Efemerne konfesije u fokusu izložbe Kritičari su izabrali 2024.
Istoričarka umetnosti Simona Ognjanović, dobitnica nagrade “Lazar Trifunović” za 2019. godinu, predstavlja se od 25. januara u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda nagradnom izložbom “Kritičari su izabrali 2024” koju je osmislila sa članovima dreg kolektiva Efemerne konfesije.
Dobitnica prestižne nagrade “Lazar Trifunović” za likovnu kritiku i teorijsko razmatranje savremene vizuelne umetnosti za studijski tekst povodom izložbe “Devedesete: Rečnik migracija” u Muzeju Jugoslavije (Muzej 25. maj), čija je kustoskinja, Simona Ognjanović posvetila je izložbu “Kritičari su izabrali 2024” dreg kolektivu Efemerne konfesije.
Nazvana kratko “Četvrtak”, izložba “Kritičari su izabrali 2024” nastala je kao rezultat jednogodišnjeg zajedničkog rada u kojem su učestvovao i kolektiv Efemerne konfesije (Marija Balubdžić, Vladimir Bjeličić, Zoja Borovčanin, Zoe Gudović, Ilija Milošević i Andrej Ostroški). Shodno dogovoru koji je uspostavljen na samom početku tog procesa, neprestano je dolazilo do “inverzija” svih uloga i pozicija, što je omogućilo da izložba u velikoj meri bude “autokurirana”.
Efemerne konfesije, kadar iz video rada 'Budućnost', 2023-2024.
Kako bi predstavili izuzetno specifičnu formu izvođačke prakse koju razvijaju od 2015. godine, članice i članovi kolektiva Efemerne konfesije ciljano su se upustili u sistemsko promišljanje dosadašnjeg rada, istovremeno tražeći načine da performativno iskustvo muzičko-scenskog dreg izvođenja prevedu u izložbeni format. To je podrazumevalo upuštanje u proces aktivnog stvaranja, odnosno izumevanja drugačijeg (dreg) jezika, što je uključivalo i svojevrsni umetnički eksperiment.
Uprkos prisustvu direktnih referenci na prethodna izvođenja, na ovoj postavci ni u jednom segmentu ne dominira dokumentarno-arhivistički pristup. Naprotiv, materijalni tragovi performansa, uključujući dokumentarnu građu (fotografski, zvučni i video zapisi) i različite rekvizite i artefakte, potpuno su refunkcionalizovani i ugrađeni u nove umetničke forme (kolaž, video, prostorno-zvučna instalacija). Način na koji je sve to skupa uobličeno i uokvireno može se razumeti i doživeti kao još jedan oblik remedijatizacije živog dreg izvođenja, pružajući posetiocima jedno moguće iskustvo drega drugim sredstvima, navela je Simona Ognjanović u pratećem tekstu koji je i sam
nastao kao svojevrsni proizvod pripremnog procesa rada na izložbi, budući da se, osim na iskustvo gledanja živih izvođenja, mnogi zaključci oslanjaju na uvide i zapažanja do kojih se došlo kroz zajedničke razgovore i razmenu.
Efemerne konfesije, Porodični portret, digitalni kolaž, 2018, foto: Mina Šarenac, Lazara Marinković
Pored prostornog okvira scenografskog tipa, dramaturgiju cele postavke i kretanje posetioca u velikoj meri organizuje namenski osmišljen scenario koji je za potrebe ove izložbe i “izveden”. U odnosu na prethodne scenarije, ovaj je utoliko specifičan jer sintetizuje sve probleme oko kojih je kolektiv u dosadašnjoj praksi gravitirao, pri čemu ih aktuelizuje u kontekstu trenutka i mesta u kojem nastaje. Tim tragom, kroz jedan mogući četvrtak (u narodu poznatijem kao mali petak) i istoimenu izložbu, publiku će provesti sugestivni glasovi i duhovita i pronicljiva kazivanja fantomskih dreg karaktera Markize de Sada, Dekadence, Johane Helmut Kol, Darlina Branda, Frica Klajna, Zed Zeldića Zeda, Sestre Mlaćenice i ceremonijalnog majstora illillillillill.
Izložba na taj način proizvodi jedno moguće iskustvo drega-drugim-sredstvima, pružajući uvid u poetički i kritički aparat Efemernih konfesija kojim od početka svog rada tumače, kako kažu, “društveno-političko kiselo testo” u kojem se, kao i svi, podosta “guše”, ali u kojem, iako efemerno, aktivno i transformativno deluju.
Efemerne konfesije, kadar iz video-rada 'Dekadencija', 2023-2024.
Simona Ognjanović napominje da bi u slučaju Efemernih konfesija trebalo imati na umu da je pojam kolektiva uslovno aplikabilan, te na sličan način treba razumeti i sam pojam drega.
“Iako naravno poznaju, i u svoj rad upisuju pojedina iskustva istorijskih i savremenih oblika dreg izraza, njihovi napori da se dreg ne tretira kao zadata performativna forma koja se mehanički preuzima i ‘uvozi’ iz nekog ‘izvornog konteksta’, može se prepoznati u gotovo svim njegovim ključnim aspektima. Pored ostalog, takav pristup ogleda se u vrlo slobodnom ukrštanju drega sa drugim izvođačkim praksama njima svojstvenim, kolažno-citatnim postupkom. Naime, kao i sve druge kulturne i umetničke tekstove na koje referišu ili ih direktno citiraju, oni i dreg do te mere hibridizuju da ga u krajnjoj instanci potpuno transformišu i refunkcionalizuju. To čine ugradivši ga u novu, po svemu specifičnu formu i praksu, koja direktno rezonuje sa političkim kontekstom u kojem nastaje, kao i sa ličnim i umetničkim iskustvima i pristupima koje pojedinačno u nju unose. To je od naročitog značaju budući da su, nezavisno od delovanja unutar kolektiva, svi članovi i članice dugi niz godina aktivni u različitim oblastima u polju umetnosti i kulture poput kustoskih praksi, dizajna, muzike, produkcije umetničkih događaja, aktivizma…”, navela je Simona Ognjanović.
Ono što preuzimaju kao konstitutivni aspekt drega, koji je i za njih od odsudne važnosti, jeste kako kažu, čin preoblačenja. Na performativnoj ravni, ovaj čin može, iako naravno ne nužno, da ukaže na intenciju ka transgresivnim ili transformativnim probojima, kao i ka razvoju različitih strategija proizvodnje i(li) metamorfoze subjektivnosti. Shodno pojedinim tumačenjima, dreg performans ima potencijal da demonstrira fantazmatsku prirodu kategorije roda i rodnih uloga, oslobađajući ih, u izvesnom smislu, onoga što ih determiniše, a to je pol, čime se, na jednoj opštijoj ravni, sam koncept prirodnosti posredno dovodi u pitanje. Misliti o dregu na ovaj način znači razumeti da je svako izvođenje roda, odnosno rodno ponašanje, u osnovi dreg, ili drugim rečima, da smo svi u dregu kad svakodnevno igramo svoje rodne uloge. “’Postajanje’ sopstvenim telom’, koje uvek predstavlja posebnu ‘vezu kulture i izbora’, ispostavlja se iz ove pozicije kao ‘lični način preuzimanja i tumačenja primljenih rodnih normi’. ‘U meri u kojoj one funkcionišu kao društvena ograničenja, reinterpretiranje ovih normi kroz umnožavanje i variranje telesnih stilova postaje veoma konkretan način politizovanja ličnog života’”, navela je Simona Ognjanović.
Efemerne konfesije, kadar iz video-rada 'Utočište', 2023-2024.
Članovi i članice Efemernih konfesija, kako je istakla, rado se poigravaju rodnim i polnim datostima, kao što to čine i sa drugim normiranim kategorijama, ali ova pitanja uvek situiraju unutar šireg korpusa društveno-političko-ekonomskih problema. Međutim, iako na taj način neminovno “politizuju lične živote” u izvesnom smislu, oni decidno odbijaju da dreg definišu preko uobičajenih seksualnih identitarnih kategorija onih koji ga izvode. Otuda, ta pitanja nikada eksplicitno ne tematizuju u okviru svojih komada, već se pre može reći da su ona implicitno prisutna shodno logici samog dreg izraza. Tim tragom, LGBT diskurs i aktivizam, koji se gotovo neizostavno očekuju, ne predstavljaju referencijalni okvir u kojem se oni intencionalno kreću, iako su nastupali u kontekstu koji je uključivao ove pozicije.
U okviru njihove prakse jezik je nesumnjivo jedno od značajnijih mesta zajedničke invencije i “dekadentnog” uživanja. Pripovedajući o nastanku samog kolektiva, u okviru ove izložbe ceremonijal majstor eksplicitno kaže: “Kako bi izrazila svoje primarne karakteristike, pomenuta šestorka vikala je, pocikivala, cerila se, izražavala kojekakve stimulacije, provocirala i konačno razvila vlastiti jezik”. Zapravo, u njima svojestvnom maniru, vikanje, pocikivanje i cerenje vrlo duhovito ali ujedno i sasvim precizno artikuliše način na koji su proizvodili, te kako i dalje izumevaju pomenuti jezik. Ono što je konstitutivno za taj proces, i ujedno predstavlja mesto proizvodnje samog kolektiva, jesu vanredno intenzivna višegodišnja “okupljanja ravna dionizijskim gozbama”, koja, u najkraćem i bez preterivanja, ispunjavaju “salve grohota i nesavladiva histerija”. Ta, kako su je okarakterisali, “igra u zajedničkom prostoru intimnosti” uključuje gotovo nezaustavljive tokove slobodnog asociranja, digresiranja i fabuliranja kojima se istovremeno obrađuju bizarnosti, trivije, precizne društveno-političke analize i komentari, kao i krajnje intimna iskustva. Sve to skupa, gotovo bez izuzetka, ispunjeno je sveprožimajućim humorom.
U kontekstu prakse Efemernih konfesija, osim što je tu, kako kažu, “da se preživi dan”, humor stoji u funkciji obrade parališuće apsurdnosti svakodnevice koju poetički transformiše u novo, uvek duhovito apsurdno iskrivljenje i(li) koju pak ciljano parodira, generišući njenu preciznu satiričnu kritiku. To se najbolje artikuliše preko vrlo osobenih filozofskih, poetičkih i duhovitih parola, koje na jedinstven način sintetišu politički stav i umetničku formu: “Revolucija je bitna; nebitna je nitna!”, “Gola voda neću da budem!”, “Ne znam šta hoću, ali znam kako to da dobijem”, “Smisla ništa nema, i mi treba da ga nađemo”!, “Malo istorije se ponavlja kao biljna vaš”!
Postkabaretski kolektiv Efemerne konfesije debitovao je 2015. godine na beogradskom feminističkom festivalu BeFem. U godinama koje slede Efemerne konfesije se proširuju stalnim članovima i ostvaruju saradnje sa drugim protagonistima lokalne umetničke i kvir scene.
Šira javnost upoznaje Efemerne konfesije u punom sastavu kroz igrokaz Songovi o dekadenciji, raskoši i alkoholu. Slede gostovanja, a 2019. godine kolektiv realizuje ipotpuno novu sagu “Efemerne Konfesije u Svemiru – Songovi o dekadenciji, krizi spiritualnosti i azotu”, kao i radio dramu “Efemerne audio-pinjate”, emitovanu na Trećem programu Radio Beograda u okviru serije Drame. Zvučni eksperiment “Efemerna arioza No. 1” predstavljen je 2021. godine u okviru izložbe “Prostori zajedništva” dua Femkanje. Naredne godine kolektiv predstavlja i muzički video za song “Otac sam ti ja”, nastao u jednoj od ranijih produkcija.
Efemerne konfesije, kadar iz video-rada 'Sećanje', 2023-2024.
Izložba “Četvrtak” označava novo poglavlje u radu Efemernih konfesija, u kojem se dosadašnje izvođačko iskustvo prevodi u izložbeni format. Arhitekturu izložbe potpisuje Jelena Kesić, a grafičko oblikovanje Bojana Aleksijević.
Izložba je posvećena, kako su istakli autori, šarmantnoj i talentovanoj Kseniji Latinović, bez koje kolektiv Efemerne konfesije nikada neće biti isti, a biće otvorena do 24. februara.
Prateći program obuhvata vođenja 27. januara u podne i 24. febaruara u 13 sati, kao i performans 8. februara u 13 časova.
(SEEcult.org)
