Fantastična 18. Fantazija

FANTAZIJA U SAJBERPRIRODNOM STANJU

FanTasia, 18. međunarodni filmski festival, Montreal, 17. jul – 7. avgust, 2014.

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Iako sa punim pravom nosilac laskave titule “najveći festival žanrovskog filma severnoameričkog kontinenta”, valja odmah raskrstiti sa bilo kakvim pogrešnim tumačenjem žanra u kontekstu Fantazije. Naime, ovde se pod žanrovski podrazumeva pre svega strast prema suštini filmskog medija ogledano u vizuelnom pripovedanju priča sa jasnim likovima i zapletima. Time se, naravno, ostvaruje i komunikacija sa publikom, a neretko odlazi i u krajnje radikalne filmske svetove, opet čitljive gledaocima zahvaljujući variranju prepoznatljivim im žanrovskim modelima. Dok ostali festivali (pogotovo najprestižniji evropski!) propagiraju klišeizirane matrice tzv. art house produkcije državnih fondova, čije su izvedbe često negde između zamornog privatnog video arta / home videa, i zastarelih TV emisija / TV drama, sa obavezom utemeljenja u aktuelne političko korektne matrice, te po koji maštovitiji uradci (ne daj bože kakav duhovit pogled na surovu nam stvarnost) obično bivaju, kao po kazni, poslati u zapećak neizbalansiranih pratećih im programa, fantazija Fantazije je u tome što njena selekcija počiva isključivo na moći filmske magije.

Takav pristup iznedrilo je i 18. festivalsko izdanje Fantazije, po broju kvalitetnih naslova, rekao bih i najbolje do sada.

      Cybernatural

Ovogodišnji program nije lansirao niti jedno tipično Fantazijino horor otkrovenje po kojem su se prethodne godine i dodatno pamtile (čemu najbolje svedoče i nagrade žirija koje nisu otišle niti jednom žanrovskom filmu u užem smislu te reči), ali zato jeste obilje maštovitih priča (npr. nekoliko na tragu najboljih zapleta iz neprevaziđenog serijala Zona sumraka), barem po jedno ostvarenje iz praktično svih krajeva sveta koje zavređuje pomena, kao i generalno viši nivo kvaliteta produkcija, rezultirajući jednostavno nemogućim detaljnim pregledom ovogodišnje smotre, a da se pritom ostane u okvirima razumne dužine izlaganja. U zaključku, uprkos tome što se, barem za sada, i ovogodišnja holivudska ponuda čini jednom od potentnijih poslednjih godina, opšteprisutno stanovište o dodatnoj eroziji ionako već prilično posustalog kvaliteta svetske produkcije (osim azijske, naravno), koju je izrodila digitalna era filma, Fantazija ozbiljno poljuljkuje svojom, kao po pravilu, izuzetno stimulativnom i ohrabrujućom ponudom uradaka što dobrano počivaju na mašti.

Sajberpriordno / Cybernatural

Za američko ostvarenje gruzijskog autora Levana Lea Gabriadzea (u produkciji slavnog Timura Bekmambetova, tvorca Noćne i Dnevne straže) Sajberprirodno (Cybernatural), moglo bi se reći da po svom konceptu predstavlja filmsku prekretnicu decenije (special mention žirija za tehničko i konceptualno dostignuće, nagrada publike za najinovativniji film Festivala). U biti, reč je o bravurozno izvedenoj, oštroj dramskoj studiji sa izuzetno aktuelnim socijalnim diskursom, koja u ruhu horora kroz popularno sajber-maltretiranja, ispituje krajnje mogućnosti zloupotrebe internetske informacije. Radnja čitavog filma predstavljena je putem jednog istog prozora Skype-a obogaćenog svim ostalim računarsko-internetskim dostignućima koje danas praktično svi nemilice rabimo i to besplatno (Facebook, Youtube, Google, Twitter, I-chat, I-tunes i sve ostalo na I-).

Zasigurno najinteligentnije ikad upotrebljen koncept popularnog (pre svega horor) podžanra found footage (pronađeni izgubljen video zapis koji je najpre Vešticama iz Blera 1999. doneo bogatstvo), nudi izuzetno ubedljivu interaktivnu komunikaciju 6 prijatelja srednjoškolaca, i to predstavljenu u realnom vremenu od nekih 85 minuta. Zamajac priče čini kratki video zapis samoubistva zajedničke im drugarice upload-ovan na net, i sada, u večeri godišnjice od smrti, uobičajeno opuštenu skajp sesiju prijatelja narušava 7. misteriozni učesnik bez profila i slike koji, ne da je samo upućen u prošlogodišnji nemili događaj, već i zna sve o učesnicima konverzacije. Pod pritiskom vešto vođene igre 7. čoveka, razotkrivaju se karakteri svih 6 pojedinaca i njihovi u mnogome lažni odnosi, što naravno biva propraćeno i smrtnim kaznama od strane dijaboličnog neznanca. S jedne strane, ovde svakako fascinira dramaturška veština građenja napetosti tako da jedan, jedini integralni (podeljeni) ekran niti postaje dosadan - zamoran, niti pak otežava praćenje istovremene komunikacije (briljantni scenario Nelsona Grejvsa / Greaves). Sa druge strane, u formalnom smislu, čini se da autorima ništa nije promaklo ni od tehničkih problema koje karakterišu uobičajenu internetsku komunikaciju (smetnje, pad mreže, upadice web stranica sa promotivnim ponudama, itd.), te u sprezi sa više nego uverljivim glumcima (čemu je posebno doprinelo Gabriadzeovo pozorišno iskustvo kroz višenedeljne glumačke probe pre snimanja!), čini ovo ostvarenje u potpunosti dostojno sopstvenog naslova - SAJBERPRIRODNO. U anale Fantazijine istorije svakako da ulazi razgovor sa tvorcima filma nakon ove svetske premijere, delom prisutnih uživo na sceni, a delom uključenih preko Skajpa, baš kao na filmu, samo ovaj put bez ljudskih žrtava.

      Žetva / The Harvest

Žetva (The Harvest) Džona MekNotona (John McNaughton), povratnika bioskopskom filmu nakon više od dekade (autor kultnog Henrija, portreta serijskog ubice, 1986), drama je par excellence, čije gledanja prosto provocira jedno pitanje: kako je moguće da niti jedan od najprestižnijih evropskih festivala (inače istinskih ljubitelja drama do te mere da praktikuju nagrađivati i mnogobrojne drugorazredne), nije bio spreman čak ni da uvrsti ovo ostvarenje u svoj program? Minuciozno režirana i ubedljivo glumljena, Žetva je nadasve zrela karakterološka studija o bračnom paru srednjih godina, dominantnoj doktorki i servilnom medicinskom bratu, koji žive u izolovanoj kući gde se staraju o svom sinu obolelom od retke, fatalne bolesti. Apsolutnu kontrolu koju Majka uživa nad svojom porodicom (briljantna Samanta Morton) poljuljaće vršnjakinja obolelog sina koja se doseljava u susedstvo, preusmeravajući priču ka krajnje neočekivanom obrtu. Snažno i efektno.

     Istinska ljubav / The One I Love

Da niskobudžetni filmovi sa dva aktera (eventualno + 1 epizodu), na 2-3 realne, jednostavne lokacije, mogu itekako da zaokupe i održe gledaočevu pažnju (istina zahvaljujući isključivo razrađenoj priči sa nesvakidašnjom polaznom premisom), potvrđuju američka ostvarenja Istinska ljubav (The One I Love) i Jezivi (Creep), u kojima glavnu ulogu tumači izuzetni Mark Duplas, te australijski Beskonačan čovek (The Infinite Man), dobitnik nagrade za najbolji debitantski film.

Istinska ljubav izuzetno je nadahnuti debi režisera Čarlija Mekdauela (Charlie McDowell), a sam duh sofisticirane priče krije se već u ambivalentnom (nakon odgledanog filma i nadasve ironičnom) naslovu koji sadrže The One, odnoseći se na oba pola. Reč je o mladom bračnom paru suočenim sa krizom koje psihijatar šalje u idilično odmaralište. A ono sadrži dva objekta, jednu kuću sa bazenom, i drugu omanju, gostinjsku... E, u toj gostinjskoj, protagonisti će se susretati sa replikama svojih partnera (vizuelno identičnim, naravno), a po karakteru i ponašanju upravo onakvim kakvi bi bili idealni svakom ponaosob. Zavodljivi razvoj priče sa funkcionalnim dijalogom (scenario Džastina Ledera / Justin Lader, takođe debitant u dugometražnim vodama!), ubedljiva gluma (suprugu tumači Elizabet Mos / Elizabeth Moss), te zavidno visoki nivo režijskog umeća i estetskog ugođaja, prava je lekcija kako se na prilično svedenom produkcijskom temelju može izgraditi veoma složen, inteligentan film.

Jezivi Patrika Brajsa (Patrick Brice) takođe je debitantski igrani film, a napisali su ga Brajs i Mark Duplas, koji čini i polovinu glumačke podele ove vešte horor duodrame mikrobudžetskog okvira, kako bi se već to reklo na severnoameričkum tlu. U potpuno suprotnom estetskom maniru od Istinske ljubavi, Jezivi se uspešno koristi dokumentarističkim stilom ne bi li ispričao priču o mladiću koji se preko popularnog američkog internetskog glasila javlja na oglas za posao. A on podrazumeva jedan dan snimanja kamerom naizgled simpatičnog čoveka koji umire od raka, te želi da ostavi zapis svom nerođenom sinu, direktno se i pozivajući na Rubinov film Moj život (1993). No, vremenom se ispostavlja da niti je poslodavac simpatičan, a ni da mu je život ugrožen smrću od fatalne bolesti... Što naravno ne znači da su životi svih onih koji su u kontaktu sa njim sigurni.

   Beskonačan čovek

Australijski Beskonačan čovek prvenac je Hjua Salivena (Hugh Sullivan) koji je potpisnik i scenarija. Na tragu scenarističkim Oskarom nagrađenog filma Večni sjaj besprekornog uma (2004), evocirajući i neprevaziđeni Dan mrmota (1993), Saliven na izuzetno duhovit i invetivan način varira motiv putovanja kroz vreme. Dominantna lična osobina držanja svega pod kontrolom košta mladog pronalazača emotivnog udaljavanja svoje devojke koju i dalje neizmerno voli. Ne bi li je zadržao, njegov poklon za godišnjicu je mašina koju je sam projektovao, a koja će ponovo oživeti njihov nezaboravni vikend u hotelu na obali mora. No, sada taj isti omiljeni hotel oni zatiču napušten, a potom i njegova tehnologija zakaže, tako da mi postajemo svedoci putovanja napred-nazad, što podrazumeva i aktivni upliv 3. čoveka – bivšeg momka protagonistine voljene, koji nakon 4 godine želi da obnovi vezu sa neprežaljenom mu ljubavlju. Naravno, kako se radnja filma razvija, akteri sreću sami sebe kako iz prošlosti, tako i budućnosti, postaju bolji ili lošiji jedni prema drugim u zavisnosti od konteksta. A očigledni ekstremno niski budžetski okvir kao da još dodatno ističe sjaj kojim može sijati jedino potentna ideja i adekvatna razrada iste, za šta je Salivenov uradak pravi školski primer.

   Džeki u kraljevstvu žena

Ukupno uzev, iako se da zaključiti kako je ovogodišnja Fantazijina ponuda američkog filma bila kvalitetnija u odnosu na prethodne godine, to je posebno evidentno kod selekcije filmova iz Evrope. Počevši od verovatno nikad atipičnijeg zvanično otvarajućeg filma Fantazije – Džeki u kraljevstvu žena (Jacky in the Kingdom of Women) Rijada Satufa (Riad Sattouf), francuskoj britkoj, hrabroj i veoma originalnoj retrofuturističkoj satiri.

Ova inače dosta ozbiljna produkcija predstavlja nam svet Kraljevstva Bubenovih, u kojem žene u vojnim uniformama vladaju, dok ih muškarci služe u odorama kao sa slike. Nukleus priče zasnovan je na Pepeljugi, tako da se zaplet bazira na i oko bala gde pukovnica Bobenova XVII, naslednica svoje majke (totalitarne vladarke koja se povlači sa trona), treba da izabere mladoženju između gomile muškaraca željnih da služe novu tiranku. Naravno, film obiluje mnogobrojnim visprenim rešenjima, sa posebnim akcentom na krajnje neočekivani, subverzivni rasplet.

Kada smo već kod Francuza, vredi pomenuti i prilično uspešno inkorporirani motiv fudbalske igre (sve sa huliganstvom) prelomljen kroz prizmu popularnog podžanra zombi filma – Gol mrtvaca (Goal of the Dead) Benjamina Rošera (Rocher) i Tierija Poaroa (Thierry Poiraud), u kojem lokalna zvezda, dopingovana od strane svog oca do tih razmera da preraste u superzombija, kreće u osvetu glavnoj zvezdi suparničkog kluba koja je svojevremeno napustila to isto malo mesto zarad igranja u većem klubu sa kojim sada i dolazi, istom onom koji je prethodni put savladao domaćine. 

     Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao

Ekranizacija svetskog bestselera Šveđanina Junasa Junasona (prošle godine objavljenog i u Srbiji) Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao (The Hundred-Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared) u režiji Feliksa Herngrena (Felix), atrakcija je već sama po sebi (dobitnik 3. nagrade publike za najbolji međunarodni film što podrazumeva sve produkcije osim azijske i kanadske). Poput kakvog nesentimentalnog Foresta Gampa, naslovni naivni i neuki stogodišnjak, ljubitelj eksploziva još od ranog detinjstva, beži iz staračkog doma nakon što je ostao bez svog mačora Molotova (kako se zove ljubimac i samog pisca Junasona) u jedinstvenu, crnohumornu avanturu koja uključuje novostečene, nesvakidašnje prijatelje i jednog slona, kofer prepun novca, mnogo potere i pravo bogatstvo starčevih uspomena na 20. vek, od španskog građanskog rata (sve sa poznanstvom sa Frankom), II svetskog rata (i poznanstva sa Trumanom), preko hladnog rata (i Staljina), do Regana. Može li se više postići za životna veka?   

  Braća pre riba

Braća pre riba (Bros Before Hos) režijsko-scenarističkog dvojca Stefena Harsa (Steffen Haars) - Flipa Van der Kuila, holandskog dua koji je poharao bioskopske blagajne matične im zemlje sa prethodnim nezaboravnim, visokooktanskim politički nekorektnim crnohumornim diptihom Novi klinci Turbo & Nitro (prikazani na Fantaziji 2012). Iako nešto obuzdanija Braća, ova formalno romantična komedija režirana po visokim svetskim standardima žanra kojem pripada, svakako da sadržinski obiluje karakterističnim duhom svojih autora za koje niti jedna šala nije dovoljno neslana. Naslovna braća i nisu krvna braća jer je tamnoputi brat usvojen. Isti, kada odraste, postaje veoma uspešan kod žene, za razliku od brata mu svetle puti, radnika u video klubu što prirodno izumire pod naletom skidanja filmova sa net-a. Njihov zavet iz detinjstva da se nikada ne vežu za jednu ženu (Bros Before Hos) pomuti pojava privlačene devojke koja ima autističnog brata što se jedino loži na porniće. Posebno ostaje u pamćenju upravo linija priče koja tretira devojčinog brata, vremenom smeštenog u psihijatrijsku kliniku. Pored toga što saznajemo da pornići imaju i isceljiteljsku moć, uz reference i na Formanov Let iznad kukavičijeg gnezda, svedočimo i lekovitom dejstvu (kako na njega tako i druge pacijente) rada na urnebesnim bolničkim predstavama baziranim na scenama iz holivudskih filmova poput Ramba. Konačno, ono što ovo ostvarenje takođe sugeriše je i to da ako bi ko iz Evrope ovog trena mogao biti ozbiljna akvizicija Holivuda, onda bi to najpre trebalo da budu Hars i Vanderkuil.

  Močvare

U okviru značajno podignutog kvaliteta nemačke produkcije poslednjih godina, dolazi i najradikalniji film ovogodišnjeg programa, pravi dragulj Močvare (Wetlands) autora Davida Wnendta, prema bestseleru Britanke Šarlot Rouč (Charlotte Roche). Ovaj brutalno iskren, beskopromisno smeo, buntovnički film natopljen emocijom, govori o odrastanju tinejdžerke koja otvara film ispovešću kako otkad pamti za sebe ima problema sa hemoroidima(!) Nakon greške prilikom brijanja svojih intimnih delova, protagonistkinja okončava u bolnici gde treba da joj se seče komadić rektuma. Snažan otpor prema svojoj disfunkcionalnoj porodici koji se ogleda u opsesiji joj prema sopstvenoj nehigijeni (naročito uključujući one iste intimne delove), ili bliskosti joj sa najboljom drugaricom do te mere da se posestruju u javnom toaletu menjajući tampone u sred menzisa (i to na veoma eksplicitan način), nikada na filmskom platnu nije bilo prikazano u isto vreme i urnebesnije i degutantnije. Virtuozno režiran i ubedljivo glumljen, ovaj suštinski topao i smislen, bizarno čaroban neopank film za nove generacije, zavređuje posebno mesto u modernoj evropskoj kinematografiji. 

   Uživo

I najzad azijski film, odakle je i dobitnik nagrade žirija za najbolje ostvarenje Festivala – Reflektori studija Uzumasa (Uzumasa Limelight), mladog japanskog autora Kena Očiaja (Ochiai)... Po već ustaljenom običaju, čini se da bi pokrivanje azijske ponude iziskivalo prostora isto koliko i svega ostalog, te ću se nekako pokušati svesti.

Hiperproduktivni japanski autor Naboru Iguči (Iguchi), tvorac kultnih Devojka mašinka, RoboGejša, Odred mutanki, Mrtvi suši..., ponovo se uspešno predstavio sa dve nove ekstravagance, od kojih je jedna izuzetna ekranizacija istoimenog bestselera Uživo (Live), mladog pisca Jusukea Jamadea (Yusuke Yamada). Na ovogodišnjem programu prikazana je još jedna adaptacija njegovog hit romana Slagalica (Puzzle), u režiji Eisuke Naita, no nešto slabijeg dometa). Poput kakvog sofisticiranog odgovora na holivudski blokbaster serijal Igre gladi, Uživo predstavlja takmičenje jedne grupe mladih najpre za spas života svojih najmilijih kidnapovanih od strane neznanca, a potom i svoj sopstveni, dok se trka odvija prema radnji romana poslatog u koverti takođe od strane misterioznog kidnapera. Nadasve visprena priča koju karakteriše razvoj likova i njihovi kako međusobni odnosi, tako i u korelaciji sa voljenim im, vešti obrti, furiozni ritam, te krajnje neočekivana motivacija inicijatora igre preživljavanja, u sprezi sa uvek inventivnom režijom Igučija, autora sa neverovatnim osećajem za brze prelaske sa urnebesnih sekvenci na duboko dramske i istinski emotivne, čine ovaj film u svakom pogledu izuzetnim! Valja naglasiti i to da je Iguči ovaj film prepun akcije, brojnih likova (što podrazumevaju i neke od aktuelnih zvezda), i obilje lokacija snimio za neverovatne 2 nedelje, a u budžetskom okviru od samo pola miliona dolara (!).

   Gola ambicija 3D

Produkcija Hong Konga i Japana Gola ambicija 3D (3D Naked Ambition), Lee Kung-lok-a urnebesna je komedija o hvalisavom ljubitelju pornića koji sa svojim društvom odlazi iz Kine u carstvo porno industrije Japan, ne bi li producirao jedan. Kada se konkretna situacija i ukaže (koja iziskuje od njega samog da bude akter i ispred kamere), najednom ga preplavi stidljivost ... I upravo zahvaljujući tome on postane i zvezda porno industrije,... ženske publike! Naime, Gola ambicija počiva na izvrgavanju veoma prisutnog stanovišta da su proizvodi AV industrije (adult video/filmovi za odrasle) upućeni samo muškarcima, jer je u njima uloga žene potpuno podređena, tj. u službi seksualnog ponižavanja. Stoga, Gola ambicija nudi opciju ženi da seksualno dominira, što zdravorazumski i postaje hit produkt. Pregršt duhovitih scena poput iscrpljujućih treninga ovladavanja tehnikom Zlatnog prsta koju obučava legendarni učitelj AV industrije, samo dokazuje da pod palicom pravog znalca režije, i klasična komedija može izgledati iznenađujuće efektno u 3D tehnologiji.

   Ubice

Ubice (Killers) indonežansko-japansko ostvarenje Braće Mo (Kimo Stamboel & Timo Tjahjanto) uznemirujući je horor sa veoma aktuelnom potkom. Bogati japanski psihopata ubija devojke na svirep način, sam čin snima kamerom, i zatim videa postavlja na net. Jedan od pratilaca njegovih videa je i indonežanski novinar koji jedva sastavlja kraj sa krajem, dok je svedok raznorodnih malverzacija u lokalnim političkim krugovima. Psihopata pobuđuje mračnu stranu razočaranog novinara, te njih dvojica stupaju u bizarnu internetsku komunikaciju koja će proliti još mnogo dodatne krvi. Izuzetno sugestivna režija autora filma uz efektno korištenje klasične muzike, te ubedljiva gluma, rezultira produktom čije dejstvo rezonira dugo po završenoj projekciji, prizivajući onu čuvenu nije li tačno da se u svima nama ipak krije potencijalni ubica?

  Kuća na kraju vremena

Vredi istaći još i sledeće naslove: Kuća na kraju vremena (The House at the End of Time), venecuelanski horor prilično impresivne režije debitanta Alehandra Hidalga (Alejandro), koji takođe potpisuje scenario i produkciju, a kome bi prema pokazanoj umešnosti već u svom prvencu, Holivud morao biti sledeća stanica. Hidalgov uradak varira motive uklete kuće, putovanja kroz vreme i porodične drame, sa visokim stepenom stilizacije na tragu slavnog Giljerma Del Tora (ovo ostvarenje zabeležilo je i drugu zaradu svih vremena u bioskopima matične joj zemlje!).

Norveško-švedsko-danska koprodukcija U cilju nestanka (In Order of Disappearance, dobitnik prve nagrade publike za najbolji međunarodni film) je novo ostvarenje Hans Petera Molanda, autora koji je u priličnoj meri pozicionirao norveški film u savremene međunarodne okvire (tvorac i briljantnog Nekako nežan čovek, 2010). Redovni glumac Molanda, uvek sjajni Stelan Skarsgjardom ovde tumači ulogu oca čiji sin strada od ruke predstavnika narko mafije, te on kreće na put osvete, da bi na istom, zahvaljujući tome što je lider lokalnog klana kobno pobrkao albansku mafiju sa srpskom, susreo i legendarnog Bruna Ganca koji je naš pater familias (i nemušto izgovara po koju našu), te otac lika kojeg igra uvek ubedljivi Sergej Trifunović (Miki Krstović i Goran Navojec su takođe članovi našeg klana).   

Rimsko kupatilo 2 (Thermae Romae 2), u režiji Hideakija Takeučija (Takeuchi), po izuzetnoj mangi Mari Jamazaki (Yamazaki), nastavlja putovanja kroz vreme arhitekte rimskog imperatora Hadrijana - Lucijusa na relaciji Rimsko carstvo – savremeni Japan više nego uspešno tamo gde je prvi deo stao, a čiji sam prikaz dao u prošlogodišnjem pregledu Fantazije.

  Grad Zakrpa

I da zaključimo sa jednim kanadskim filmom - Grad Zakrpa (Patch Town) dugometražni je debi režisera i koscenariste Krega Gudvila (Craig Goodwill). Izuzetno maštovita, hiperstilizovana satira koja varira crnu komediju, futurizam, porodičnu melodramu i mjuzikl, a u atmosferskom ključu Žan Pjer Ženea (pogotovo mu Delikatesne radnje), priča je o industriji gde se bebe rađaju u kupusu a zatim preobražavaju u lutke koje se na kraju prodaju. No, kada deca odrastu i odbace svoje lutke, neke preživele imaju pamćenje na svoje vlasnike, pa tako i glavni junak, koji se čak i drzne da krene u potragu za bivšom vlasnicom, smatrajući je svojom majkom. I najzad, kao uostalom i svake sezone, program dugometražnih dokumentarnih filmova obilovao je nadahnutim ostvarenjima, a posebno se izdvaja pomalo šokantna Borilačka crkva (Fight Church) dvojca Daniel Junge & Brajan Storkla, koja nas upoznaje sa nizom bivših i sadašnjih kik boksera, rvača i kombinovanih boraca što su postali pastori širom Amerike (ima ih trenutno čak preko 700), dok aktivno propagiraju borbe (od kojih se mnoge odvijaju po ringovima ograđenim poput kaveza), jedan broj pruža i stručne treninge svojim vernicima u borilačkim klubovima u sastavu crkvi(!?)

   Borbena crkva

Kako i dolikuje, šlag na Fantazijinu maestralnu ovogodišnju tortu svakako je bilo samo zatvaranje, dolazak kultnog Abela Ferare koji je predstavio svoj, nakon dužeg vremena prilično kvalitetan uradak Dobro došli u Njujork (Welcome to New York), baziran na skandalu nama dobro znanog Dominik Štros-Kana, kojeg maestralno tumači Žerar Depardje.

    Tobi Huper i Dejan Nikolaj Kraljačić 

I svakako, događaj Festivala dodela je nagrade za životno delo Tobiju Huperu (Tobe Hooper), tvorcu legendarnog Teksaškog masakra motornom testerom (The Texas Chain Saw Massacre, 1974), prelomnog filma po istoriju modernog horora (u mnogome i za savremenu nezavisnu američku produkciju ukupno uzev!), koji je i premijerno prikazan u restauriranom 4K izdanju upriličenom za 40-godišnjicu od nastanka.