Igračka-plačka

CRITICIZE THIS! "Pet dečaka" Simona Semenič, režija: Ana Grigorović, Malo pozorište "Duško Radović", Beograd. premijera: 27.2.2012.

Piše: Tamara Baračkov

Poslednjih nekoliko sezona beogradska dečja pozorišta posvećuju deo svog repertoara edukativnim predstavama namenjenim adolescentskoj publici, sa temama koje dotiču probleme netrpeljivosti među mladima naklonjenim nacionalizmu, nasilju i turbo folk subkulturi. Malo pozorište "Duško Radović” to čini sa možda najviše uspeha, pažljivo birajući komade koji bi po tematici bili intrigantni i zanimljivi tinejdžerima, ali istovremeno sa istaknutom, jasnom društvenom kritikom, sasvim suptilno provlačeći tu edukativnu crtu kroz nova čitanja poznatih književnih i dramskih predložaka ili kroz tekstove mlađih autora.

Predstava "Pet dečaka“ slovenačke autorke Simone Semenič tematizuje problem postojanja nasilja među decom u svakodnevnim igrama. Naizgled jednostavne i maštovite, one brzo prevazilaze običnu popodnevnu razbibrigu, otkrivajući agresivnu i besnu, ali ranjivu stranu dečaka. Poput "Porodičnih priča“ Biljane Srbljanović, likove dece igraju odrasli glumci (spisateljica napominje da dečake igraju žene), a kroz igru porodičnih prizora, ratova i uličnih sukoba, demistifikuje se ideja o dečjoj čistoti i nevinosti, dok se istovremeno dovodi u pitanje ideja o uređenom evropskom društvu, pokazujući koliko je ono primitivno i sirovo.

Mada počinje igrom inspirisanom strip junacima, drama "Pet dečaka“ ne insistira toliko na široko zastupljenom ubeđenju da filmovi i video igre podstiču agresiju kod dece, već pokazuje da vaspitanje i traume dolaze iz kuće, iz porodice koja se smatra "stubom društva". Autorka precizno, kroz tipove nasilnog oca, ponižavane majke i uplašene dece, ističe sve one prihvatljive, ali moralno problematične norme ponašanja i vaspitanja, bazirane na ćutanju i strahu, preispitujući uopšte koliko su danas zaista prevaziđeni patrijarharni autoritativni principi.

Rediteljka Ana Grigorović dramu smešta u sveden, intiman prostor koji sa četiri strane okružuje gledalište. Na taj način, publika se direktno suočava sa agresijom nemilosrdih dečjih igara, posmatrajući kako svaki od dečaka na uznemirujuć način uživa u ovim prizorima reflektujući lične frustracije.

Mada su igre poznate i likovi tipski, autorka priče produbljuje specifičnim doživljajem dečaka - njihov komentar, ugao posmatranja i interpretiranje daje novu, znatno jaču dimenziju - u igri o “mami i tati”, kroz lik nezadovoljne majke Krištof, progovara o ličnim nesigurnostima, potrebom deteta za prihvatanjem i značajem roditeljske ljubavi. Motiv igre koji se provlači kroz ceo dramski tekst, rediteljka predstave ističe kroz rešenje scene - sve glumice raspoređene su, kao pioni, po prostoru koji podseća na tablu društvene igre.

Scenografija (Filip Jevtić) sastavljena je od teških šarenih strunjača u obliku figurica iz "Tetrisa", poput slagalice složenih i uklopljenih po podu, dok se često, u toku predstave, koriste u funkciji nameštaja, klupa u parku... Ipak, čini se da mogućnosti ovakvog rešenja nisu do kraja iskorišćene i da scenografija pruža priliku da se više "razigra“ - delovi slagalice mogli bi da se ruše, zatim iznova slažu gradeći nove prostore ili jednostavno iskoriste kao rekviziti u igrama.

Na samom početku svaka glumica predstavlja svoj lik, praveći tako distancu prema svemu što će se odigrati, a ovaj postupak ponavlja se i na kraju predstave - u epilogu, hladno, svih pet otkrivaju kako će dečaci provesti ostatak svog života. Tako se jasno preispituje pojam stvarnosti i teatra, odnosa glumca prema liku, a taj motiv pozorišta u pozorištu prožima se kroz celu predstavu, kroz neprestano poigravanje sa stvarnošću i dečjom maštom.

Glumice prelaze iz priče u priču, iz jednog lika u drugi, prihvataju uloge ili ih odbacuju, dok situacije u jednom momentu ne postanu slika njihove svakodnevice. Ove prelaze glumice ostvaruju veoma lako - kada igraju Denisa, Blaža, Jurija, Vida i Krištofa (dečaci nose imena hrišćanskih mučenika), glumice veoma fino provlače dečačka fizička obeležja i karakteristične pokrete, tek blagom pogrbljenošću i opuštenim telom, sa ponekom nervoznom gestikulacijom, izbegavajući u svojoj igri jednodimenzionalnost i banalno prikazivanje dece, dok njihova prirodna boja glasa odgovara mutirajućim glasovima još nerazvijenih dečaka. Ali, kada preuzimaju uloge u igrama, u tipovima se i dalje uočavaju likovi dečaka, samo sa daleko izraženijom, do granica preterivanja, gestikulacijom i glasovima, kako to inače čine dece u igrama.

Marijana Vićentijević Badovinac igra grubog i autoritativnog Blaža, vođu grupe, koji svojom komandom određuje pravac i ishod igara, ističući njegovu sadističku stranu, želju za grubostima i uznemirujućim pričama kojima pokušava da izleči traume iz kuće. Dušica Sinobad (Vid) i Jelena Ilić (Denis) dosta suptilno ističu dečiju naivnost i ranjivost, njihov intimni doživalj porodičnih prizora, poentirajući uznemirujuće suočavanje svojih likova sa sopstvenim sećanjem. Nekada su dečaci direktni akteri poznatih situacija dok ostali kao posmatrači njima upravljaju i vode kroz radnju, na kraju i sami gubeći kontrolu.

Zapleti se menjaju (porodične svađe, napad homoseksualace, obračuni sa policijom) ali struktura i krajnji ishod ostaju isti - kao po određenoj shemi igre se završavaju kulminacijom gneva i agresije koja na njih deluje poput pročišćenja. Ovo je, u suštini, jedini dramaturški problem teksta, jer ciklično ponavljanje još na početku utvrđenog „koncepta“ u jednom trenutku postaje predvidivo, gubi se ritam i doživljava se dosta ravno, bez veće gradacije tako da se stiče utisak da bi predstava mogla da se završi u bilo kom trenutku.

U "Pet dečaka“ igra postaje svojevrsni eksperiment ispitivanja granica dečje osetljivosti i izdržljivosti, Predstava ne teži da samo konstatuje prisutnost nasilja kod dece, već pokušava da istraži uzroke njegovog nastanka u porodičnom okruženju. Preko opštih mesta u igarama, predstava uspeva da pronikne u znatno složenije odnose mladih, koristeći ih kao izraz života u zemlji u kojoj se još uvek osećaju posledice ratova i dugogodišnje izolacije.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.