Emotivan oproštaj od Jagoša Markovića

Komemoracija povodom iznenadne i prerane smrti velikog reditelja Jagoša Markovića (1966-2023) održana je 27. septembra u Narodnom pozorištu u Beogradu u prisustvu članova njegove porodice, mnogobrojnih kolega, prijatelja i poštovalaca, koji su ispunili čak i treću galeriju, a tužan skup završen je gotovo desetominutnim stojećim aplauzom.

Emotivni skup, obeležen i suzama i smehom, i počeo je izuzetno dugim aplauzom. Nakon projekcije inserata iz predstava odabranih iz Markovićevog impresivnog opusa o njegovom raskošnom daru, neiscrpnoj mašti i ogromnoj energiji, govorili su Svetislav Goncić, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, u kojem je Marković bio stalni reditelj, direktori Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tamara Vučković Manojlović, Beogradskog dramskog pozorišta Jug Radivojević i Zvezdara teatra Dušan Kovačević, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, glumac Nebojša Dugalić, reditelj Boris Liješević, glumica Radmila Živković i direktorka Drame NP Molina Udovički Fotez.

Svetislav Goncić pozvao je prisutne da minutom ćutanja odaju poštu velikom umetniku koji je “svojom strašću i umetnošću pokrenuo naše pozorište”.

“Jagoš je bio po svom mladalačkom zaigranom talentu Mocart, a bio je i Cezar u svim pozorišnim prostorima koje je osvojio  - i veliki dečak i vladar scene i mašte, uvek svoj, neuporediv. Kod Jagoša je pozorište bilo suštinski deo njegovog bića. Igra dovedena do kraja, i preko granica mogućeg, u blatu, u vodi do kolena ili pod jakom kišom, igra koja je savladavala sve prepreke i uspevala... Kod Jagoša je pozorište bila strast, svaki lik, svaki odnos, svaki postupak u borbi za sreću, za ljubav, za smeh, za dobro, za pravdu, do kraja u borbi, do poslednjeg atoma snage. Kod Jagoša je pozorište bila umetnost, ona suštinska koja ponekad ne može rečima da se opiše, koja se oseća u srcu kao velika, prava i neponovljiva”, rekao je Goncić.

Goncić je posebno istakao i jedinstveni stil Markovića, nazivajući ga velikanom.

“Stvarao je nezaboravne, legendarne, jagoševske predstave. Njegovo ime postalo je deo jezika, deo nasleđa. Jagoš će ostati ne samo veliki reditelj nego i stil, stav i estetika, zauvek uklesan u naše pozorište kao pravac, kao metod, kao način mišljenja. To je definicija velikana”, istakao je Goncić.

I Tamara Vučković Manojlović istakla je jedinstvenost Markovića, navodeći da je bio “energičan, pun života, maštovit, pun zanosa i zanosan”.

“Takav je bio kada je maštao o predstavi na kojoj radi i u druženju - usmeren, tačan i odlučan u odnosima i uvek u zanosu. Pun ljubavi i bez zadrške prema prijateljima, sa dečačkim osmehom i energijom. Objedinjavao je različite nijanse i tonove u našim teatrima. Voleo je glumce, mnogo i oni su voleli njega. Pozorište mu je bilo život. Ušao je u taj svet režirajući sa 12 godina i glumeći u predstavama svojih budućih kolega”, rekla je Tamara Vučković Manojlović, dodajući da je Marković u JDP-u režirao devet predstava, od kojih su četiri i dalje na repertoru.

Jug Radivojević napomenuo je da je sa Markovićem bio prijatelj 30 godina i istakao da je za BDP Marković bio i više od toga.

“Bio je naš mentor, naša vertikala prema kojoj smo se okretali. Poklonio nam je dve veličanstvene predstave – ‘Sumrak bogova’ 2019. i ‘Divlje meso’ 2021. godine”, dodao je.

“Otišao je iz svog malog porodičnog raja, njegovog hemingvejskog mesta, i samo je u toku noći zakoračio u onaj drugi raj, jer za njega drugog mesta i nema. Toliko davanja, toliko ljubavi, nesebičnog davanja i ogromne ljubavi. Toliko razumevanja, poštovanja, darivanja, toliko humora, fantastičnih konstatacija da bi svima nama u najtežim vremenima bilo lakše. Ostavio je grandiozna dela koja će živeti decenijama”, rekao je Radivojević.

Dušan Kovačević je ocenio da je Marković jedan od najznačajnijih pozorišnih režisera, uz Bojana Stupicu, Ljubomira Mucija Draškića i Dejana Mijača.

“U svom renesansnom daru bio je i dramaturg, scenograf, kostimograf, muzički urednik, lektor, glumac, jednom rečju - Jagoševo ime je sinonim za pozorište. Režirao je najznačajnije pozorišne priče sa energijom sličnom nevremenu. Dva ili tri sata njegovoh predstava su kao tornado. Iza sebe je ostavljao osećaj velike lepote, čudo od dara koje se pojavljuje retko, povremeno i ostaje zauvek kao simbol umetnosti”, kazao je Kovačević.

“Svi se sećamo ‘Čuda u Šarganu’ kada se pojavila ‘Kate Kapuralica’ (predstava NP Sombor) i u svom šarmu, lepoti i smehu obradovala ljude širom bivše nesrećne zemlje. Bila je svetlost u ’dugom putovanju u noć’”, istakao je Kovačević.

Nebojša Dugalić je izrazio žaljenje što nije snimao razgovore s Markovićem, jer je to je bilo “takvo obilje i rasprskavanje i međusobno nadahnjivanje”...

“Jagoš je sav bio jedno takvo obilje”, istakao je Dugalić i uporedio ga sa dva Čehovljeva lika – jednim koji “ceo život nije želeo ništa drugo osim da da sve od sebe” i drugim koji se “oseća svima dužan” i stalno “mora da juri dalje”.

“Jagoš je bio čovek takve prirode i takve gladi koja je od, pre svega, samog sebe tražila sve, sada i ovde, bez ostatka. Isti takav je bio u odnosu prema svima... Izgarao je u toj gladi koju nije bilo lako pratiti, i njemu nije bilo lako nositi je, ali je bilo blistavo kada se čovek na takvu glad osloni i kada isijava u zajedničkoj radosti i zajedničkoj gozbi. Jagoš je sav bio jedna neprocenjiva gozba”, izjavio je Dugalić.

Boris Liješević je rekao da je, kao i mnoge mlađe kolege, poželeo da postane reditelj upravo zbog Jagoša, gledajući tu “širinu, obrazovanje, visprenost, šarm, harizmu...”. Marković mu je pomagao da spremi prijemni za Akademiju, ali nije te godine položio ispit, pa ga je, da bi ga utešio - uzeo za asistenta na predstavi “Maratonci” u Novom Sadu.

“Bio sam najgori mogući asistent, koji nema ni trunke objektivnosti ni znanja, samo ga zaljubljeno gleda i klima glavom. A on me volio i podsticao i hvalio i preterivao u tome. Kasnije sam shvatio da on svako ljudsko biće diže u nebesa, da se divi ljudskom biću i pronađe neki kvalitet kod čoveka, a onda ga preuveličava kao pod mikroskopom i raduje mu se. Onda se i raduješ tom kvalitetu i počneš da veruješ u sebe”, rekao je Liješević.

Radmila Živković je pomenula jednu Markovićevu fotografiju kada je imao šest-sedam godina i na kojoj sedi za radnim stolom sa olovkom u ruci. “Iz te fotografije vas gleda čovek, ne dete”, navela je.

“Sa šest-sedam godina je bio čovek, a kao čovek bio je jedno veliko divno dete. Mnogo je rano otišao. Imao je svoj put, svoje staze, svoje morske struje. Putovao je svuda, putovao je svetlosnim godinama. Strašno je što više nećemo imatu tu lepotu, tu bliskost, to razumevanje... Na ovoj sceni smo uradili mnogo divnih stvari, često se sporazumevajući samo pogledom. On je bio ogledalo, moje, ali i svih nas koji smo s njim radili. Gledajući se u tom ogledalu rasli smo, zajedno s njim, i kao ljudi i kao profesionalci”, kazala je Radmila Živković.

Molina Udovički Fotez izjavila je da je bilo gotovo nestvarno kada Marković “uđe u pozorište i osmehom i pokojom jednostavnom rečenicom kao čarobnim štapićem podeli zlatni Talijin prah po svima koje sretne”, dodavši da je znao koliko ga vole svi, od portira, preko tehnike, do glumaca u probnoj sali.

“Glumci su vam se predavali do kraja. Vašoj stvaralačkoj magiji samo je nebo bilo granica i tim putem ste vodili sigurno i pouzdano. Posle probe nikada niste zaboravili da iskreno i radosno zahvalite svim prisutnima. Stvarali ste svetove bolje i lepše od ovoga koji zoveno stvarnim da biste nas uputili  ka dobroti, lepoti i ljubavi. Vaša pozorišna kneževina širila se, na radost publike, od Podgorice, Beograda, Sombora, preko čitavog regiona, do Kraljevskog pozorišta u Švedskoj, Minska u Sibiru, Pekinga i Šangaja u Kini”, rekla je Molina Udovički Fotez.

Kako je dodala, sanjali su o gostovanju u Sankt Peterburgu na proleće. “Danas je ‘Aleksandrinski’ tu sa nama da vas ispratimo zajedno dragi moj kneže”, rekla je Molina Udovički Fotez povodom dvodnevnog gostovanja tog ruskog pozorišta u Narodnom.

Marković je sahranjen 27. septembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Iznenada je preminuo 22. septembra u 58. godini, u porodičnoj kući u Boki u Crnoj Gori.

Rođen 1966. godine u Podgorici, Marković je diplomirao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1987. godine, u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni član postao 2008. godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike – “Učene žene”, “Hasanaginicu”, “Gospođu ministarku”, “Pokondirenu tikvu”, “Dr”, “Antigonu”, “Ožalošćenu porodicu”, “Magbeta”, “Urnebesnu tragediju”, kao i opere “Pepeljuga” i “Figarova ženidba”.

Markovićeve predstave su po pravilu bile dugovečne, hvaljene, izvođene uvek pred prepunom salom, proslavljajući nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima.

Predstave u Markovićevoj režiji protkane su jakim emocijama koje su dočarane uzbudljivom i glasnom muzikom i scenskim efektima koji se dugo pamte.

Foto: Nebojša Babić

U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je više od 50 predstava.

Među najznačajnije ubrajaju se: “Romeo i Julija”, “Kate Kapuralica”, “Dekameron dan ranije” (Narodno pozorište Sombor), “Lukrecija iliti Ždero” (Pozorište na Terazijama), “Skup”, “Bogojavljenska noć”, “Govornica”, “Sumnjivo lice”, “Uobraženi bolesnik”, “Tako je ako vam se tako čini”, “Vrat od stakla”, “Putujuće pozorište Šopalović” (Jugoslovensko dramsko pozorište), “Porodicne priče”, “Gospoda Glembajevi”, “Jesenja sonata” (Atelje 212 ), “Galeb”, “Filumena Marturano” i opera “Karmen” (HNK Ivana pl. Zajca), “Lukrecija o bimo rekli Požeruh” (Riječke letnje noći), “Učene žene” (HNK Split), “Čarapa od sto petlji”, “Bluz za Mesiju”, “Divlje meso” (Beogradsko dramsko pozorište), “Zora na istoku”, “Naši sinovi”, “Svinjski otac” (Zvezdara teatar ), “Hasanaginica” (Centar za kulturu Tivat), “Tartif”, “Hekuba” (Crnogorsko narodno pozorište)...

U čuvenom švedskom Kraljevskim pozorištu “Dramaten”, povodom jubileja tog teatra, režirao je 2008. godine Strinbergovu “Kraljicu Kristinu”.

Posle raspada Jugoslavije, bio je prvi srpski reditelj koji je radio na Dubrovačkim letnim igrama (Romeo i Julija, 2014)

Marković je dobitnik više od 50 strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su nagrada “Bojan Stupica”, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, nagrada “Mića Popović”, nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada Grada Beograda, Nagrada Grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada “Zlatni ćuran” , “Ardalion”…

*Foto: ZD/SEEcult 

(SEEcult.org)