Ispraćen Ljubiša Samardžić - veliki glumac i čovek
Komemorativni skup povodom smrti velikana srpske i jugoslovenske kinematografije Ljubiše Samardžića održan je 14. septembra u Jugoslovenskoj kinoteci, uz podsećanje na njegovo delo i mnogobrojne uloge, ali i lične osobine kojima je zaslužio divljenje i sećanje.
Oproštaju od voljenog i cenjenog glumca, reditelja i producenta u Svečanoj sali Jugoslovenske kinoteke prisustvovali su, uz njegovu porodicu, mnogobrojne kolege, prijatelje i poštovaoce, i ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, kao i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije Vojislav Brajović, Branka Petrić, Anica Dobra, Mima Karadžić...
Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić istakao je da je ta ustanova “drugi dom našeg Smokija” i podsetio da je 2016. u Kinoteci otvoren Legat Ljubiše Samardžića, sa svim njegovim nagradama.
“Nikada ga nećemo zaboraviti, što je tako normalno, jer on nastavlja da živi u ovoj kući, u našem arhivu, u našim srcima, na našim ekranima i u našim sećanjima, koja će stalno biti obnavljana kada god ovde i u drugim salama, drugim gradovima i državama budemo ponovo gledali neke od njegovih bravuroznih uloga”, rekao je Pantelić.
Pantelić je rekao da je Samardžić uvek uspevao da pronađe pravu reč, sa osmehom na licu, da reši problem u tom momentu na najbolji način, jedini pravi koji će da dovede do cilja.
“A cilj, kada je Ljubiša u pitanju, uvek je bio film, filmska umetnost, okrenutost publici i sve one najbitnije stvari koje mogu da dovedu do toga da nastavimo da radimo ono što radi ova kuća i svi vi koji pomažete da umetnost u našoj zemlji bude što bolja. Ne smemo zaboraviti da sve ono što je iza nas mora da bude sačuvano, ne samo za savremenike, nego i za generacije koje će doći posle nas. Zbog toga sam neverovatno zahvalan Ljubiši Samardžiću koji je za života sve simbole svoje karijere i uspeha deponovao u ovoj kući. Kinoteka sa ponosom može da kaže da je drugi dom ovog velikana“, naglasio je Pantelić.
Jugoslav Pantelić, foto: Kinoteka
Igrom sudbine, kako je Pantelić primetio, tužnu vest o smrti Samardžića čuo je 8. septembra na Filmskom festivalu u Veneciji, gde je pre tačno pola veka, upravo 8. septembra 1967. godine, Samardžić osvojio jedno od najvećih glumačkih priznanja u svetu - Kup Volpi, za ulogu u filmu “Jutro” Puriše Đorđevića.
Taj zlatni kup može se videti u Legatu Samardžića u Kinoteci, koja će od 1. oktobra prirediti i veliku retrospektivu njegovih filmova.
Glumac i reditelj Radoš Bajić je u poetskom tonu primetio da polako i neumitno ostajemo sami, dok odlaze najbolji među nama, vrhunski, briljantni, neponovljivi.
“Sa osmehom koji ga je proslavio, koji je plenio iskrenošću, dobrotom i lepotom, napustio nas je Ljubiša Samardžić Smoki”, rekao je on, podsetivši da su u nešto više od godinu dana otišli i Dragan Nikolić, Bata Živojinović, Marinko Madžgalj, Milorad Mandić Manda, koje smo voleli i kojima smo se divili.
Obraćajući se porodici Samardžića, njegovoj supruzi Miri, ćerki Jeleni i unucima, Bajić im je poželeo “mir i spokoj u nastupajućim danima tuge, ali i ponosa, jer su bili najdraži jednog znamenitog i posebnog čoveka i umetnika, velikana srpkog i jugoslovenskog filma”.
Bajić se osvrnuo na moderno doba, rijalitije, izgubljene ideale i posrnuće društvenih vrednosti, te se zapitao kome ćemo se radovati, koga voleti, čijim delima ćemo se diviti i čije domete nastojati da sustignemo, ko će nas učiti profesiji, umetnosti, glumi i životu, te ispričao kako pamti dane provedene sa Samardžićem na snimanju “Partizanske eskadrile” i sve njegove savete.
Za glumicu Ljiljanu Blagojević Samardžić je bio kolega za oponašanje, prijatelj za poštovanje, čovek za divljenje i sećanje.
“U sećanju treba tražiti utehu, u uspomeni na našeg dugajliju, nežnog, prefinjenog, elegantnog, sa osmehom koji razoružava, koji je zarazan i koji leči. Ljubišin osmeh trebalo je prepisivati kao antidepresiv, glumu sa njim kao vrhunsku terapiju, prijateljstvo kao beneficirani staž. Nova merna jedinica za prijateljsku podršku i ljubav treba da se zove jedan Smoki”, rekla je Ljiljana Blagojević, dodajući da tu širinu duše oni koji ga nisu znali najbolje mogu da vide u njegovom testamentarnom filmu “Panta rei”.
Filmska kritičarka Dubravka Lakić istakla je da je Samardžićeva glavna pokretačka snaga bila ljubav – prema filmu i profesiji, u kojoj je veličanstveno bivstvovao, ljubav prema porodici, supruzi Miri i deci, prerano preminulom sinu Gagi, ali i ljubav prema ljudima uopšte.
“Uspeo je Ljubiša da ostvari mnoge svoje snove i da još za života zasluženo postane i legenda i istorija, ali to njemu nije padalo sa neba. Ogroman rad i trud, upornost, iskrena ljubav i žarka želja, mnoge žrtve, sve to stoji iza njegvih veličanstvenih glumačkih dostignuća, njegovih producentskih darova i rediteljske zanesenosti. Bio je on i Smoki i Šurda, Mikajlo, Mitar, Šarac, Nikoletina Bursać, Crni Roko i ko sve još ne, ali je u svakoj ulozi bio i on sam, kakav zaista jeste sa tom svojom pojavom harizmatičnog, šarmantnog, vanserijski talentovanog glumca”, rekla je Dubravka Lakić, ocenjujući da je Samardžić iznedrio toliko mnogo toga kreativnog u sve tri svoje profesije, koje su se tako logički preplitale, te ostvario ogromno delo na koje su svi ponosni.
Od Samardžića su se biranim rečima oprostili i scenarista Đorđe Milosavljević, reditelj Marko Novaković, glumci Dragan Petrović Pele i Miloš Vasić.
Panta rei
Svi prisutni na komemorativnom skupu, koji su organizovali porodica Samardžić i Jugoslovenska kinoteka, dobili su disk sa dugometražnim dokumentarnim filmom "Panta rei" koji je premijerno prikazan u martu ove godine na otvaranju 64. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, a nastao je u produkciji njegove kuće Sinema dizajn.
To je biografski film i dokumentarni prikaz jednog vremena, kroz svedočanstvo Samardžića kao naratora, počev od skromnog detinjstva u posleratnoj Jugoslaviji, preko putešestvija do Beograda, studija na Akademiji za film i TV do bogate profesionalne karijere i detalja iz privatnog života. Samardžić je oslikao portret domaće kinematografije čiji je bio integralni deo od 50-ih godina 20. veka do danas. Sa toplinom je podsetio na zlatno doba jugoslovenskog filma, pominjući reditelje i glumce sa kojima je najviše sarađivao, od Puriše Đorđevića, Branka Bauera i Saše Petrovića, preko Žike Mitrovića, Hajrudina Krvavca, Krste Papića, Boštjana Hladnika, Ivana Hetriha do Milene Dravić, Velimira Bate Živojinovića, Borisa Dvornika, Pavla Vuisića..
“Uvek sam se trudio da iskreno prenesem svoje utiske iz života na film. Ovo je sažeti deo moje bogate filmske, ali i životne priče. Oslanjao sam se na veliki broj dokumentarnih kreacija velikih majstora. U mom dokumentarcu je samo delić impresija iz života i mojih dela. Ponosim se što sam deo filma posvetio autorima i poštovaocima filma bivše Jugoslavije”, istakao je u opisu svog filma Samardžić, koji je pozdravljen burnim aplauzom publike 64. BFDKF-a, posebno zato što zbog bolesti dugo prethodno nije bio viđen u javnosti.
I sam je bio vrlo uzbuđen zbog toga. “Nemam reči, uzbuđen sam. Moj dokumentarni film je pao u vreme kada me zdravlje ne služi, ali u svakom slučaju idemo dalje”, rekao je tada Samaradžić. “Ponosan sam što ste organizovali jako dobru manifestaciju koja će živeti duže nego ja, logično. Dosta se u ovom prostoru izmenilo. To me dira, ali i pospešuje. Drago mi je što vidim da će na programu biti i filmova iz naših bivših republika”, istakao je bio Samardžić, koji je preminuo 8. septembra u Beogradu u 81. godini.
Samardžić na otvaranju 64. BFDKF-a, 30. mart 2017.
Samardžić je i dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke, koji mu je uručen 2012. godine, kada i Dušanu Makavejevu.
Među mnogobrojnim nagradama koje je dobio tokom 55-godišnje karijere je i šest pulskih Zlatnih arena, nagrada za životno delo “Pavle Vuisić” (1995), nagrada "Aleksandar Lifka" Festivala evropskog filma Palić (2007), nagrada Zlatni vitez Filmskog festivala u Moskvi za režiju filma "Nebeska udica" (2000), kojim je debitovao kao reditelj, a prikazan je i u takmičarskoj selekciji 50. Berlinala.
Jugoslovenska kinoteka postavila je ispred ulaza u svoju zgradu u Uzun Mirkovoj veliku fotografiju Samardžića, pored koje građani polaganjem cveća mogu da odaju poštu tom velikom srpskom i jugoslovenskom glumcu.
(SEEcult.org)
