Free Art Celebration
Projekthaus Potsdam-Babelsberg organizovao je tokom 2010. godine, u okviru programa Free Art Celebration, koji su osmislile Jovana Dimitrijević iz Srbije i Montserrat Salas iz Španije, niz izložbi, performansa i umetničkih kampova u kojima su učestvovali i umetnici/ce iz Srbije. Program Free Art Celebration, podržan od Fonda za kulturu mladih grada Potsdama, nastavlja se i u 2011. godini, a s obzirom da je jedan od ciljeva tog projekta veća mobilnost umetnika/ca koji stvaraju kulturu koja se može podvesti pod feminističku, mirovnu ili queer, tema je “Sopstvena soba - ženski prostor, žensko telo, žensko pismo”.
U Potsdamu je, nizom fotografija Biliane Rakočević, predstavljen ulični performans Žena u crnom “Par cipela - jedan život”, povodom obeležavanja 15-godišnjice genocida u Srebrenici, koji je osmišljen u saradnji sa Milicom Tomić, Branimirom Stojanovićem, grupom Škart, Sašom Stojanovićem, Anom Vilenicom, Dah teatrom, Art klinikom i aktivističkim grupama iz zemlje i regiona.
Fotografije Biliane Rakočević sa akcije Žena u crnom u Beogradu
Izložba “Par cipela - jedan život” bila je postavljena u Potsdamu u lokalnom kafeu 11- Line.
Na staklo izloga su bile zalepljene fotografije iz porodičnih albuma, uglavnom iz 70-ih i 80-ih godina, u improvizovanim ramovima, a na zidove unutar kafea, slike koje prikazuju uličnu akciju Žena u crnom. Pogled kroz izlog pružao je pogled na javno i privatno, prošlost i sadašnjost, patrijarhat i borbu protiv patrijarhata, stvarajući i pokazujući prožimanje suprotnosti i univerzalnost patrijarhata.
Slike na staklu mogle su da budu iz bilo kog albuma: srpskog, bosanskog, nemačkog, budući da genocid nije nešto što pripada određenoj naciji.
Izložba Par cipela - jedan život u kafeu 11 - Line
Na izložbi u Potsdamu su, pored Jovane Dimitrijević i Saše Stojanovića, učestvovala još dva umetnika iz Leskovca - Momčilo Dimitrijević i Dragan Jović - Lisac.
Takođe, učestvovali su i umetnici iz Indije, Nemačke, Španije, Venecuele, Velike Britanije, Litvanije i Italije.
Među fotografijama u izlogu bile su i tri koje je priložio Dragan Jović-Lisac, koje prikazuju umetnicu Marinu Abramović kako radi na restauraciji iskopina u Poreču na Istri.
Marina Abramović sa ekipom konzervatora u Poreču
Dragan Jović - Lisac i Marina Abramović radili su na restauraciji Eufrazijeve bazilike iz VI veka sa ekipom konzervatora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda. S njima su bili i akademski slikar Drančoli Bahri, šef rukovodilac je bio Mile Medić, a njegov pomoćnik Stojadin Petković iz Bujanovca, jedan od najboljih mozaičara u bivšoj Jugoslaviji.
Jovana Dimitrijevć, performans Paragraf 175 u Krojcbergu. Foto: Marco van Oel
Jovana Dimitrijević započela je Free Art Celebration u berlinskoj četvrti Krojcberg, kada je u jednoj videoteci izvela performans o nevidljivim žrtvama holokausta, a to su bili homoseksualci i neprilagođene žene: prostitutke, žene koje su imale abortus, Romkinje, ili one-oni koji/e su izgledali/e “sumnjivo”.
Prema njenim rečima, po nekakvom paragrafu u zakonu, svako je postajao žrtva.
“Ja ne verujem da je kultura sama po sebi vrednost i kultura u kojoj se genocid svako malo ponavlja, nije dobra. Govorim o svetskoj kulturi, jer genocid nije ništa tipično srpsko ili tipično nemačko, ili holandsko. Mora se misliti šire, dublje. Kultura ratovanja je u stvari afirmisana i ona koja afirmiše, mada to svi poriču. Ali, ako otvorite bilo koji udžbenik istorije, bilo gde u svetu, vi ćete samo učiti o ‘velikim’ bitkama i ‘velikim’ vođama. Sve ono što je dobro je u senci destrukcije, a to dobro je ženska kultura, feminizam. Feminizam je borba protiv ratova i siromaštva, a ne rat polova”, navela je Jovana Dimitrijević za SEEcult.org.
Free Art Celebration stoga osvetljava tu stranu kulture i omogućava njenu dalju produkciju, direktno pomažući umetnike/ce koji je stvaraju.
To znači da se ne radi projektno, ali i da se neće ni prekidati rad.
Free Art Celebration nije ni projekat ni nevladina organizacija, već je proces, ili moć delovanja.
Prema rečima Jovane Dimitrijević, to znači stalnu selidbu i mnogo improvizacije, jer jedno je omogućavati stvari, a drugo je naći sebi kancelariju i platu. Za sada, na žalost, to su dve sasvim suprotne stvari.
“Free Art Celebration je baziran na dobroj volji, ili nevolji, da mi umetnici/ce ne umemo drugo nego da stvaramo. Ili, što bi rekla moja prijateljica Jana Stojaković, a koliko ti para treba da bi bio pristojan ?”, navela je Jovana Dimitrijević, dodajući da bi najviše volela da sa Ženama u crnom, čija je aktivistkinja, napravi izložbu u fabrici u Srebrenici gde su ljudi streljani.
“Tu ima mnogo pomoćnih zgrada koje zjape prazne. Prostor bi dobio neku svrhu, a Majke Srebrenice, koje tu imaju prostorije, mogle bi da, radeći sa nama na transformaciji tog prostora, možda transformišu svoju tugu u stvaralačku snagu. Tako ja vidim budućnost, ali to je neki moj san…”, navela je Jovana Dimitrijević.
Ističući i da Free Art Celebration prevazilazi granice regiona, jer genocid nije samo regionalni problem, već problem čovečanstva, ona je ukazala da je problem, međutim, što reč “čovečanstvo” ne uključuje dovoljno jasno i žene, i to nije tako samo u srpskom jeziku, već u mnogim svetskim jezicima.
“Žene ne mogu ni da krenu u artikulaciju, jer svi znaci kojima se služimo, uključujući reči, su znaci patrijarhata. Treba nam nov izraz. Ja se nadam da će Free Art Celebration, a to je u ovom trenutku već preambiciozno, otvoriti neke nove mogućnosti izražavanja i uspostaviti nove standarde, i da ćemo mi žene koje ‘ne znaju šta hoće’, makar moći da pokažemo da je to u redu, u ovom kontekstu, ovde i sad. Zbog budućnosti, moramo da krenemo od najtežih stvari, a genocid je tu svakako na vrhu liste”, navela je Jovana Dimitrijević.
*KATALOG programa Free Art Celebration 2010
(SEEcult.org)
