Golubinci i evropska baština
U jednom od najvećih, ali i najnaprednijh sremskih sela, Golubincima, sklonom još od starina kulturnim pregnućima, sredinom septembra biće jubilarni, peti put obeležen Dan evropske kulturne baštine.
Zastavu Evropske unije proneo je pre pet godina na prostranom seoskom raskršću lokalni pesnik Steva Vidović, konjanik na glasu i brica seoski.
Prema zamisli neimarke održivog razvoja i lepše budućnosti tog kraja, etnologa Jovanke Sečanski, koja je ucrtala tu paorsku naseobinu sa više od 5.000 žitelja na mapu kulturnog nasleđa starog kontinenta, paori, učitelji, trgovci, preduzetnici, penzioneri, činovnici, Srbi i Hrvati koji od vajkada naseljavaju to sremsko selo, zavetovali su se da će negovati i održavati sopstvene običaje i tradicije, jezik, umetnost, narodno graditeljstvo, ostatke drevne prošlosti... 
To opredeljenje utkano je u programska načela Uruženja građana “Šlos” sa ciljem da Golubinci zaista postanu i opstanu kao eko-etno selo, a poniklo je, kako je u više mahova naglašavano, na važnim stavovima Evropske kulturne konvencije o potrebi zajedničke kulturne saradnje koja će doprinositi miru, kvalitetu života pojedinaca i zajednica i zajedničkom razvoju.
Golubinčani su shvatili da im je to, uz negovanje prirode, njihove plodne zemlje i utrina, moralna i društvena obaveza, a ujedno i uzdarje zajedničkom evropskom nasleđu čiji sastavni deo su zvanično postali pre pet godina. Brojne manifestacije koje su u tom periodu organizovane u tom selu, od kojih je samo likovnih izložbi bilo desetak, bile su posvećene osnovnoj temi Zemlja - naša baština, drvo života, voda izbor života, usmena istorija i narodna predanja...
Evropa kao zajedničko kulturno nasleđe
Najznačajnije iskustvo posle petogodišnjeg boravišta na kulturnoj mapi Evrope je preovladavanje svesti Golubinčana da mogu bolje živeti ako se vrate svojoj tradiciji i bogatoj prošlosti i počnu da je koriste za ostvarivanje lepše budućnosti. Pošto su već tokom te prve godine prepoznali svoju priliku, počeo je da se razvija i jača pokret žitelja Golubinaca koji je krenuo u smislenu i pažljivu obnovu svoje kulturne baštine i tradicije. U najboljem smislu, pokret “Goubinci eko-etno selo”, koji je utemeljilo Udruženje građana “Šlos” na čelu sa Jovankom Sečanski, nastanio je ovo selo zauvek u kulturnoj baštini Evrope.
Ubeđena da je kulturno nasleđe evropskih naroda zajedničko, neumorna gospođa Sečanski sama je više uradila za humanizam i renesansu svog sela i celog kraja nego brojni kulturni centri i instituti. Decenijama već dokazuje kroz Udruženje građana “Šlos”, koje je nedavno preraslo u Fondaciju “Eko-etno muzej Šlos u Golubincima”, da je suština evropske vizije ujedinjenje njenih naroda, upoznavanje i priznavanje vrednosti i značaja ljudske različitosti.
Nisu pošli u Evropu praznih ruku
I kad su Golubinci pre pola decenije obuhvaćeni sa još osam mesta u Srbiji Regionlnim pogramom za rehabilitaciju nasleđa Jugoistočne Evrope, nisu tamo pošli praznih ruku. U kulturnu riznicu starog kontinenta poneli su tapiju nekoliko objekata graditeljske kulture kojima se s pravom diče.
Tu je pre svega golubinački Šlos (zamak), sagrađen 1767. godine u vojno-graničarskom stilu, u kojem je jedno vreme, bežeći od turskih potera, boravio i sam vožd Karđorđe i na kojem se inteziviraju davno započeti restauratorski radovi koje izvodi Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Sremske Mitrovice. Za taj projekat Ministarstvo kulture obezbedilo je iz Nacionalnog invensticionog plana za ovu i narednu godinu 330.000 evra, čime će Golubinci, kad Šlos bude završen, biti svrstani i u evropski mozaik kulturnih različitosti.
U odabranom društvu golubinačkih spomenika materijalne kulture su i dva hrišćanska hrama. Pravoslavna crkva Vavedenja presvete Bogorodice, podignuta 1788. godine, a ikonostas u njoj rezao je majstor drvorezbar Marko Vujatović iz Sremskih Karlovaca 1816. godine, dok je živopisao slavni ikonopisac Dimitrije Bačević. Nedovršeni posao živopisanja okončao je slikar Georgije Subotić. Katolička crkva Svetoga Đurđa, podignuta je 1885. godine, poseduje nadaleko čuvene orgulje pravljene u Beču, koje su u taj hram stigle 1900. godine iz Župske crkve u Zemunu, gde su bile postavljene 1868. godine. Vitraže svetog Antuna i svetog Josipa uradio je zagrebački majstor Pavao Sušilović.
Kotobanje - remek delo narodnog graditeljstva
U izuzetno vrednoj i retkoj ambijentalnoj celini koju, za razliku od drugih sela imaju Golubinci, ističu se dve seoske kotobanje, svojevrsna remek dela narodnog graditeljstva u duborezu, rad domaćih majtora porodice Dešić, sagrađene u Šimanovačkom i Pazovačkom šoru. Obe su podignute 1876. godine, a njihovi vlasnici, porodice Lazić i Lepšanović, sačuvale su ih i sada su u dobrom stanju. U njima više ne boravi kukuruz u klipu, uskladišten da se sunča i suši pre krunjenja, kao što je bilo tokom celog jednog veka. U njihovom društvu, samo malo podalje, čekaju da ih turisti “uslikaju” i stara školska zgrada u centru sela, podignuta 1880. godine, kao i crkvica Vodice koju su seljani zidali na izmaku od naselja, na izvoru, kako se tada verovalo, lekovite vode. Sagrađena je 1889. godine, a posvećena je svetom Nikoli.
Tekst i foto: Branko Rakočević
