21. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 13. jul – 2. avgust 2017.
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Uprkos jednoj od najslabijih sezona kakva je bila 2016/2017 (naročito po pitanju evro-američke produkcije), bilo da govorimo o vodećim biskopskim hitovima ili ostvarenjima okićenim najprestižnijim filmskim priznanja i nominacijama za iste, Fantazija je uspela da ne poklekne kao druge, na žalost zvučnije filmske smotre, te opet ponudi program vredan pažnje. To ne znači da se kreativno inferiorna godišnja ponuda nije odrazila i na Fantaziju sa rezultatom u nešto slabijem programu u odnosu na prethodna joj superiorna izdanja. No, nekolicina ostvarenja iz bogate ponude od preko 150 dugometražnih i 300 kratkometražnih filmova, od kojih su brojni bili svetske, međunarodne ili kanadske premijere, svedoči o predanosti i upornosti selektora programa koji se uvek svojski trude da Fantazija, bez obzira na okolnosti, ne potone u kakvo opšte festivalsko sivilo.
U okvirima sve zamornije nezavisne scene SAD, pre svih vredi istaći niskobudžetni prvenac razorne energije Rajana Prausa (Ryan Prows, jedan od 5 potpisnika scenarija) - Lowlife (prevod naslova bi mogao biti Nepoželjni, kovanica se odnosi na osobe sa margine obično kriminogenog karaktera, ali i one ekstremno socijalno ugrožene, no kako kod nas nema adekvatne reči ostavljam ga u originalu). Ovo ostvarenja koje se među 16 ostalih našlo u trci za Grand prix festivala Cheval Noir izazvalo je reakcije pojedinih filmskih kritičara poput - Lowlife je možda i najozbiljniji film od svih svetskih premijera Fantazije poslednjih godina. Iako je na kraju Prausov uradak samo posebno istaknut od strane žirija (Special mention prize), a publika ga pozicionira na 2. mesto selekcije filmova iz Severne i Južne Amerike i Evrope, potonji kompliment svakako ima osnovu, jer je reč o filmu koji na retko efektan način varira sve ideale koncepta Fantazije – beskompromisnu režiju socijalno angažovane teme, svežinu i inventivnost u pristupu, radikalno i suvereno vođenje dramskog sukoba koji eskalira na dinamičan način, i to sve u izuzetno svedenom budžetskom okviru; dovoljno je reći da je film snimljen za samo 16 dana. Lowlife ukršta priče: posrnulog El Monstrua (iliti Čudovišta, sa ikoničkom maskom poznatog meksičkog zaštitnika siromašnih koja se prenosi sa kolena na koleno) i njegove trudne supruge bivše(?) narkomanke, zatim sredovečne žene (ubedljiva Niki Mišo / Nicki Micheaux) koja pokušava da svom suprugu alkoholičaru obezbedi bubreg za transplantaciju (ispostavlja se kako je u “ponudi” baš od potonje trudnice), povratnika iz zatvora sa istetoviranom svastikom na licu koji je sve osim fašiste (izvrsni Džon Osvald / Jon Oswald) i njegovog tamnoputog prijatelja... a osim siromaštva, sve zajedno ih povezuje brutalni diler organa i narkotika koga na impresivan način tumači Mark Burnham, nezaboravni policajac iz filmova Kventina Dupjea (Quentin Dupieux) Pogrešno (Wrong, 2012) i Pogrešni policajci (Wrong Cops, 2013). Scenario evocira fragmentarnu dramaturgiju naročito Tarantinovih Petparačkih priča (1994), ali sigurnost režije Prausa na kojoj bi mu samo pozavideli i najiskusniji autori, razrada delikatne dramske situacije sa visokim energetskim nabojem, te ubedljivost čitavog glumačkog ansambla, ne rezultira još jednom pukom kopijom. Naprotiv! Nakon odgledanog filma nameću se sledeća pitanja: kako to da jedan ovako odvažan film nema prođu i na nežanrovskim festivalima, niti ima bioskopskog distributera? Šta tek možemo da očekujemo od sledećeg Prausovog projekta? I najzad, kako je moguće da Mark Burnham, glumac harizme i lakoće izvedbe na liniji onih probranih klasičnog i ranog postklasičnog Holivuda već nije dobrano prisutna pojava američkog filma?
Još jedan dragulj stiže sa istog podneblja - Kučka (Bitch), delo multitalentovane Marijane Palke (Marianna), potpisnice režije i scenarija ove nadasve inventivne satire, kao i ubedljivog tumača naslovne uloge. Kučka je sofisticirana priča o domaćici, majci 4 dece, čiji je muž (veoma uverljiv Džejson Riter / Jason Ritter) opsednut poslom koji njemu, odnosno celoj porodici donosi prilično novca. Kako je već zaslužan za dobar standard porodice, on smatra svojim statusnim pravom imanje ljubavnice, kao i to da požrtvovanoj supruzi ne duguje ništa više, čak ni malo zaslužene pažnje i nešto ljubavi. No, njeno depresivno psihičko stanje se sve više pogoršava dosežući stadijum nervnog sloma, sa posledicom u bukvalnom oponašanju besnog psa, tj. kučke (!) Veoma svežem pristupu često viđanoj kritici patrijarhalnog i konzumerskog društva SAD značajno pomaže vešta upotreba muzike u kontrapunktu sa samom sadržinom priče kao i sigurna gluma (muziku potpisuje Morgan z Whirledge). No, ono što svakako ostaje u sećanju je sam oneobičen pristup priči, te osvojena nagrada za najbolji scenario takmičarskog programa Fantazije nije mogla izostati. Nimalo slučajno reklo bi se, Palka je svojevremeno bila i polaznica škole najcenjenijeg aktuelnog američkog dramskog pisca Dejvida Memeta.
Medved Brigsbi (Brigsby Bear) je nadahnuta, maštovita priča o mladiću kidnapovanom u najranijem detinjstvu, te odraslom uz nove roditelje koji ga odgajaju u izmišljenom i fizički potpuno izolovanom svetu od realnog. A istim dominira hit dečija serija edukativnog karaktera Medved Brigsbi, kreirana od strane roditelja sa puno ljubavi... Nakon više od 2 decenije, FBI uspeva da pronađe izolovanu kuću, vrati mladića njegovim biološkim roditeljima i uhapsi kidnapere. Koliko se neiskvareni svet Medveda Brigsbija može uklopiti u surovu nam svakodnevicu? Itekako može ukoliko se ima srca i duše, poručuje ovaj bajkovit i veoma originalan, nadasve topao uradak Dejva Mekerija (Dave McCary), jednog od pisaca i režisera legendarne američke humorističke serije Uživo subotom uveče poslednjih godina (Saturday Night Live, SNL). Uz značajan doprinos ubedljivog tumača glavne uloge i koscenariste filma Kajla Munija (Kyle Mooney, takođe glumac iz iste serije), Mekeri uspeva da u svom dugometražnom debiju ne zapadne u zamku kojoj bi teško odoleli i mnogo iskusniji autori tretirajući temu ovog karaktera - zalaženje u izlišnu sentimentalnost i patetiku. Ovome u prilog naročito ide izvrsno postavljena scena u finalu filma gde se mladić po prvi put susreće u zatvoru sa svojim ocem (odličan Mark Hamil / Hamill) sa ciljem da usnimi njegov glas za naratora sada dugometražnog filma Medveda Brigzbija koji mladić snima, ne bi li prikazao celom svetu na čemu je on – jedan jedini odrastao. Kvalitetu glumačke podele značajno doprinosi i Greg Kiner (Kinnear) koji tumači ulogu policajca, inače neostvarenog glumca.
Pokvareni genije (Bad Genius), već osvedočena festivalska atrakcija kinematografije u primetnom usponu – Tajlanda, imala je za Fantaziju neuobičajene čak 3 projekcije i sve 3 su bile rasprodate. Zašto? Odgovor je jednostavan - ostvarenje Natavuta Ponpirija (Nattawut Poonpiriya, jedan i od 3 potpisnika scenarija) od vrhunskih je dometa recentne svetske kinematografije ukupno uzev! Ovaj zapanjujuće precizno režiran triler autora kojem je to tek drugi film, temata opet neuobičajenog za pomenuti žanr pride još i prema istinitom događaju (najvećoj opasnosti naročito po triler!), pripale su brojne nagrade počevši sasvim razumljivo za najbolju režiju, a potom i glavne nagrade kebečke kritike, te nagrada publike za najbolji azijski film i najinovativnije ostvarenje Festivala. Naslovna junakinja je izuzetno darovita, siromašna srednjoškolka koja počinje da zarađuje tako što bogatim đacima omogućuje da prepisuju njena rešenja testova. Kako to obično biva, od uspeha na benignijim zadacima ambicije počinju da rastu... sve do upliva u međunarodne vode prevare. Ponpirijeva režija je jednostavno pravi master class režije iz organizacije scene i gradiranja saspensa, a izuzetna glumačka podela ovog srednjoškolskog filma o sazrevanju u ruhu krimi trilera pljačke (heist movies) čini Pokvarenog genija svakako nezaboravnim bioskopskim iskustvom. Briljantno!
Fantaziju je zatvorilo veoma kvalitetno ostvarenje Taksista (A Taxi Driver) Janga Huna (Jang Hoon) koje je izazvalo niz kontroverzi u svojoj matičnoj zemlji Južnoj Koreji. Takođe inspirisan istinitim događajem, film tretira masakr u Kvangdžuu tokom demonstracija koje su predvodili studenti protiv autokratskog lidera Koreje Čuna Du-hvana (Chun Doo-hwan) u maju 1980, koje se završilo vojnom intervencijom sa brojnim nevinim žrtvama. Bogato iznijansiranu naslovnu rolu taksiste koji je siromašni udovac u dugovima, otac devojčice što uzima da vozi nemačkog novinara iz Seula do Kvangdžua nemajući pojma šta se dešava na destinaciji gde se upućuje... tumači jedan od najpriznatijih korejskih glumaca Song Kang-Ho (Simpatije za gospodina Osvetu / Sympathy for Mr. Vengeance, 2002; Sećanja na ubistvo / Memories of Murder 2003...) tako da mu je razložno dodeljena nagrada Žirija za najbolju ulogu.
Kao svi pravi festivali, i Fantazija ima svoje favorite koje je najpre otkrila da bi ih potom dosledno pratila. Od takvih je holandski multitalentovani duo potpuno jedinstvenog senzibiliteta Stefen Hars (Steffen Haars) - Flip Van der Kuil, autorski dvojac u najdubljem smislu te reči koja se tako često mistifikuje bez pokrića naročito u evropskim okvirima. Naime, Stefen i Flip nastupaju u svojim radovima kao režiseri, scenaristi, glumci, producenti, kompozitori... (o visokooktanskom diptihu Novi klinci Turbo & Nitro sam pisao u prikazu Fantazije 2012, a o atipičnoj romantičnoj komediji Braća pre riba u okviru Fantazije 2014.). Njihov četvrti dugometražni film Ron Gusens, niskobudžetski kaskader (Ron Goossens, Low budget stuntman) sa izvrsnim mlađim bratom Stefena - Timom Harsom u naslovnoj ulozi, parodira lokalno etabliranu scenu holandske produkcije na toliko vešt način da je i svima nama neupućenim u konkretne cameo pojave i direktne reference poruka jasna. Rona Gusensa drugari snime pijanog u vratolomnoj kaskadi da bi potom video postavili na youtube što rezultira instant hitom. Ron tako postaje kaskaderska zvezda holandske filmske produkcije, a povrede koje trpi mali su izazov u odnosu na ultimatum koji mu postavlja supruga da bi ostala s njim u braku – Ron mora da osvoji poznatog, atraktivnog modela – glumicu! Stefen i Flip i ovim uratkom potvrđuju svoju vrhunsku filmsku umešnost, maštovitost i provokativnost koja prevazilazi kako žanrovske klasifikacije, tako i zamorne matrice aktuelne evropske produkcije kojom obiluje autocenzura pod pokroviteljstvom političke korektnosti. Stoga se i ne treba čuditi što radikalna svežina, energija ovog visprenog dvojca još nije širom poznata na matičnom kontinentu. Na veliku žalost!
Jedina evropska kinematografija sa stabilno poprilično visokim prosekom kvalitetnih filmova različitog tipa, Danska, predstavila se sa dva filma. Režiju Dan-Dream potpisuje Jesper Rofelt, ali je ovo ostvarenje zapravo željno iščekivani proizvod izuzetnog kreativnog dvojca pisaca/glumaca Kaspara Kristensena (Casper Christensen) i Frenka Hvama (Frank Hvam), tvoraca kultne danske TV serije Klovn (Klown, 2005-2009) iz koje je proizišao i izvanredni dugometražni film istog naslova sasvim opravdano ovenčan Grand Prix-om Fantazije 2011. Dan-Dream je skraćenica od danski san koji je zapravo pokušaj stvaranja brenda elektronskog automobila u Danskoj 1980-ih. U duhu pisaca filma koji uverljivo tumače i glavne uloge, ova slobodna interpretacija istinitog događaja obiluje karakterističnim im inventivnim i neretko radikalnim crnim humorom, ali iza čega se zapravo krije ono najdublje i najteže za postići – toplina i humanost.
Mračna zemlja (Darkland) se metaforički referiše na onu u glavama imigranata. Za razliku od uobičajenog, najčešće površnog tretmana ovog temata koji politički korektno gleda emigrante samo kroz vizuru ugroženih manjina u sređenim, beskrupuloznim kapitalističkim zemaljama Zapada, Fenar Ahmad, režiser i koscenarista ovog danskog akcionog trilera protkanog snažnim socijalnim kontekstom, hvata se u koštac sa suštinskim problemom - neadaptibilnošću jednog nezanemarljivog dela emigracije. Naime, Danska ovde pre predstavlja samo kulise, dok drama moralne prirode samih došljaka eskalira kao posledica potencijalno pogubenog shvatanja sopstvenog nacionalnog porekla i vaspitanja, a ne kao rezultat sistema države koju su naselili. Ahmadov protagonista je Iračanin koji se uspešno asimilovao u društvo, postao ugledni lekar i sa svojom suprugom Dankinjom očekuje prinovu što ga košta i udaljavanja od svoje familije mentalno i dalje na Bliskom Istoku. Za razliku od njega, mlađi mu brat tavori sa svojim sunarodnicima kriminogenog porekla dugujući ozloglašenom lideru 100.000$. Doktor odbije da pozajmi novac bratu kao vaspitnu meru što se okončava njegovom smrću. Griža savesti nadagne Doktora na put osvete, a na istom Ahmad otvara značajna pitanja pripadnosti i lojalnosti - kome i (teritorijalno) gde?
Zla crnkinja (Bad Black) je novi uradak I.G.G. Nabvane (Nabwana) što će reći i novi proizvod Vakalivuda (Wakaliwood) iz Vakalige, siromašnog predgrađa prestonice Ugande Kampale. Nakon velikog iznenađenja - nezaboravnog debija Nabvane Ko je ubio kapetana Aleksa? (Who Killed Captain Alex?, 2010) o kojem sam pisao u prikazu Fantazije 2015, stiže i njegov poslednji akcioni film, sada već razumljivo festivalski hit žanrovskih smotri. Iako sniman nekoliko godina i kako se navodi budžeta od 65$, od kompletnog autora Nabvane (koji inače nikada nije gledao film u bioskopu a zanat je skidao sa VHS kopija filmova sa Van Damom, Švarcenegerom i Steloneom) stiže zreliji film od prvog. Ovaj put reč je o “ugandanskim ženama lepim ali opasnim (iz geta)” kako nas uči narator – tzv. Vi-džej (VJ, ili video-džokej) filma, nudeći potpuno jedinstveni off u istoriji filma. Zahvaljujući upravo variranju tačke gledišta pripovedanja VJ-a od objektivnog tumača zbivanja i pojašnjavanja radnje i (ugandanskog) konteksta, pa do vizure pristrasnog gledaoca filma koji navija za pozitivce potpuno uživljen u radnju, naivnost i amaterizam izvedbi mnogih scena Zle crnkinje, opet dobrano natopljenih miksom samoironije sa više nego evidentnim ulogom enormne doze iskrene ljubavi tvoraca ka prepoznatljivim žanrovskim obrascima, ovaj uradak izdiže do potpuno jedinstvenog gledalačkog iskustva, naročito onog bioskopskog.
Dokumentarci sa ivice je poslovično dragocen program Fantazije, a pored još jednog značajnog priloga istoriji filma - 78/52 Aleksandra Filipa (Alexandre O. Philippe) koji kroz analize niz relevantnih znalaca svog zanata počevši od Pitera Bogdanoviča (Peter Bogdanovich), Voltera Marča (Walter Murch), Gilerma del Tora (Guillermo Del Toro),.. rekonstruiše najupečatljiviju scenu u istoriji pokretnih slika – Hičkokovu scenu tuširanja iz Psiha (Psycho, 1960), te portreta kultnog ikonoklaste Lerija Koena (Larry Cohen) u Kralju Koen (King Cohen), ove godine je prikazan i film posebno interesantan za naše područje. Dan oslobođenja (Liberation Day, Norveška / Letonija) potpisuju Ugis Olte i multimedijalni umetnik Morten Trovik (Traavik), a predmet filma je famozni koncert Lajbaha (Laibach) održan u Pjongjangu avgusta 2015, prestonici Severne Koreje na državni jubilej - 70-ogodišnji Dan oslobođenja od Japana. Trovik (autor spota Laibaha za poznatu numeru The Whistleblowers, 2014) bio je glavni pregovarač za prvi nastup ikad jednog inostranog rok benda u Severnoj Koreji, a koji je, ni manje ni više nego baš onaj najneočekivaniji - kontroverzni Lajbah. Tako nas Trovik i vodi kroz krajnje nategnute pregovore i pripreme za koncert u kako se smatra najizolovanijoj zemlji sveta (viđeni materijal svakako sugeriše da je tamo vreme stalo još pre nekoliko decenija), ne bi li se sve okončalo ipak uspešno održanim koncertom, uprkos složenom aparatu apsolutne kontrole (cenzorskih komisija, policije... i naravno vojske). Sve skupa, da nije reč o dokumentarnom filmu, sadržaj viđenog bi se verovatno okarakterisao sa onim popularnim: ovo može samo na filmu!
Nagrada za životno delo otišla je Turskoj ikoni popularnog filma Čuneju Carkinu (Cuneyt Arkin) koji je u svojoj karijeri dugoj preko pet decenija odigrao više od 300 uloga, a desetine filmova i sam režirao i pisao. U prikazu izuzetnog dokumentarca Đema Kaje (Cem Kaya) Rimejk, remiks, krađa: O kulturi kopiranja i turskoj popularnoj kinematografiji (Remake, Remix, Rip-Off: About Copy Culture & Turkish Pop Cinema) prikazanog na Fantaziji 2015. već sam podrobnije pisao, a od onih najznačajnijih navedenih u dokumentarcu, ove godine su integralno prikazana 3 ključna ostvarenja legendarnog glumca, najpre kultni Čovek koji spašava svet (The Man Who Saves the World, 1982) poznat i kao turski Ratovi zvezda, Divlja krv (Wild Blood, 1983) iliti turski Rambo (First Blood) i Smrtonosni ratnik (Death Warrior, 1984), koje je sve režirao čuveni Četin Inans (Cetyn Inanc) a pisao Carkin. Za razliku od pominjane produkcije Vakalivuda koja na svoj način oponaša američke akcione hitove uz duboku dozu ironije, interesantno je videti kako su se u prikazanim turskim filmovima i bukvalno krale poznate muzičke teme holivudskih ostvarenja, te konkretni kadrovi recimo iz Lukasovih Ratova zvezda. U vremenu kada turska kinematografija stiče zavidnu festivalsku reputaciju umnogome zahvaljujući aktuelnoj ideološkoj pozadini, pravo je osveženje videti ovako naivne filmove rađene za široku lokalnu publiku koji eksplicitno odaju poštovanje svojim filmskim uzorima, makar to bilo upriličeno i na ne baš skroz legalan način.
B. L. Cohen, foto: Robert Del Tradici
I za kraj svakako ključni događaj ovogodišnje Fantazije – dodela Nagrade za životno delo visokoproduktivnom scenaristi/režiseru i producentu Leriju Koenu (Larry Cohen), retko preostaloj živoj legendi tzv. B produkcije američkog filma – tvorcu niza filmova koji samo podvlače ono što je mnogim teoretičarima i kritičarima nedokučivo, a to je da se kroz žanrovski okvir najsnažnije (po)gađaju boljke društva. Koenovo prisustvo je prema očekivanjima plenilo pažnju mnogobrojnih fanova, a vitalnost, visprenost i smisao za humor ovog 76-godišnjaka čine se nepresušnim. Društvo mu je pravio i omiljeni mu, višestruko nagrađivani glumac Majkl Morijarti (Michael Moriarty, igrao u 6 Koenovih filmova), a uručenje nagrade je pratila svetska premijera pomenutog dokumentarnog filma Kralj Koen autora Stiva Mičela (Steve Mitchell) koji je pokušao hronološki da isprati celokupnu plodnu karijeru Koena (u filmu govore: J.J. Abrams, Martin Scorsese, Džon Lendisom / John Landis, Džo Dante / Joe Dante, Majkl Morijarti, Fred Viliamson / Williamson...). Ovaj događaj su upotpunile i projekcije 3 najznačajnija Koenova filma: Ono je živo (It’s Alive, 1974), Q (1982), i mog ličnog favorita Bog mi je tako rekao (God Told Me To, 1976) koji i u svojoj petoj deceniji od nastanka neosporno zrači subverzivnom i svežom energijom koju je teško pronaći u aktuelnom angažovanom filmu.
Larry Cohen i Dejan Nikolaj Kraljačić