Fondacija Bokšan-Omčikus
Fondacija Kosara Bokšan - Petar Omčikus, sa oko 300 radova tih umetnika i životnih saputnika, otvara se 23. novembra u Mihizovoj ulici na Dorćolu izložbom Kosinih radova. Kosara Bokšan (1925-2009) ostavlja Beogradu, u kojem je i usla u svet umetnosti, celokupan opus. Fondacija ima oko 200 njenih slika Kosare Bokšan, a iz Pariza je dopremljeno i stotinak Omčikusovih. Prostor za Fondaciju na Dorćolu kupio je Omčikus nakon prodaje Kosinog ateljea u Parizu.
Fondacija Kosara Bokšan - Petar Omčikus, sa oko 300 radova tih umetnika i životnih saputnika, otvara se 23. novembra u Mihizovoj ulici na Dorćolu izložbom Kosinih radova.
Kosara Bokšan (1925-2009) ostavlja Beogradu, u kojem je i usla u svet umetnosti, celokupan opus.
Fondacija ima oko 200 njenih slika Kosare Bokšan, a iz Pariza je dopremljeno i stotinak Omčikusovih.
Prostor za Fondaciju na Dorćolu kupio je Omčikus nakon prodaje Kosinog ateljea u Parizu.
Kosara Bokšan, rođena 1925. godine u Berlinu, završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivana Tabakovića, kod koga je studirao i Omcikus, njen dugogodišnji životni saputnik. Bokšanova se priključila 1947. godine Zadarskoj grupi, kao i Omčikus, a 1952. godine preselili se u Pariz.
U Fondaciji Kosara Bokšan - Petar Omčikus sabrana je “životna i umetnička avantura dva značajna stvaraoca, dva nerazdvojna životna saputnika. Tako je Kosin pariski atelje postao Fondacija - ‘krov nad glavom’ slikama koje su nastajale bezmalo sedam decenija u Beogradu, u Zadru, u Ritopeku, na Korčuli, u Parizu, ponajviše”, naveo je istoričar umetnosti Savo Popović u katalogu izložbe, ističući da njene slike potiču od duboko etičke potrebe i zahteva za slobodom.
Godine su, kako je naveo, pokazale da Bokšanova nije zalutala na stranputicu, da je uvek prepoznavala da potrošačka kultura u kojoj se zatekla ljudima ništa ne daje, već im samo uzima.
Vaspitavanu u porodici gde je bio duboko ukorenjen građanski ponos, nju u vreme sazrevanja i donošenja životnih odluka dočekuje rat, pa oslobođenje. Na vrhu Miročke ulice, u kojoj je živela, leševi ubijenih okupatora, improvizovano groblje na Malom Tašmajdanu.
U vazduhu je lebdelo novo, neizvesno osećanje života. Ništa nije kao pre - ruše se etičke i estetske dogme.
Turbulentne 1944. godine Kosa je zamenila večernju školu Mladena Josića odlascima na časove slikanja u atelje Zore Petrović, a sledeće godine je upisala Akademiju likovnih umetnosti u klasi Ivana Tabakovića. Tu je rođena samosvest i hrabrost koja je nedvosmisleno definisana 1947. napuštanjem Akademije i odlaskom u Zadar.
Školu, “izraz jednog sveta koji je imao svoj centar, i u kome se čovek zato nije mogao osećati izgubljenim”, Kosara Bokšan je napustila sa još šest kolega. Školu je zamenila za “pokret” i na tom putu traganja ostala je u pokretu celog svog radnog veka.
Lazar Trifunović, kako je podsetio Popović, detaljno je analizirao “zadarske komunare” i važnija od njihovog slikarstva koje je “mladalačko ali nije početničko” upravo je bila moralna odluka koja iz današnje perspektive spašava obraz naše umetnosti i to “u najtežem trenutku, kad se starija generacija većinom upustila u kompromise”.
Dok na izložbama dominiraju partizanske i teme obnove, a partijski i umetnički ideolozi zatiču jezik moderne koji ima legitimitet između dva rata i nazivaju ga formalizmom, dekadencijom, bezidejnošću, odgovor na takvu situaciju u društvu za sedmoro umetnika i još nekolicinu koja im se povremeno pridružuje bio je odlazak na Jadransku obalu, u Zadar, ali potom i Rijeku, Ulcinj.
Članovi Zadarske grupe nisu prihvatali ideološku ulogu namenjenu umetnosti, bilo im je jasno da ona ne služi ukrašavanju života nego da sama po sebi stvara merila novih vrednosti.
Prema rečima Omčikusa, Kosara i ona odlučili su da odu u Pariz “na tri meseca i... ko zna koliko godina”. A prošlo je bezmao šest decenija.
Stvaralaštvo Kosare Bokšan od samih početaka, kako je podsetio Popović u katalogu, pratili su najznačajniji domaći istoričari i teoretičari umetnost. O njenom delu, i to će biti sabrano u Fondaciji, pisali su inostrani eksperti, književnici. Još 1952. Miodrag B. Protić, povodom njene izložbe, ukazuje na značaj umetnice. Potom i Pavle Vasić, Stojan Ćelić, Lazar Trifunović, ali i Grga Gamulin, Vladimir Maleković...
Detaljnom studijom u monografskom katalogu povodom retrospektivne izložbe Kosare Bokšan u beogradskom Muzeju savremene umetnosti 2001, Jerko Denegri je predstavio transformacije u njenom stvaralaštvu “od pojavnog do simboličnog”.
“Možemo ‘deliti’ opus Kosare Bokšan na realizam, potom apstrakciju, enformel, ‘nova figuracija’, možemo tražiti mitske simbole... I, naći ćemo sve to ali prepoznaćemo istu ruku, istu hrabru ženu, slikara koji jasno delom poručuje: ‘biti svoj i nezavisan’”, istakao je Popović.
*Foto: Priprema izložbe u Fondaciji Bokšan - Omčikus (Savo Popović)
(SEEcult.org)
