Hit stare škole uliva novu nadu filmovima iz Srbije
Uspeh filma "Montevideo Bog te video" uneo je novu dozu optimizma među domaće filmadžije povodom budućnosti filmske industrije – ali je malo verovatno da će privoleti osiromašenu vladu da više ulaže u domaću produkciju. Piše: Vera Ovanin* "Montevideo Bog te video", privatno finansiran film o uspesima fudbalske reprezentacije Srbije na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, uskoro će postati jedan od najgledanijih domaćih filmova u istoriji Srbije.
Uspeh filma "Montevideo Bog te video" uneo je novu dozu optimizma među domaće filmadžije povodom budućnosti filmske industrije – ali je malo verovatno da će privoleti osiromašenu vladu da više ulaže u domaću produkciju.
Piše: Vera Ovanin*
"Montevideo Bog te video", privatno finansiran film o uspesima fudbalske reprezentacije Srbije na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, uskoro će postati jedan od najgledanijih domaćih filmova u istoriji Srbije.
Mase su pohitale u bioskope odmah posle premijere 20. decembra, time ozbiljno ugrozivši "Zonu Zamfirovu", film koji drži zvanični rekord od skoro milion gledalaca iz 2002. godine – što je ogromna brojka u zemlji od nešto preko sedam miliona stanovnika.
Deo tajne koja stoji iza trijumfa na blagajnama režisera Dragana Bjelogrlića isti je onaj spisak sastojaka koji možete naći u bilo kom velikom stranom filmskom hitu, uključujući vrhunski rad kamerom i marketing.
Profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Aleksandar Janković opisuje "Montevideo" kao čistokrvni film sa herojima i zlikovcima u stilu starih vesterna.
„U pogledu naracije, on je zavodljiva stara škola, ali je odeven u blistavo moderno ruho“, kaže on. Film je popularan zato što je povezao vrlinu, patriotizam i temu zabranjene ljubavi, primećuje Janković.
Ali, malo je verovatno da će neočekivani uspeh filma kod kritike i publike ohrabriti osiromašenu Srbiju da finansira još projekata ovog tipa, upozorava Goran Marković, filmski reditelj i savetnik ministra za kulturu.
„Većina političara ne želi da se delovi javnih prihoda preusmeravaju na domaću kinematografiju“, kaže Marković, režiser filmova kao što su "Tito i ja" i "Turneja".
Najveća prepreka u izdvajanju više sredstava za domaći film jeste nedostatak odgovarajućeg zakona o kinematografiji u Srbiji, kaže on.
Filmski centar Srbije, koji finansira Vlada Srbije, nije uspeo da privoli Skupštinu da usvoji dugo očekivani zakonski okvir za filmsku industriju.
Bivši šef Upravnog odbora FCS-a, glumac Miki Manojlović, dao je ostavku prošlog meseca, razočaran nespremnošću vlasti da usvoje nacrt, izjavio je u februaru sadašnji predsednik odbora, Miroljub Vučković.
Nacrt zakona zamišljen je tako da definiše zakonski okvir koji bi pospešio širenje domaće filmske industrije.
U to spada izdvajanje fiksnog godišnjeg iznosa za domaću produkciju, obezbeđivanje boljih uslova za finansiranje stranih producenata, suzbijanje piraterije i druga ključna pitanja.
Ono što je najviše omelo prihvatanje nacrta zakona iznad svega je nemogućnost dveju strana da se dogovore o tome koliko novca država treba svake godine da izdvoji za film, objasnio je Marković.
„Izneli smo niz predloga, ali svi su odbijeni“, priseća se on. „Onda smo izašli sa novim predlogom, da se za filmove svake godine izdvoji 0,1 procenat državnog budžeta, što je oko 8 miliona eura“, dodaje Marković.
Poljska, na primer, tvrdi on, zemlja od 40 miliona stanovnika, izdvaja 50 miliona eura svake godine za svoju domaću filmsku industriju.
Srbija, u kojoj živi 7,3 miliona stanovnika, izdvaja mnogo manje u toj proporciji – svega 1,5 do 2 miliona eura godišnje.
Kako stvari stoje, „nacrt zakona je blokiran i jednostavno se ne pomera“, žali se Marković.
Nacrt zakona delimično je zasnovan na zakonskoj regulativi Francuske, gde domaća filmska industrija uživa zaštitu brojnih fiskalnih instrumenata.
Svaki televizijski kanal u Francuskoj koji emituje filmove mora da plati 1,5 do 5 centi po prikazanom filmu. Takođe, polovina svih filmova prikazanih u bioskopima u Francuskoj moraju da budu domaći.
Razni drugi mehanizmi usvojeni su u ostalim delovima Evropske unije da bi se zaštitile domaće produkcije koje inače ne bi opstale.
U Velikoj Britaniji, veliki deo domaće produkcije finansira državna lutrija.
S druge strane, izvršni producent "Montevidea", Miroslav Mogorović, kaže da je film pokrenuo talas optimizma povodom budućnosti filma u Srbiji.
„Ljudi su se uverili da je moguće raditi projekat koji će na kraju proizvesti nekakvu materijalnu dobit“, kaže on.
Zbog čega, onda, privatni sektor ne ulaže više u filmove koji se snimaju u Srbiji, kad već država neće?
Mogorović kaže da to najviše zavisi od zarade.
Uprkos očiglednom uspehu "Montevidea", „ovaj film još nije ni blizu da povrati sredstva koja su uložena u njega“, kaže on.
"Montevideo" će zaraditi samo kao celokupni projekat, koji se sastoji od filma, televizijske serije, knjige na kojoj je film zasnovan i dokumentarca, kaže on.
„To je jedan čitav dijapazon alata uz čiju pomoć smo napravili jedan veliki, zabavni film holivudskog tipa“, dodaje Mogorović.
Za razliku od "Montevidea", „nezabavni“ filmovi retko privuku čak i 100.000 gledalaca, što je minimalni broj neophodan da bi se povratila investicija.
Uzimajući u obzir troškove televizijskih reklama, bilborda i svih drugih elemenata jedne ozbiljne marketinške kampanje, neophodno je najmanje 100.000 posetilaca pre nego što se prosečan srpski film nađe na nuli, dodaje on.
A što se tiče toga zašto Ministarstvo nije finansiralo "Montevideo", kao ni druge filmove koji bi mogli da se dopadnu široj publici, Mogorović kaže da je to zbog toga što su zvaničnici projekat smatrali suviše komercijalnim.
„Čini se da je njihova namera da finansiraju samo filmove koji nemaju komunikaciju sa publikom“, kaže on.
„Ako se novac ubire od poreskih obveznika (za filmove), ta sredstva moraju da zadovolje potrebe tih istih poreskih obveznika na način koji ih podstiče da idu u bioskope i gledaju te iste filmove“, kaže on. Vlada mora da definiše filozofiju koja opravdava finansiranje filmskih produkcija.
Marković, međutim, kaže da je teško primeniti komercijalni pristup domaćoj filmskoj produkciji ako u startu ne postoji razumevanje tržišta.
Dalji razvoj industrije onemogućen je i nepostojanjem jedinstvene lobi grupe koja bi se zalagala za domaći film, kaže Nikola Ležaić, režiser prošlogodišnjeg filma "Tilva Roš", drame o odrastanju grupe skejtera.
Ti ljudi bi trebalo da rade zajedno „ali oni ne mogu da pronađu čak ni zajednički jezik“, kaže Ležaić, čiji je debitantski film snimljen za 220.000 evra dobijenih iz državnog budžeta.
„Uvek se radi o jednoj grupi ljudi koja neće da radi sa drugom, i tome slično.“
Marković se i dalje nada da srpska filmska industrija može da napravi obrt od 180 stepeni uvođenjem odgovarajućih propisa.
Izraelski filmovi su se vratili na scenu u velikom stilu što se tiče posete, nagrada na filmskim festivalima i međunarodne distribucije, nakon što je njihova vlada pre desetak godina usvojila odgovarajuće zakonske okvire za filmsku industriju, kaže on.
„To nije bio slučaj više talentovanih ljudi koji su odjednom iznikli niotkuda, već je u pitanju bila promena kulturne klime“, kaže on.
„Za to se borimo, za promenu kulturne klime“, dodaje.
„Srbija je mala zemlja, sa malom kulturom i malom sferom uticaja.“
„Ali, treba da ulažemo u kulturu, jer promocijom našeg filma širom sveta, ti filmovi često mnogo delotvornije preuzimaju ulogu ambasadora jedne zemlje nego što to rade normalne diplomatske funkcije“, kaže on.
*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, a realizuje ga BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP. Tekstovi su originalno objavljeni u sekciji “Culture watch” na sajtu Balkan Insight.
