Fantazija na javi
17. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 18. 7 – 7. 8. 2013.
Još jedna (i jedina!) filmska Fantazija na javi je za nama, uz konstataciju da je lestvicu nastojanja jednog organizacionog tima – koliko god ona već tradicionalno bila visoko postavljena, i dalje moguće podići barem za stepenik više. Tome najbolje svedoči novi rekordni odziv odane publike tog već uveliko vodećeg festivala žanrovskog filma severnoameričkog kontinenta – više od 125.000 posetilaca (prošlogodišnji rekord oboren je za više od 15.000), uprkos manjem broju filmova i projekcija nego li ranijih godina. Više od 60% projekcija bilo je rasprodato (prvog dana tog tronedeljnog festivala već se za 20 naslova nije mogla pronaći karta više), kao i bolja medijska pokrivenost nego ikada do sada. Mladi Fantazijin Filmski market (druga godina) sasvim očekivano pobuđuje sve veće interesovanje, a s obzirom da je jedini u svetu za žanrovski film (samim tim i posvećen projektima namenjenim prevashodno bioskopskoj publici, a ne festivalskim projekcijama), samo se može naslutiti domet eksponencijalnog rasta u nekoliko narednih sezona.
Od prikazanih više od 130 dugometražnih ostvarenja iz 31 zemlje (i sam nisam odolio da oborim lični rekord sa čak 90 pogledanih), uz 220 kratkometražnih iz čitavog sveta (dobar deo ukupne ponude predstavljao je svetske, severnoameričke ili kanadske premijere), utisak je da je 17. Fantazija predstavila za nijansu čak i širu lepezu filmskih vidika nego li obično. Tako su se na našli i filmovi poput višestruko nagrađivane belgijsko/holandske drame Feliksa Van Groningena (Felix Van Groeningen) Raspad slomljenog kruga (The Broken Circle Breakdown), koji je osvojio i treću nagradu publike u kategoriji međunarodnog filma (prikazan i na nedavnom 20. Palićkom festivalu), dobro vođeni socijalno angažovani triler Šona Elisa (Sean Ellis) Metro Manila (englesko/filipinska koprodukcija, nagrada publike ovogodišnjeg Sandensa), te odličan Ljudožder vegetarijanac Branka Šmita iz Hrvatske (jednog od pobednika 59. Pulskog festivala i dobitnika nagrade FIPRESCI na 41. FEST-u u Beogradu). Tu je i vrhunska stilizovana adaptacija istoimene popularne japanske mange - Metež (Helter Skelter), snažna drama o efemernosti zvezdanog statusa modela u savremenim vodama visoke mode, kojom autor Mike Ninagave (Ninagawa) preispituje Japansku lepotu (evocirajući atmosferske i vizuelne domete Mendezove Američke lepote ili Crnog labuda Aronofskog) u ubedljivoj predstavi relacije fizičke lepote i plastične hirurgije, beskompromisno dovodeći problem do krajnjih (fatalnih) konsekvenci po svoju tragičnu, nadasve usamljenu heroinu, vrhunsku manekenku u koliziji kako sa sopstvenim starenjem, tako i konkurencijom. Takođe, ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo je proslavljeni poljski autor Andžej Žulavski koji je, bez obzira na kultna mu ostvarenja, poput Posesivnosti (1981) i Šamanke (1996), prikazane njemu u čast, ipak dominantno okrenut (psihološkoj) drami evropske art house orijentacije. S druge strane, iako se dosledno opirući holivudskom pritisku, ostajući tako verna plemenitoj službi otkrivanja ”malih” velikih filmova (pretežno bez distributera), Fantazija je ipak obogatila program inspirativnom, ekskluzivnom večeri sa jednim od vodećih holivudskih režisera današnjice - Brajanom Singerom (Bryan), koji je bio gost u Montrealu u jeku snimanja svog novog nastavka najkvalitetnije strip franšize X-Men.
U skladu sa opštim kvalitetom produkcije, domaća - kanadska ponuda obično zaostaje za onim drugim, no ove godine čak su dva ostvarenja posebno vredna isticanja. Pravi dragulj programa, Vikendica u prirodi (Cottage Country) Pitera Velingtona (Peter Wellington), pre svega je izuzetno nadahnuto napisana satira uspešnog kanadskog scenariste Džeremija Boksena (Jeremy Boxen), koja balansirano varira elemente horora i komedije, ne bi li okončala kao porodična drama. Funkcionalne režije i uverljive glume, ovaj veoma sofisticiran rad prikazuje opštu hipokriziju savremenog društva kroz premisu da je česti uzrok razotkrivanja istine, odnosno naših pravih lica – tragedija, neretko ona najekstremnijih razmera. Čuvena izreka: “Na muci se poznaju junaci”, ovde je prevedena u: šta ako smo čitav život bili solidni, marljivo radili, zašli u godine kada svi od nas očekuju formiranje porodice, te se tako i odlučili na prosidbu u romantičnom okruženju vikendice svojih roditelja, ne računajući da se iznenada može pojaviti naš nekonvencionalan brat, inače razuzdani slikar i hipik (s toga i loše društvo za nas), sa svojom još manje konvencionalnom devojkom, pogotovo ne na to da ga isto tako iznenada možemo i ubiti… Kao i njegovu devojku… No, svakako najmanje očekujemo da ćemo upravo zahvaljujući ovim ekstremnim činovima otkriti svoje prave emocije spram buduće nam verenice kojoj ističe biološki sat, te istinski odnos sopstvenih roditelja.
Pratiću te nazad (I'll Follow You Down), scenariste i režisera Ričija Mehte (Richie), kanadskog autora indijskog porekla, intimna je priča o mladiću (Hejli Džoel Osment/Haley Joel Osment) kome se otac nikada ne vrati sa poslovnog puta na koji je otišao dok je ovaj bio još dečak, uzrokujući time porodičnu traumu odrastanja. Posebnog dara za fiziku nasleđenog kako od svog oca vrhunskog fizičara, tako i dede profesora, nakon nekoliko ozbiljnih nesrećnih okolnosti, mladić se odluči da se vrati u 1946. godinu, pronađe oca pre nego što ovaj izgubi život pred sastanak sa Ajnštajnom zarad iznošenja svog epohalnog otkrića putovanja kroz vreme, i tako pokuša da spasi sopstvenu porodičnu tragediju. Ono što posebno pleni pažnju izuzetno je precizna i svedena, sigurna režija Mehte, dosledno vođena priča koja fantastičnu premisu putovanja kroz vreme čvrsto drži u okvirima realne dramske studije karaktera, budeći pritom iskrene emocije. Poseban doprinos dala je i odlična glumačka ekipa predvođena Osmenom (Šesto čulo), pružajući filmu jednu nadasve humanu notu.
Jedno od najkvalitetnijih studijskih ostvarenja predstavljanih poslednjih godina na Fantaziji prikazano je prvog dana - Prizivanje zla (Conjuring, u bioskopima u Srbiji startuje 26. septembra, u distribuciji Tucka), australijskog režisera maležanskog porekla Džejmsa Vana (James Wan, autor briljantnog prvog dela horor franšize Testera/Saw, 2004). Baziran na jednom od nejekstremnijih iskustava bračnog para Eda (preminulog 2006.) i Loren Voren (u stvarnom životu, inače, jedan od najpoznatijih paranormalnih istražitelja - demonologista priznatih i od Vatikana), film dočarava istiniti slučaj u kojem je bračni par uspešno razrešio problem ”uklete kuće” porodice smeštene na izolovanoj farmi američke provincije ranih 70-ih godina 20. veka. Potencijalne zamke pukog senzacionalizma priče o ukletoj kući i isterivanju đavola prema istinitom događaju, te neuverljivosti toliko česte zbog robovanja realnim činjenicama, Van vešto prevazilazi, kao i aktuelni pomodni eksploatatorski model hiperrealizma putem pseudodokumentarističkog postupka viđenim u Paranormalnim aktivnostima, Rec-ovima ili Poslednjem isterivanju đavola (2010). U okvirima trenutno omiljenog američkog horor podžanra – paranormalni triler, revitalizovanog Šestim čulom (1999), precizna Vanova režija oblikuje film koji se izdvaja od brojnih drugih u i na aktuelnom talasu, na momente evocirajući čak i najuspešniji horor svih vremena – Fridkinovog Isterivača đavola (1973).
Nagrada žirija za najbolji debitanski film dodeljena je više nego opravdano američkom nezavisnom filmu Jeftina uzbuđenja (Cheap Thrills) E. L. Kaca (Katz), po nizu elemenata, rekao bih, i ostvarenju najortodoksnije Fantazijine profilacije ove godine. Ovaj briljantno napisani, inteligentan horor (scenario: Čirčirilo-Haga/Chirchirillo-Haaga), protkan crnim humorom, kroz studiozno razvijanje likova, radikalno preispituje granice ljudskog očaja, u pokušaju odgovora na pitanje: na šta smo sve spremni da bismo zaštitili golu egzistenciju - sopstvenu ili pak svoje porodice? Protagonista filma porodični je čovek, u srećnom braku sa novorođenčetom, ali i u ozbiljnom dugu za kiriju. Ne bi li ublažio očaj zbog iznenadno dobijenog otkaza na poslu, on odlazi u bar gde najpre sreće prijatelja iz škole, bivšeg robijaša koga nije video 5 godina, a potom i bogataša, koji povodom rođendana svoje supruge odluči da se zabavi nagrađujući novcem onoga koji prvi od dva prijatelja izvrši neki od suludih (i sve opasnijih) zadataka – od benignog iznuđivanja šamara od nepoznate devojke za šankom, ili udarca gorostasnog izbacivača... do mnogo, mnogo više, dononoseći pregršt uzbuđenja, jeftinih za one koji imaju, a neizmerno skupih onima koji nemaju. Uprkos limitiranom budžetu i prvoj režiji, impresionira Kacovo suvereno vladanje zanatom kroz minuciozno građenje atmosfere, furiozni ritam i balansirane obrte, te sigurno vođenje odlične glumačke podele, sve skupa na način na koji bi i oni najiskusniji autori samo mogli pozavideti. Čak i u slučaju onog najdelikatnijeg, kao što je opravdanost eksplicitnih scena brutalnog nasilja ili „lošeg ukusa”, Kac ne prelazi tanušnu liniju ka tako često viđanom eksploatatorskom modelu egzibicionizma, već se disciplinovano pridržava okvira konteksta svoje priče koja zapravo snažno govori o savremenom klasnom društvu.
U kontekstu veoma smislene upotrebe onoga što bi mnogi klasifikovali kao degutantno, treba izdvojiti i dopadljiv američki film Nevaljali Majlo (Bad Milo) Džejkoba Vona (Jacob Vaughan), koji na svež način govori o samokontroli, a posvećen je svima koji imaju želudačne probleme (medicinski kolokvijalno: nervozno crevo, najčešće zbog suzbijanja unutrašnjeg besa), od kojih je jedan i sam autor tog ostvarenja. Kod Vona, čir je Majlo, krvoločno čudovište za sve one što sekiraju protagonistu, dok je, prirodno, kao deo lične crevne faune, stvorenje sa zaštitiničkim karakterom, beskrajno umiljato i slatko spram svog ”gazde”. Stoga, edukativni karakter ovog dela nužno nam nalaže proveru Majla u sebi.
Žanrovski festival svakako ne bi bio kompletan bez makar jednog predstavnika najstarijeg i najautentičnijeg američkog žanra - vesterna, te se za isto pobrinuo Logan Miler (Miller) sa svojim u isto vreme izrazito i ironičnim i ikoničnim vesternom Slatka voda (Sweetwater, evropski nalov je Slatka osveta / Sweet Vengance), u kojoj Ed Haris tumači ulogu nadasve autentičnog, sarkastičnog šerifa, dok se Dženuari Džons (January Jones), u svojoj ljubičastoj haljini sveti izopačenim žiteljima izolovanog gradića zbog ubijenog joj muža.
Kada smo već kod motiva osvete, vredna isticanja je i moderna akciona komedija na iznenađujuće visokom režijskom nivou Arnija Tunena (Arne Toonen) Zamračenje (Blackout), koja stiže iz novoprobuđene holandske produkcije, a uspeva da pristup fragmentarnosti i referenci amblematičnih, za recimo Tarantina, podigne na viši vizuelni nivo, dok je ritmički čak i bolje izbalansirana od Ričijevih Dvocevki ili Snatch-a.
I najzad Azija, filmska planeta za sebe, koja se razvila tolikom brzinom da se čini koliko god da joj se pruži prostara za predstavljanje – nedovoljno je, uz žalosnu činjenicu da gotovo ništa od aktuelnih naslova publika u Srbiji neće imati prilike da vidi.
Konstanta Fantazije jeste kvalitetan azijski program, ali ove godine čini se da gotovo svi naslovi zaslužuju pomen. Ako film predstavlja refleks društva iz kojeg nastaje, postavlja se pitanje u kakvom je to stanju savremeno društvo Koreje, Japana, Kine ili Tajvana, sada čak i Filipina? Pregršt originalnih ideja, kompletna žanrovska i stilska paleta, beskrajna količina humora, nježnosti ili (adrenalinskog) uzbuđenja, estetika na najvišem nivou, zavidni nivo zanatske umešnosti, čak i među brojnim niskobudžetnim filmovima,... konačno, nedvojbena komunikativnost sa publikom širom globusa. Dok svetska filmska arena evidentno grca u svojim filmskim produktima vanfilmskog karaktera, Azija se izgleda koncentriše na unapređenje nepresušnog potencijala filmske magije, čineći tako i svoju prednost nad drugima sve značajnijom.
Pored navike da gledamo uspešne strip adaptacije popularnih, maštovitih japanskih mangi (i korejskih manhvi), ove godine se pojavilo i niz ekranizacija evidentno veoma originalnih bestseling romana, dodatno pospešujući široku kreativnu lepezu podneblja, očigledno na svim poljima. No, kako već Fantazija nije festival azijskog filma, ograničiću se na samo nekoliko neizbežnih naslova, uz konstataciju da je korejska produkcija, koja nas je poslednjih godina toliko razmazila, ovaj put dominaciju ustupila Japanu (uz malu pomoć Tajvana). Nezaboravna adaptacija manga serijala Hentai Kamen - japanska komedija superherojskog (pod)žanra Juičija Fukude (Juichi Fukuda) - HK Zabranjeni superheroj (HK Forbidden Super Hero), osvojila je prvu nagradu publike u kategoriji azijskog filma, kao i priznanje za najenergetskiji film. Prelomjena kroz prizmu glavnog junaka koji dobija moć kada na lice stavi ženske gaćice (nošene!), krije se zapravo suptilna poruka o ličnoj slobodi, apelujući na oslobađanje najitimnijih nam skrivenih seksualnih želja, pod diktatom društvene hipokrizije često nametnutih za ”perverzne”. Ratovi biblioteke (Library Wars) je, opet, spektakularna ekranizacija istoimenog japanskog romana - futuristička akcija Šinsukea Sata (Shinsuke) napravljena za samo 5 miliona američkih dolara, a govori o biblioteci koja se bori za očuvanje kontroverznih, stoga i zabranjenih knjiga od strane državnog aparata, evocirajući Bredberijev Farenhajt 451 (odnosno Trifoovu istoimenu adaptaciju). Topla, nežna i maštovita romantična komedija iz Tajvana Kada se vuk zaljubi u ovcu (When a Wolf Falls in Love With a Sheep) donela je svom autoru Hu Čijanu (Hou Chi-Jan) i nagradu žirija za najbolju režiju.
Takođe, iz Tajvana stigao je i impresivni klasični mjuzikl sa kung fu scenama Terasa na krovu (Rooftop) autora Džeja Čoua (Jay Chou), koji dodatno fascinira jer je i sjajnu muziku upravo on komponovao, vešto ukrštajući pregršt pop i rok pravaca! Evocirajući postavku Pučinijevih Boema, u kombinaciji sa Briljantinom, Čou svoj mjuzikl smešta u bojeno raskošni Tajvan 50-ih godina prošlog veka, suvereno demonstrirajući kako svoje očigledno istančano poznavanje mjuzikla, tako i raskošno režijsko umeće. Sigurnom režijom ističe se i korejski triler koji tretira popularnost senzacionalizma u medijima - Ispovest ubice (Confession of Murder) Bijongila Jenga (Byeong-gil Yeong) o policajcu koji organizuje mamac za ubicu koristeći se lažnim ubicom, koji u svojim bestseler memoarima obelodanjuje sve počinjene zločine. Opet prema romanu, japanski komedija apsurda Ja sam to, ja sam to (It's Me, It's Me) Satošija Mikea (Satoshi) nudi prilično sveže viđenje teme multipliciranja.
I konačno, jedna od najoriginalnijih komedija poslednjih godina, rađena prema čuvenoj istoimenoj mangi - Rimsko kupatilo (Thermae Romae) Hidekija Takeučija (Takeuchi). Tretirajući putovanje kroz vreme na jedinstven način, ova priča nas uči da se rimski car Hadrijan, istorijski čuven po arhitektonskim dostignućima, za tu slavu može zahvaliti svom skromnom arhitekti Modestusu koji je sve novotarije zapravo ”doneo” iz savremenog Japana. Iz potonjeg, da se zaključiti i odakle poriv Japancima za toliko uživanje u saunama.
Ne zaboravljajući ni svoju tradiciju, Fantaziju je otvorio film Takašija Mike (Takashi Miika) Štit od slame (Shield of Straw), raskošni akcioni triler, takođe nastao prema romanu. Štit od slame preispituje moralne norme prelomljene kroz prizmu grupe policajaca koji treba da iz Fukuoke sprovedu na suđenje u Tokijo ubicu za čiju je glavu raspisana preko interneta značajna finansijska nagrada. Mikea, inače najproduktivnijeg živog autora na svetu (za 53 godine već 92 potpisane režije!), svojeveremeno je ovom kontinentu upravo Fantazija prvi put zvanično predstavila.
Nagradu žirija za najbolji film dobio je talentovani izraelski dvojac Aharon Kešales (Keshales) i Navot Papušado (Papushado) za triler Veliki zli vukovi (Big Bad Wolves). Reč je o dvojcu koji je u matičnoj zemlji inaugurisao žanrovsku produkciju putem briljantnog prvenca - horora Besnilo (Rabies, 2010), proizvevši time, nadajmo se, nepovratne promene.
Dejan Nikolaj Kraljačić
