta za boravak i gledamo da ih sve češće uključujemo u razne projekte. Ovakva internacionalizacija je u kontekstu naše situacije veoma značajna, jer nudi drugačije opservacije i rešenja, a ujedno je dinamizovala strukturu našeg rada. Uključivanje svih njih doživljavamo i kao nužnu odgovornost, jer smo i sami bili izloženi sličnim situacijama tokom devedesetih, kada smo bili sankcionisani dvostruko: i kroz Miloševićev režim, i kroz internacionalne sankcije.
- Koliko je na putu razvoja kuda.org moralo da bude promena, prihvatanja raznih novih pravila, možda i razmimoilaženja s ljudima?
Zoran Pantelić: Uvek je to pitanje pravca - kuda se krećemo i čemu stremimo. Promene konteksta i protagonista utiču na dinamiku, procese i fleksibilnost, kao i sposobnost u adaptacijama u novim i neočekivanim situacijama. Do razmimoilaženja dolazi kada se iscrpe mehanizmi usaglašavanja, kada se uoče razmimoilaženja ka dugoročnom cilju i viziji. Prirodno je da jednoj ovakvoj organizaciji, širokog opsega delovanja i slobodnog udruživanja, pristupaju različite osobe, s različitim interesovanjima i isto tako odlaze svojim putem. Otvorenost strukture je osnovna za protočnost ideja i karaktera. Saradnici koji odu u inostranstvo i ostaju aktivni u produkciji, u drugačijim oblicima doprinose našim aktivnostima.
S druge strane, imamo i primere kada se saradnici izdvajaju i osnivaju svoje nove oblike, ne nužno povezane s nama. Naravno, ponekad se dogode gorka razočarenja, kako u pojedine karaktere, tako i u kontekstu (samo)podrazumevajućeg ekosistema zajednice u kojoj delujemo. Usaglašavanje i progres u procesu društvenih promena priziva strpljenje. Takođe, kroz proces angažovanog delovanja, šire - ali i neposredno okruženje utiče na reflektovanje, razvoj i promenu stavova učesnika u tom procesu. Kolektivni duh često omogući razvoj većeg obima u kom se okupe razni karakteri, koji individualno ne bi učinili slične stvari.
Kroz vreme i praksu sam se i ja sam menjao. Putanja, od onoga što sam bio u prvim godinama karijere likovnog umetnika, do momenta kada sam se suočio s mehanizmom tržišta, te odluke da kroz proces promene iskoračim iz toga, i u estetskom, i političkom stavu - upravo zato, jer su se okolnosti u kojima smo živeli vrlo dinamično menjale, uticale su na mene, moje stavove o ljudima, u odnosu na kontekst. Kada sve to sumiram, sada svoju političku odgovornost vidim u tome da pomognem u integraciji novih pogleda i uvida ljudi iz Palestine, Rusije, Ukrajine, jer su ti uvidi veoma dragoceni za regeneraciju lokalne scene, a ne samo zato što su, ne tako davno, neki Nemci, Šveđani, Egipćani pomagali nama devedesetih, kada smo mi bili u nezavidnom položaju - pod sankcijama. Te ljude razumem i doživljavam ih daleko bliže kao moj svet i ekosistem senzibiliteta iz kojih se nazire potencijal promena.
- Građanstvo sveta uvek je bila tema nezavisne scene. Međutim, danas je identifikacija s njim gotovo na svakom koraku upitna...
Zoran Pantelić: Lično, imam problem u identifikaciji s novim društvom u kojem živimo. Kada neko insistira na izjašnjavanju, opredeljujem se kao eksjugosloven, jer je to kulturni prostor u kom sam se formirao. Kao klinac sam svirao u Ljubljani, Zagrebu, Mariboru. Ljubljana je i dalje i moj grad. Raspad Jugoslavije doživljavam kao daleko veću traumu od svakodnevnih lomova ovde, jer samu borbu, u smislu stalnog pronalaženja nekog modaliteta rada, ne vidim tako traumatično, samim tim što je u samoj prirodi umetnosti da bude procesualno izmenjiva. Ona samu sebe stalno, iznova, rakapitulira i menja. Uporno se koristi termin “savremena umetnost”, što je, mislim, dosta problematično. Jer, ili jeste umetnost, ili je pak reprodukcija. Ako si umetnik, onda si u neminovnom procesu, u umetnosti koja transformiše, renovira, menja, inovira. To je njena suštinska, imanentna priroda i uloga. Umetnost permanentno istovremeno menja samu sebe i ambijent u kojem nastaje, jer u suprotnom je to reprodukcija društvenih relacija. Reprodukcije vrlo vešto koketiraju s tržištem, a to već spada u šire polje kulture, a ne više u umetnost.
Upravo je to polje neprofitne orijentacije u svetu razvilo potrebu da se neguju i razvijaju različiti oblici konvergencije umetničke prisutnosti u oblikovanju društva, i to implementacijom kroz angažovane procese kritičkog mišljenja, proizvodnjom novih znanja koja podstiču otvorenost duha i alternativnih pogleda i rešenja. U tom smislu, neprofitne, kritične i alternativne scene čine specifičan korektiv u oblikovanju društva. U svetu se mogu prepoznati različiti oblici i suživot nezavisne scene, koji opstaju u dinamičnoj relaciji s kulturama u kojima se razvijaju. Kod nas je, nažalost, to teži slučaj. Vidimo to na primeru projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture koji je razvio dihotomiju u razumevanju tih relacija, zbog čega je pobedila koncepcija kulturnih manifestacija. Njih umetnost nije ni zanimala, što se pokazalo i sada, nakon svega, na samoj umetničkoj sceni, koja je u kritično lošem stanju.
- Ima li Novi Sad umetničku scenu i šta ona govori o gradu i samim umetnicima?
Zoran Pantelić: U nekom obliku scena postoji, ali je veoma mala, slaba - u smislu uloge i uticaja na društveni život. Gradova kakav je Novi Sad na planeti Zemlji ima mnogo. Ni po čemu nismo jedinstveni, pa ni u svojoj prosečnosti. Poseban karakter nekog grada određuju upravo umetnici, autentične situacije i procesi, te usmerenost grada da se u tom pravcu razvija duh grada. Možemo, dakle, govoriti o potencijalima neke zajednice, a onda razmatrati šta iz nje proizlazi kao sadržaj, posebno ako se usmerimo na činjenicu šta može da ima grad koji je za dvadesetak godina duplirao stanovništvo. U tom smislu, možemo slobodno da kažemo, da je u ambijentu jednog neoliberalnog sazvežđa, Novi Sad samo jedno od mesta za grupisanje konzumenata koji žive i rade u novim konzumerističkim katedralama - tržnim centrima. U takvom okruženju nema ništa novo - novo u Novom Sadu nećeš naći. I to je paradoks igre reči. Tačnije, neki oblici razvoja, ili promene u infrastrukturi, više se dešavaju kroz oblik kampanje i rešenja u kojima nisu uključeni ljudi iz neposrednog procesa. Sve je prevashodno usmereno na formu, a ne na sadržaj.
- U Novom Sadu kultura se zaista svela na prozivku velikih brojeva i to ne iz usta finansijera, već organizatora događaja: važno je da bude veliki broj premijera, koncerata, izložbi. Kvalitet nije u fokusu, a još manje publika koja posećuje te događaje... Kako je moguće da to neko može da prihvati kao princip ili “proguta” kao princip lokalne kulturne politike?
Zoran Pantelić: Ljudi koji su publika prosto ne razmišljaju, ne udubljuju se, i to je jedno od najvećih razočarenja. Izostanak artikulisane kulturne politike je omogućio atmosferu u kojoj je celi taj balon Exit-a “predominirao” i satro svaki oblik i naznaku stvaralaštva. Konstantno je prisutna spretna manipulacija tim marketinškim okvirima vrednosnih koeficijenata, koji su suštinski bez sadržaja. To jeste kultura zabave, i to je legitimni segment koji postoji u svetu kulture, ali ukoliko će se tim segmentom industrije zabave pobiti sve ostalo - a o tome se ovde radi, time se dalekosežno ugrožava kvalitet života. Fascinira, a onda i zabrinjava, visina nesvesti o tome da ste tom vrstom politike moći novca zapravo ugrozili sve ostale oko sebe. Da se razumemo, nema ničeg lošeg da segment kulture zabave raste bržim tempom u odnosu na druge stvari, ali treba da postoji suživot s ostalima - sama logika prirode i koncepti permakulture nas navode na to.
Moje uvide sublimiram iz primarnog iskustva - do 2004. godine sam bio u tzv. savetodavnom telu ekipi iz Exita. Kuda.org je imao stejdž na Tvrđavi. Pokušavao sam tada da ukažem zašto nije dobro da na Tvrđavi bude 25 bina, te da bi bilo važnije imati ih pet, ali da se programski kvalitativno razvijaju, a kada je iniciran Cinema City, bilo je jasno da su nam vizije dijametralno suprotne. Posle 25 godina, vidimo kakav je rezultat. Kakav je to pre svega društveni karneval po meri političara, a ne umetnika. Nažalost, mi tu uvek padamo na ispitu. Zato umetnost pronalazi druge puteve prisutnosti, ali van ove scene koje dominira.
- A koliko je ta igra brojkama u kulturi Novog Sada proizvod evropskih praksi?
Zoran Pantelić: Problem je svakako širi, jer je i EU, kroz svoje programe, npr. Kreativne Evrope, kao legitimni instrument ocenjivanja uvela kvantifikovanje. Važni su im indikatori - pratioci na mrežama, razne vrste evaluacija su uključene, u aplikacijama popunjavamo razne parametre, broj ljudi, kakav se očekuje odziv, modeli oglašavanja, itd. I tu se uvek neminovno setim Dišanove “Fontane”, koja nije bila ni primljena na izložbu - taj rad de facto niko nije video, a kroz vremensku valorizaciju je izmenio paradigmu savremenog umetničkog jezika. Mi nikako da uvažimo koliko je za jednu zajednicu važna uloga artikulisane ekspertize i valorizacije, i na koje načine se vrednosti sadržaja jedne umetničke forme diseminiraju u društvo. Što je više tih artikulacija i različitih ekspertiza - te vrednosti dublje i snažnije rezonuju u zajednici. U suprotnom, mera procene se kratkoročno procenjuje kvantifikovano, najčešće koliko je prodato karata, koliko je ljudi lajkovalo, ili koliko ih je “zapratilo”, ali u suštini, to ne odražava suštinski kvalitet i značaj sadržaja na nekom događaju.
Dakle - da, igra brojki je svuda primenjena, svedoci smo da se brojkama može vrlo vešto manipulisati i projektovati lažna slika stvarnosti. Upravo je to jedan od razloga što mnogi umetnici i umetničke inicijative ni ne učestvuju na konkursima, već iznalaze drugačije modele za svoje produkcije.
- Kako se u kontekstu toga može ojačati edukacija, jer je upravo to stub neprihvatanja nečega što je pogrešno?
Zoran Pantelić: Današnja slika sveta je drastično izmenjena. Ta globalna utopija izgradnje boljeg sveta iz devedesetih, s razvojem interneta, s fokusom na promociju slobodnog softvera, besplatnog obrazovanja, slomljena je i dezintegrisana početkom ovog milenijuma u tri takta (2002-2012). Dakle, za jednu deceniju mi smo dobili snažan zaokret u pojačano represivno društvo kontrole, koje se vremenom ojačava. Ono što je devedesetih bilo projektovano kao mogućnost umrežavanja i spajanja interdisciplinarnog sadržaja, vrlo brzo se preokrenulo u dalekosežnu kontru. Sproveden je nadzor javnog prostora kamerama – u čiju korist? Kada se nešto dogodi, ispostavlja se da kamera baš tada “nije bila uključena”.
Mi smo kao društvo puni neverovatnih kontradikcija, između ostalog i zato što je sistemski zanemareno polje edukacije. To je delom i univerzalni problem, jer se poslednjih 25 godina ultimativno ulagalo u tehnologiju - kroz argumentaciju ulaganja u sigurnosne sisteme u svrhu bezbednosti, a upravo u tom periodu - na raznim nivoima, sprovedena je suspenzija finansiranja u oblastima društvenih nauka i umetnosti. Tako sada dolazimo u situaciju da je brzina razvoja tehnologije brža od toga kojim tempom društvo može da promisli i osvesti ulogu i uticaj tih tehnologija na zajednicu. Sada su tehnološki pronalasci, stimulisani zbog profita, u daleko većoj prednosti nego što mi možemo da argumentovano kažemo nešto o tome, jer nama je potrebno vreme za istraživanje i analizu. Tehnologija dominira u odnosu na zajednicu mislećih ljudi i zato nije čudno da rastom ove dihotomije i krize, dolazi do razvoja alternativnih edukativnih pokreta i dubinske revizije svih levih političkih ideja. Shodno toj globalnoj slici, nama preostaje oblikovanje u mikro svetu, koji možemo jačati. Umetnost zaista oplemenjuje mene i moju ekipu, i omogućava nam da radimo sa sličnim partnerima iz sveta, koji su bliski ljudi i energije, naš ekosistem. Zajedno s njima učimo, stasavamo i starimo, revidiramo neka pitanja, pomeramo granice, zajedno poništavamo barijere na koje nailazimo. Jedan deo tih snaga preusmeravamo na vannastavne aktivnosti i tako “bočno” proširujemo horizonte redovnog silabusa obrazovanja. Možemo to ilustrovati kroz metaforu male vode nasuprot velike stene. Držeći se naših dubinskih uverenja, mi smo tokom svog rada propitivali ulogu džentrifikacije i ulogu umetnosti u njoj, karakter i oblikovanje javnog prostora, demilitarizaciju kasarni i stvaranje omladinskog centra, odnosno prostora za otvoreni dijalog ideja.
- Kako se na tu temu razgovara sa Gradom Novim Sadom. Ko je tu sagovornik u dijalogu?
Zoran Pantelić: Imamo problem sa elementarnim razumevanjem praksi koje se razvijaju u nezavisnoj sceni, posebno s fokusom na kritičko promišljanje. Kad se nađemo u situaciji da pričamo s nekim iz Gradskog veća, naši zahtevi se uglavnom ignorišu i manipulativno se - kroz prizmu demokratske većine, tumače beznačajnim: uvidi i potrebe umetnika svedu se na “tričavih” sto osoba. Pa tužna je to istina: ima nas samo stotinak samostalnih umetnika/ca u Novom Sadu, pri tome se zanemaruje da svaki samostalni umetnik/ca, kroz svoju produkciju, uključi najmanje još 20 osoba i da zajedica živi kroz rezultate tih procesa, da se svi oni menjaju kroz taj procesni rad s umetnicama/cima. O takvoj vrsti ulaganja prisustva i oblikovanja ljudi, oni koji su na položajima ne misle. Suštinski ne žele da se upuštaju u procese u kojima se automatski uvećava i njihova odgovornost. Mi, zapravo, kao društvo treba prvo da osvestimo i utvrdimo u šta smo spremni da ulažemo. Jer život se ne odrađuje, već ga treba živeti.
Gotovo je izvesno da društva koja ne ulažu u stvaralaštvo i umetnost, koja ne neguju utopije i ne ohrabruju ambicije - suštinski nemaju budućnost. Svi posedujemo ideje, ali negovanje ambijenata u kojima se ohrabruju i motivišu ljudi da realizuju svoje ideje - ključna je stvar. Upravo se kroz takve koncepte razvijaju atributi, kojima se individue povezuju i utvrđuju kredibilne poveznice, značajne za zajednicu.
- Da li komunikacija s Gradom, lokalnom kulturnom upravom, postoji zahvaljujući nekom sistemu, ili ipak samo ličnim kontaktima i naporima?
Zoran Pantelić: Kulturna politika Grada je oslonjena na norme koje su utvrđene kroz neke parametre iz prošlosti i nadogradnjama u hodu. A to je ujedno nejasna konstelacija, jer su neke stvari inercijom preuzete iz kulturne politike iz vremena socijalizma i onda su na to samo kalemljene nove stvari, čime se stvorila nekakva zbrkana konstrukcija. Od samih početaka rada kuda.org, imao sam prilike da pričam s raznim osobama na različitim funkcijama, često jedan na jedan, ali to u suštini ništa ne garantuje i ne unapređuje.
Mi smo devedesetih kao umetnička grupa (Apsolutno) imali problem u sagledavanju podrške i jedan od razloga formiranja kuda.org bio je da te napore i prakse institucionalizujemo, da kroz više nas, slično tako organizovanih, stvorimo neki front organizacija u kulturi i komuniciramo s Gradom. Međutim, konstantno je postojala distanca i diskvalifikacija od strane Grada. Posmatraju nas i dalje iz paradigme devedesetih, da smo “pederi, sekte, izdajnici, strani plaćenici” i samo je pitanje dokle to ide. Nažalost, malo se toga promenilo u percepciji uloge i doprinosa civilnog društva, jer se održava stanje diskreditacije i polarizacije iz devedesetih, iako smo u različitim periodima, uz pomoć raznih metoda, a nekada i uz pomoć medija, uspevali ponešto da promenimo. U tome nas dodatno iscrpljuje i onemogućava projektna finansijska nestabilnost, što sve čini da je skup organizacija dosta fragilan i lomljiv. Ne postoji konsenzus i procedura koja to neguje, razvija i nadograđuje, nego se sve to radi kampanjski i uglavnom kroz defanzivni karakter, što u startu ne omogućava razvoj, već je usmereno na smanjenje štete.
- Neki su pripadnici nezavisne scene dobili makar neke prostore za rad...
Zoran Pantelić: To takođe možemo polovično da tumačimo. I dalje dosta organizacija nema uslove za svoj rad, ili rentira prostore u gradu. Sami smo uspeli u gradskom Statutu da pronađemo klauzulu, po kojoj nam Grad može olakšati s - do 47 % troškova za prostore, čemu su se opirali duže vremena (donedavni gradski sekretar za kulturu Dalibor Rožić), tvrdeći da nema zakonskih mogućnosti za to. Uspeli smo da se izborimo za to tek nakon što smo se konsultovali, te izučili Zakon i pronašli članove u njemu po kojima to može da se sprovede.
Učestvovali smo i u izradi Akcionog plana strategije ravoja kulture Grada, ali kako se on sprovodi, to je druga priča. U tom smislu, to izgleda kao duple knjige: s jedne se strane sve fino koncipira, postoji u dokumentima, ali u stvarnom životu - to je druga priča.
Isto tako smo kao Inicijativa nezavisne scene u kulturi u periodu 2016-2018 inicirali pokretanje Foruma za kulturu koji je trebalo da bude diskusioni forum, da demistifukuje, objasni, edukuje i poveže ljude na sceni, posebno u relaciji institucionalne kulture i udruženja građana. Međutim, taj su forum obesmislili od samog početka, jer, šta god se tamo pričalo, pravo veta ima Gradsko veće, bez obzira na zaključke Foruma. Celopkupni proces je kompleksan, iz njega bi trebalo da proizađe smisleni rezultat i instrument kojim se unapređuje rad nezavisne scene i udruženja građana, a samim tim i kvalitet života u gradu, ali je činjenica da se često grubo manipuliše rezultatima tih procesa.
Kako vreme teče, mnogi učesnici u tom procesu, iscrpljeni, sagorevaju, odustaju, pa se to reflektuje na karakter celokupnog polja nezavisne kulture: s ograničenim resursima i sredstvima - nema uslova za dalji oblik rada u takvim konstelacijama. I dalje, međutim, postoji čitav korpus tema i oblasti u kojima je potrebno nadgledati i unaprediti rad u kulturi grada – npr, konstantna netransparentnost u distribuciji novca kroz javne konkurse, rad i kriterijumi komisija i podrške projektima u kulturi. Kada se sve sabere, redistribucija javnog novca u kulturi je i dalje tema. Uporno izvrdavanje i zamena teza u pogledu transparetnosti u procesu konkursa, procena i distribucije se ogleda kroz primer javno objavljenih dokumenata u pdf. formatu na sajtu Grada - a to je supštinsko nerazumevanje, zapravo cinično obesmišljavanje ideje transparencije u pogledu javnih politika. Sve se završi tako što ističu da je sprovedeno sve što je od njih traženo, a ti samo možeš da kažeš – doviđenja, prijatno.
- Mnogi umetnici na novosadskoj sceni, i sami kažete, odustali su od svoje umetnosti, nisu izdržali u toj nekoj dugoročnoj borbi. Šta je bila vaša motivacija i snaga tokom ovih godina?
Zoran Pantelić: Ideja i inspiracija za osnivanje kuda.org je proizašla kroz boravak i prakse u nekolicini centara u Evropi, tokom devedesetih, koji su nastajali u očito drugačijem kontekstu. S takvim motivima smo osnovali i svoj prostor, u kom se akumuliraju iskustva različitih oblika stvaralaštva, obrazovanja i znanja. Sa intencijom da sva ta znanja umrežimo i stvorimo polje u kojem ćemo stvarati i postojati. Adaptacijom različitih praksi, iskustava i znanja usmerili smo se u razvoj autentične “društvene skulpture”, kojim se oblikuju, menjaju i unapređuju stavovi svih nas uključenih u procese, koji se generišu u kuda.org. To nas pak istovremeno iscrpljuje i inspiriše.
Verovao sam da postoji daleko šire polje različitih stvaralačkih karaktera, veća strast ljudi usmerenih na promene, ali sam se, na nizu primera, kroz godine suočavao s tim kako se u kriznim situacijama dezintegrišu energije, ili suspenduju sopstvene ambicije pred - naizgled - nepremostivim preprekama. Ili se sprovede autocenzura u relaciji s vlastima, a tu je i celokupni ambijent koji je nedobronameran prema inicijativama, otvorenosti i nepredvidivosti. To je u ciklusima nicalo, ponavljalo se i umiralo kroz niz inicijativa – kad smo pokrenuli Inicijativu Dizalica (2004), kad smo osnivali “Crnu kuću”(2006), i pokretali proces demilitarizacije kasarni i osnivanje Društvenog centra (2011), preko Stadiona kulture i Agrarije, itd. Okolnosti i razvoj kvaliteta ambijenta, u kom živimo, direktno reflektuje sliku o nama samima. To su procesi koji se pokreću, bez ikakve garancije i sve u projekciji vremena predstavlja veliki rizik, a bez rizika nema promena. Često, kada komparativno sagledavamo uslove i okolnosti u kojima se razvija život drugih gradova i sredina, u regionu i šire, zanemarujemo činjenicu da su se sve te pozicije i kvalitet produkcije zadobili jakom voljom, borbom i angažovanjem svih učesnika, i da se ti ambijenti i prostori nisu “dobili” na poklon, ali je isto tako tačno da je naš ambijent naglašeno nedobronameran i vrlo restriktivan prema bilo kom konceptu otvorenosti. Stoga veliki broj aktera posustaje i odustaje.
A mi našu motivaciju za opstanak pronalazimo u stalnom preispitivanju uloge umetnosti, njenoj oplemenjujućoj snazi, kojom se upuštamo u nove oblasti, u saradnji s partnerskim organizacijama iz regiona i sveta. Kroz takve aktivnosti ohrabruju se novi saradnici i učesnici u našim aktivnostima. Velika radost je i u činjenici da smo svojim radom ohrabrili komšije na Detelinari (novosadski kvart u kom se nalazi i kuda.org, prim.nov.) da obrazuju svoja udruženja i pokrenu aktivnosti društvenog angažmana i revitalizaciju javnog prostora. Takvi primeri daju snagu i smisao suživota na različitim iskustvenim nivoima.
- Koliko objektivno ljudi radi na nezavisnoj sceni Novog Sada?
Zoran Pantelić: To je dosta teško utvrditi, ali prateći podatke preko broja organizacija aktivnih u kulturi, imamo statistički veliki broj. Međutim, kada se usmerimo na obim, karakter i udeo u oblikovanju društva, uočava se nesklad. To je isto jedan privid. Ako uzmemo u obzir da u Novom Sadu postoji srednja Škola za dizajn, Akademija umetnosti, scenski dizajn na FTN-u, grad u osnovi ima snažne potencijale, ali je prisutnost i društvena relevantnost savremene umetnosti u našem društvu - potisnuta. Opšti utisak je da postoji scena, koja razvija produkciju, koja zbog nedostatka sistemske valorizacije, živi u svom samoreferentnom registru. Ono što dodatno pojačava privid je i činjenica da u okviru celokupne scene znatno manji broj živi isključivo od svojih umetničkih aktivnosti, već se često dešava da je to nadogradnja s drugim aktivnostima kojima se omogućava egzistencija. Tako se onda opet možemo osvrnuti na neslavni broj od stotinak samostalnih umetnika/ca u gradu.
- Bila je skoro jedna kataklizmična situacija - pandemija. Osim “nove normalnosti” koju nam je donela, šta je još otvorilo iskustvo pandemijske krize?
Zoran Pantelić: Otvorilo je novo poglavlje u percepciji sveta. Ustanovilo je radikalne podele i globalni razvoj teorija zavere. Sukobi u gledištima, u odnosu na situaciju u kojoj smo se zatekli, izmešala je registre kojim se relativizuju uvidi. Nametnuta normalnost je prouzrokovala apsurdnu “emulziju” koja razara ideju razuma, stvarnih činjenica i konsekvenci, od nadčoveka, preko ravnozemljaša, prava slobode izbora, i režima kretanja, do ekstremne izvitoperene projekcije akumuliranih civilizacijskih znanja i dostignuća.
Istovremeno se u periodu krize pojačala upotreba tehnoloških alata u radu na distancu, kao i uspostavljanje hibridne kulture dijaloga i produkcije. Veliki broj aktivnosti izmešten je iz fizičkih prostora, s još jačim usmerenjem i oslanjanjem na tehnologiju i uređaje. Tako smo se zatekli u novoj normalnosti, s izraženom adikcijom, još jačim oslanjanjem na tehnološki ambijent i dodatno pojačanu kontrolu kretanja i interesovanja u elektronskom okruženju. A ta receptura “centralizacije sredstva za proizvodnju” i kontrole se označila kao problem još u komunističkom “Manifestu”. Umetnost je imanento na suprotnoj strani pojma normalnosti. Normalnost nije bliska umetnosti, a koncept normalnosti će biti sproveden na polugama kapitala kroz aproprijaciju inovacija. Umetnost ne dozvoljava normalizaciju, jer to u suštini smanjuje želju za promenom.
- Šta se do kraja desilo s procesom između kuda.org i “Crne kuće”? Dokle je to došlo? Ima li razrešenja?
Zoran Pantelić: Istakao sam već da smo, uporedo s umetničkom produkcijom, od početaka bili agažovani u domenu javnih politika, pre svega usmereni na upotrebu javnih prostora. Kako sa Gradom nismo uspevali da uspostavimo saradnju na temu prostora za rad, iako smo u nekoliko navrata markirali lokacije i objekte koji su prepoznati kao potencijal, mi smo od 2000. godine preduzeli konkretne korake da to rešimo drugim putem. Namera nam je bila da oni, arhitektonskom regeneracijom, doprinesu širokom spektru aktivnosti, ne isključivo samo za radne prostore za umetnike, već i daleko šire. Ukazala nam se mogućnost 2004. godine da pronalazak radnih i programskih prostora rešimo kroz drugi model, a to je bila saradnja sa fondacijom SHL, koja nam je omogućila da kupimo nekretninu i transformišemo je u javni prostor. Tako je nastala “Crna kuća”. To je bila ideja koju smo sproveli zajedno s još nekoliko organizacija s prefiksom drugosti: da se osigura prostor produkcije kritičkog mišljenja naspram kursa nacionalizma, ksenofobije i komercijalizacije u kojima živimo. U početku je ta ideja razvijana kroz projektnu aktivnost i bilo nam je potrebno neko vreme da razvijemo novu organizaciju kojom bismo dinamizovali aktivnosti i osnažili angažmane drugosti. Nažalost, našli smo se u situaciji da je deo organizacije i dojučerašnjih saradnika lažnim optužbama želeo da osigura stalni angažman u vođenju tog prostora, tako što su zamenili brave i nas optužili da želimo da prodamo i gradimo stanove(?!) Za nas je to poraz politike civilnog društva, jer je način kojim su pokušali da diskredituju naš rad istovetan ovom nakaznom režimu. I to je najtužniji epilog. To što su uradili je sebično i tužno, i sramota me je što njih nije sramota. Da bismo se zaštitili u ovom delikatnom i kompleksnom obliku relacija, između Fondacije, nas i ostatka organizacije, morali smo da se konslutujemo s advokatima, da razdvojimo probleme i slučajeve, jer je vera u ljude nestala. Mi verujemo da takav resurs treba da bude konstantno otvoren i dostupan svima. Promenom okolnosti, taj prostor očigledno treba da unapredi svoj karakter. I dok se ne završe postupci u sudu, mi razvijamo svoju produkciju i dalje, sarađujemo s institucijama s kojima je to moguće, organizacijama i pojedincima.
- Koliko su strani fondovi doprineli razvoju nezavisne scene, a koliko su joj možda oduzeli od autentičnosti?
Zoran Pantelić: Kad god bi to trebalo da vagam, rekao bih uvek da su bili više od koristi, jer iz iskustva znamo da Evropska komisija angažuje ozbiljne evaluatore. I u slučajevima kada se ne dobije podrška na nekom konkursu, dobije se izveštaj, evaluacija, s objašnjenjem šta nije bilo dovoljno dobro, jer postoji - pre svega - dobra namera. Osnov tih konkursa je razvoj produkcije, pa se tako razvija i evaluacija, dok kod nas na konkursima nema usmerenja, pa samim tim ni kontrolnih mehanizama. Preraspodela novca je netransparentna. Bitna razlika između evropskih i ovdašnjih konkursa je što prvi žele da ih kroz te instrumente unaprede, a drugi ih potiskuju i relativizuju.
Ideja kritike kod nas je pogrešno shvaćena i primenjena. Kritika koriguje sadržaj, argumentovano ukazuje na greške da se one prihvate. Kod nas je, nažalost, sve na nivou manipulacija, kroz prizmu emocionalnih ucena, što je uglavnom odraz provincijalne kulture. Istakao bih da sam skeptičan i prema mnogim stvarima u kojima se kroz programe Evropske komisije sprovodi režim postkolonijalne projekcije i stereotipni pogledi i mišljenja o našem regionu. Jasno je da se radi o ogromnom mehanizmu kroz koji je teško pronaći idealan oblik usaglašavanja. No, sve se čita, analizira, procenjuje i može se desiti da neka ideja prođe lošije ili bolje, jer uvek postoji i subjektivni faktor ocenjivača. Dešava se pak da organizacije provlače program i aktivnosti kako bi se prilagodili formatu konkursa, a to je poseban priča...
- Da li vi, kao neko ko godinama sarađuje s evropskim fondovima, imate neku vrstu privilegije na konkursima, bar u smislu brže dostupnosti informacija i slično?
Zoran Pantelić: Ne. Uvek smo u istoj poziciji. Projektni rad je rudarski posao i svaki put iznova “silazimo u jamu”, ne znajući kakav će ishod biti. Naravno, kroz iskustvo stičemo određena tehnička znanja i metode, ali i zbog nas samih javljamo se na te konkurse s novim idejama koje obrazlažemo veoma detaljno, da bi bile pozitivno ocenjene i podržane.
- Gde je u celom tom kontekstu publika? O njoj se najmanje govori, čak je retko ima i u ciframa, kojima se nove kulturne politike vole izražavati... Kako se nezavisna scena, vi konkretno, borite za publiku?
Zoran Pantelić: Drugačija nam je relacija s publikom. Priroda naših aktivnosti usmerena je na procese i istraživanja, te potencijalno iz same publike stičemo i moguće saradnike. Zato je između nas i naše publike intenzivnija komunikacija. Mi živimo nešto drugačiju matricu u tom smislu, jer smo usmereni na neprofitne aktivnosti i propitivanje različitih oblika valorizacije umetničkih i društvenih fenomena.
- Ima li Srbija kulturnu politiku?
Zoran Pantelić: Ona postoji, više ad hoc, u smislu da se nešto dogodi i sprovodi, vrlo često u formi kampanje. Neki jasan put razvoja i negovanja kulturne politike u suštini nije utvrđen i jasno predstavljen. Štaviše, ona se konfiguriše kroz splet uticaja, pritisaka i intervencija. Vrlo često se na nivou individualnih želja i namera pokreću procesi koji se onda prate kroz medije, polemički se reaguje, zaustavlja ili menja proces, ali više kroz koncept defanzivnog korektiva u vidu “vatrogasne brigade”, a ne kao proaktivni doprinos razvoju kulturne politike. Istovremeno se i sami akteri u polju kulture organizuju i svojim angažovanjem pokreću predloge za unapređenje, ali se ti procesi često odugovlače, iscrpljuju ili nevoljno uvrste u korpus određenih normi. Nakon toga, sve se premešta u polje izneverene prakse.
Ovo društvo je kroz decenije suspendovalo dijalog i nije utvrđen mehanizam za utvrđivanje konsenzusa. Upravo suprotno, u praksi dominira partokratski oblik uticaja i odluka koji se naknadno koriguju i peglaju, ali mnogo stvari se dogodi van radara. U takvom ambijentu stradaju i institucije kulture, i male organizacije, ali je oštećeno i društvo u celini. To ne zaslužuje da se nazove politikom. Sada nam je u razgovoru fokus na kulturi, ali naše društvo je posrnulo u svim drugim sektorima. Osvrnemo li se samo na procese tranzicije, privatizacije, transformacije, svega što je imalo ulogu i mesto javnog karaktera i dobra, videćemo da u daljim procesima transformacije nije bilo mesta, ni uloge građana i javnosti u njima. Tako “zaključani” smo stigli do fantomskih tajnih ugovora, kampanjske izgradnje infrastruktura, izmene urbanističkih planova preko noći itd, što ukazuje na nedobronamernost režima prema sopstvenim građanima. I to je političko nasilje. U trenutku dok smo realizovali ovaj intervju, svedočili smo tragediji na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja, nažalost, samo pojačava taj utisak.
- Znate li za pozitivne primere prakse projekta EPK u nekim evropskim gradovima?
Zoran Pantelić: Kada gledamo od 1985. godine naovamo, taj se koncept menjao. Pokrenut je sa idejom da selektovani gradovi budu simbolički stožeri koncepta kulture za Evropu, pa se krenulo s Atinom, preko Firence, pa nadalje. Onda se to od devedesetih godina razvilo u zanimljivu ideju da to ne budu glavni gradovi, već manji gradovi, što ima smisla, jer se krenulo s idejom umrežavanja, susretanja i međusobne razmene i podrške. Skala “uspešnosti” se može meriti odlukom i angažmanom lokalnih vlasti da osnaže lokalnu umetnost i stvore novu infrastrukturu za kulturu ili pak regenerišu neke prostore u prilog nove produkcije. Različiti su bili apetiti gradova kandidata, ali i polazne osnove. Npr. Talin, koji ima 14 dramskih teatara, do gradova koji tek treba da stvore uslove za razvoj sadržaja. U tom smislu, može se uočiti dosta uspešnih primera koji su unapredili lokalnu infrastrukturu, podržali lokalne autore i omogućili im povezivanje sa ostalim centrima u Evropi – Grac, npr.
Ali naravno, nije svaka nominacija istog karaktera, ni ishoda. Ima, nažalost, i loših primera, i pronevere. Novi Sad u tom smislu nije dobio ništa, a još manje je doprineo razvoju umetnosti internacionalno. Izostao je od samog starta konsenzus - šta Grad hoće da napravi od tog projekta. Posebna priča su projektovani budžeti i preraspodela u aktivnostima. Novi Sad je opredelio 48 miliona evra našeg novca, a sveukupno - sa evropskim novcem 65 miliona evra. I to je veoma mnogo novca, posebno za društvo kakvo smo mi. Bilo bi zbilja nužno i društveno odgovorno da ekipa iz Exita, pardon EPK - to je sve ista ekipa u novoj iteraciji, izađe u javnost s nekom osnovnom evaluacijom i prikaže gde su ih uložili. Ali oprobana metoda ignorisanja u liniji vremena briše pamćenje.
- Valjda i oni moraju da opravdaju nekome te pare, nekom evropskom fondu?
Zoran Pantelić: Moraju, ali sve se to može lepo spakovati. Sve se može prikazati u superlativu, da je sprovedena “regeneracija” Kineske četvrti, a mi vidimo šta je u realnosti. Takvi zahvati se pravdaju i pakuju (opet i opet) numerički – kroz broj novih objekata i – statistički – kroz broj događaja, ali građani vide kako to jalovo izgleda. Svedoci smo već izvesno vreme da je normalizovano da se pravdanje novca ne sprovodi. Da li prema EU, ili nama samima, u potpunosti je nevažno. Ukazujem na nedostatak kvaliteta, a time i odgovornosti.
Nažalost, Novi Sad je prećutao činjenicu da je upravo kroz realizaciju EPK-a ugašen jedan prostor mađarske zajednice u Novom Sadu. “Petefi Šandor” na Telepu je prozvan Kulturnom stanicom, a tu onda zalazimo u politički nivo jedne zloupotrebe zarad statističkog uspeha. Pritom, sam koncept redistribucije sadržaja po gradu, preko tzv. kulturnih stanica, pao je na ispitu decentralizacije, jer je celokupno upravljanje i dalje u rukama KC Novog Sada. Ovakvi zahvati su svojevrsni oblik istiskivanja manjiskih kultura koje doprinose široj slici otvorenog društva. Na velika vrata se, u iskrivljenom ogledalu, brisanjem multikulturalizma, vratila “Srpska Atina”, pa tako možemo samo zaljučiti da je Novi Sad sada gotovo izvesno uspešno monokulturalizovana sredina. Protiv te vrste “normalizacije” se, očigledno, treba angažovati.
- Šta vam je u planu u nekom budućem periodu, u smislu te neke borbe?
Zoran Pantelić: Razvijamo uvek nekoliko programa paralelno. Konfigurišemo ih i pokrećemo, u zavisnosti od uspeha u pronalaženju sredstava. Jedan pravac naših aktivnosti je usmeren na razvoj vizija periferijalne kulture, u kojoj živimo, potom na unapređenje i valorizaciju praksi - i to kroz sopstveni dekolonijalni aparat. Isto tako, podržavamo proces kritičke procene istorije i kulture kolonijalno-kapitalističke urbanizacije, propitujući ulogu umetnosti u kritičkom sagledavanju globalne krize. Jedna od aktivnosti je artikulisana kao specifičan format a propos komercijalizacije usmerene na kulturu zabave, i sve izraženiju (samo)prekarnost u sektoru kulture koju smo nazvali ‘Festival-u-opoziciji’, a u kontekstu činjenice da se sve prelilo u festivalizaciju.
Kroz ‘Festival-u-opoziciji’ umrežavamo više disciplina i želimo da kroz jezik improvizacije iniciramo rešenja u svom radu. Usmereni smo na proces proizvodnje znanja, radimo na razmeni umetnika kroz rezidencije, objavljujemo CD-e, video radove, objavljujemo knjige. Sve zajedno se može objediniti specifičnom proizvodnjom znanja. Razvijamo dalje projekte koji se reflektuju na tradiciju novosadske avangarde – i to preko projekta “Trajni čas umetnosti”, koji uspostavlja vezu sa savremenim procesima danas. Upravo ove godine smo realizovali još jedno izdanje u prilog analize rada Želimira Žilnika, englesko izdanje knjige “Uvod u prošlost” u saradnji sa Borisom Budenom, Želimirom Žilnikom, Oliverom Jokić i drugima. Učestvujemo u najnovijoj produkciji MSUB u obeležavanju 100 godina nadrealizma u Srbiji, takođe smo učesnici i na ovogodišnjem Oktobarskom salonu. Bavimo se i multidisciplinarnom praksom Judite Šalgo. Želimo da poetike nekih umetnica, koje su bile vanredne, a čiji rad niko nije precizno valorizovao, osvetlimo za nove generacije i transdukujemo njihov rad u nove produkcije sa savremenim umetnicima.
- Kakav će biti susret novosadske umetničke scene sa mogućnostima veštačke inteligencije?
Zoran Pantelić: Mislim da je prerano o tome govoriti. Veštačka inteligencija jeste alat, dragocen alat. Jasno je da je mašina uvek brža od čoveka, brže će da prikupi bazu podataka, skratiće nam put u postupku različitih analiza. Mislim da nije u pitanju relacija “čovek nasuprot mašine”, jer je ona tekovina ljudskog napora da unapredi funkcionalnost. Uviđam jedan aspekt koji, bar za sad, razgraničava tu relaciju - veštačka inteligencija nema postupak sumnje. U procesu stvaranja, mi uključujemo postupak sumnje i često menjamo putanje zacrtane u početku, i to jeste nepredvidiv stvaralački proces. Čovek ima mogućnost promene puta, smera, napuštanja i odustajanja, a mašina za sada obrađuje podatke “pravolinijski”, koje je dobila kao zadati imput - identifikaciju šta treba da obradi i ona munjevito gazi. Naprosto, to nisu iste kategorije.
- Zastrašujuće zvuči to “munjevo gazi”...
Zoran Pantelić: Zvuči, pogotovo ako je u rukama nekog Elona Maska i slične ekipe, jer oni mogu da naprave nepredvidljivu štetu svetu. Ponoviću, tehnologija nije neutralna, samo je pitanje ko je poseduje i za šta koristi. Može da bude superiorna, ali i kontra tog superlativa. Od davnina smo suočeni s različitim inovacijama i pronalascima koji su pomerali granice ljudske spoznaje, ali isto tako i s neverovatnom lakoćom aproprijacije i zloupotrebama tih izuma.
Snežana Miletić/SEEcult.org
*Intervju je deo projekta „ABC of Independent Culture“, koji je dobio podršku švajcarske vlade, u okviru projekta “Kultura za demokratiju” (CFD), koji sporovodi Hartefakt fond. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje švajcarske vlade ili Hartefakt fonda.
“Kultura za demokratiju“ pruža podršku nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji da, koristeći kulturu i umetnost, podstiče kritičko i kreativno razmišljanje o društvenim temama koje su od važnosti za lokalne zajednice. Takođe, CFD projekat podstiče saradnju aktera na nezavisnoj kulturnoj sceni, kreirajući na taj način prostor za promociju pluralističkih vrednosti i interkulturalnog dijaloga u Srbiji. Prva faza projekta traje od oktobra 2021. godine do februara 2025. i podržava ga Vlada Švajcarske, a sprovodi Hartefakt fond.